Od šest romana koje je napisao Ivica Prtenjača, tri su mi zapala za pisanje književnih kritika. Budući da te tri knjige čine pedeset odsto njegovog romanesknog stvaralaštva, za sada se mogu nazvati kritičarskim hroničarem ovog riječkog autora. Može se slobodno reći da je to mač sa dve oštrice; s jedne strane, korisno je dobro poznavati opus autora o kojem pišete, dok s druge strane vreba opasnost autopredrasuda, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu. Naravno, nećemo kukati nad svojom sudbinom ovde, iako su vremenske neprilike trenutno ekvivalentne letovanju na Marsu, dok se jadni nogometaši, fudbaleri i ostali muče da dokažu koliko dobro znaju svoje himne, umesto da se bave samim loptanjem.
Prtenjača je svakako dobro poznat književni stvaralac, a roman Albert, o kojem će biti reči ovde, predstavlja njegovo poslednje prozno delo. Pored romana, ovaj autor je takođe napisao znatan broj pesama, kao i zbirku priča pod nazivom Kod Yvesa. Do sada sam pisao o njegovim romanima Brdo i Sine, idemo kući, pa će izvesna komparacija ovih triju romana biti neizbežna. No, kako kaže stara izreka, krenimo redom i gredom.
Albert je prevashodno roman u kojem se Prtenjača vratio pojedincu kao glavnom protagonistu, tačnije svom narativnom prototipu specifičnog renegejta, koji svojim postupcima, delimično i svojom životnom „sudbinom“, ukazuje istovremeno i na partikularne i na društvene začkoljice i probleme savremenog društva. U romanu je reč o istoimenom protagonistu Albertu, koji usled saobraćajne nezgode leži u bolnici u Zagrebu, razmišljajući u bolničkom krevetu o tome kako će promeniti tok svog života nakon što se kalcifikacija kostiju okonča, te bude sposoban da baci bolničke štake i zgrabi život punim plućima. On je univerzitetski profesor, tačnije asistent na Filozofskom fakultetu (koji u tom trenutku štrajkuje zbog namere da ih spoje sa crkvenom školom). Međutim, Albert namerava da napusti akademsku društvenu ugodnost i nastavi u drugom pravcu. U tom bolničkom ambijentu prepliću se njegova priča i priče pacijenata s kojima deli prostoriju, kao i medicinskog osoblja koje defiluje kroz ambijent zdravstvene ustanove.
Albert je fiktivni lik koji predstavlja otelotvorenje Prtenjačinog arhetipskog junaka, koji se provlači kroz njegovu prozu. Albert je sanjar, mikrokosmički revolucionar koji pokušava pronaći svoju slobodu. Pre saobraćajne nesreće, Albert odlazi u bioskop da gleda Mulholland Drive Davida Lyncha, što značajno oslikava njegov habitus i umetničke afinitete, što će kasnije biti ključno za njegovo profilisanje. Takođe, pre nesreće raskida sa devojkom, a u vremenskom razdoblju od raskida do deset meseci oporavka (tri meseca u bolnici, sedam meseci rekonvalescencije), započinje sprovoditi plan promene svog života. Ideja o slobodi najjasnije se ogleda u njegovom romanu Brdo, dok se u romanu Sine, idemo kući provlači kroz specifične pokušaje života sa ljudima, u zapletu koji prikazuje protagonistu koji pokušava stvoriti svoj mikrosvet. Na toj liniji je i Albert, kao nova epizoda jednog te istog lika koji se provlači kroz Prtenjačinu prozu.
Saobraćajna nesreća je samo trivijalan događaj koji stavlja u fokus njegovu imanentnu, inherentnu borbu za sopstveni život, za slobodu izvan kapitalističkih okova u kojima se uvek nešto mora, a vrlo retko nešto želi. „Donio sam nekoliko odluka. Jedna da nikad više neću nositi pelenu i pišati u gusku. Druga je da ću od Laurinog novca kupiti automobil, da neću više biti pješak. I treća je da ću dati otkaz i zauvijek napustiti Filozofski fakultet, karijeru profesora na filozofiji, nekoga tko piše o utopiji, dok svi snimaju filmove i pišu knjige, pogotovo na kavama čavrljaju o distopiji. Ne zbog distopije, nego zato što sam utopiju tražio na krivom mjestu, tamo gdje je nitko ne bi mogao pronaći. Nisam odustao, sredit ću svoj život kao bajku. Onu o prijateljstvu i ljubavi.“(str. 63.) Ovo je, čini mi se, ključni citat romana, u kojem se mogu iščitati autorove intencije da zaokruži lik begunca, kome je mikroutopija primarni cilj i srž samog romana.
Na prvu loptu bismo pomislili da se radi o još jednom romanu o liku, ali se nameće pitanje je li ovo ipak roman ideje, i to upravo one ideje o odbijanju da se ukalupi u sve ono što društveno uređenje nameće kao „morati“. U Brdu glavni junak prekida svoj radni i ljubavni odnos, hitajući ka prekidanju svih „nacrta za sreću“ koje predstavljaju sublimat mnogih povika savremenog „zapadnog kvazi zen-budizma“ o navodnoj spoznaji sebe i "odvajanju od sigurnih i nepromenjivih identiteta", što se na kraju pretvara u implicitno "optuživanje" ukoliko ne umete da "uživate". Upravo na tom tragu nastavlja Albert, s tim što, uzmemo li u obzir neke na prvi mah manje bitne parametre (primjerice klerikalnu blokadu na fakultetu), može se ustanoviti da je Albertov izbor sužen, te da za njega postoji opcija bekstva ili alternativa tome – potpuno potonuće.
Druga važna potka u romanu je profilisanje sporednih likova. Posebno su zanimljivi opisi i uloge ženskih likova u romanu, tačnije Albertov odnos prema njima i njihov prema njemu. I ovde se može uvideti da Albert nije koncipiran kao „jedan od ljudi“, kao svojevrsni svatković jer se u njegovom odličnom slaganju sa ženama, i u činjenici da su žene (u bolnici i van nje) uvek uz njega, nazire autorova kritika patrijarhalne matrice, čija femifobična oštrica očigledno nije otupela. Albert svojim prijateljstvom (u najširem smislu te reči) prema ženama prkosi upravo tom patrijarhalnom modusu svetonazora, koji nas i danas okružuje. „Očevi tuku sve, mrze i zdrave i bolesne. Postoje objašnjenja: alkohol, ludilo, nasljeđe, postoji svašta, ali ne i dopuštenje. A postoje i ovakve žene poput moje majke,“ (str. 125.) Pored majke koja pokazuje ogromnu ljubav prema Albertu, tu su i njegove sestre bliznakinje (simptomatičnih imena Beti i Pegi), koje su takođe spremne na sve za brata, od nasušne podrške do kupovine Poršea. Međutim, Albert kao budući utopista ne prihvata te poklone, kao ni hotel na ostrvu koji se nudi da mu plati Mila Radić. Odnos prema Mili i njenoj sestri Ivanki takođe ide u prilog gornjoj tvrdnji, ali nije neophodno otkrivati sve u ovom tekstu.
Struktura i kompozicija romana su treći bitni element koje treba obuhvatiti u ovoj analizi. Dok Albert vodi stariju gospođu u bolnicu na otoku, čeka trajekt koji se usled nevremena neće pojaviti, i dok bura lupa po autu dok razmišlja o životu, vidimo da je zapravo čitav roman smešten u jednu noć, u kojoj nam pripovedač priča njegov svet. Stoga bih slobodno zaključio da je struktura romana poput pesme, gde svaki detalj i svaka scena imaju svoju ritmičnost i simbolično značenje, stvarajući harmoniju između Albertovih unutrašnjih misli i spoljnih događaja. Slično pesmi, roman odiše spontanošću i fluidnošću, neusiljeno se razvijajući kroz Albertovu noćnu avanturu. Njegove misli i reakcije na neočekivane situacije oblikuju narativ na način koji nije unapred skiciran, već se organski i prirodno razvija kako priča napreduje.
Ne treba zanemariti Prtenjačine intencije kada je profilisao Alberta kao čoveka umetničkog habitusa. Pored interesovanja za filmove Davida Lyncha, Albert redovno sluša treći program HRT-a i emisije poput eseja o nesvesnom slikarstvu Jacksona Pollocka. Prtenjača problematizuje odnos takvog čoveka (čitaj: pisca) prema svetu koji ga okružuje, protkan jednim paradoksom – nasušna potreba za ljudima uz istovremenu potrebu za samoćom i intelektualnom izolacijom. To je, dakako, velika tema, jedna opasna ambivalencija s kojom se bore umetnici, a koja se može rešiti u onoj dobroti na kojoj insistira Albert.
Albert se pojavljuje kao specifičan lik u Prtenjačinom delu, ističući se svojim umetničkim habitusom, dubokim introspektivnim razmišljanjima i ambivalentnim odnosom prema društvenom okruženju. On je protagonista koji teži slobodi, koju vidi kao izlaz iz paradoksa između potrebe za ljudskim kontaktom i želje za intelektualnom samoćom. Kroz njegovu priču Prtenjača nas podseća na kompleksnost umetničkog stvaralaštva i borbu za autentičnost u savremenom svetu, istovremeno nudeći dublje uvide u dinamiku međuljudskih odnosa i sopstvenog unutrašnjeg sveta likova kao što je Albert. Prtenjača je ostao dosledan svojoj kreaciji i proznoj tematsko-idejnoj liniji, svesno ili nesvesno preskačući bitne događaje u recentnom kontekstu poput pandemije koronavirusa, zemljotresa ili ratova u Ukrajini i Gazi. Umesto toga, njegov fokus je ostao na odnosu između individue i društva, što naglašava da je čovek kao atom društva i dalje u centru njegove pažnje. Iako bi bilo previše njegovu prozu opisati kao poeziju u prozi, definitivno je moguće razmišljati o njoj kao o liričnoj i senzitivnoj viziji čoveka.
Jedna potencijalna negativna strana Prtenjačinog romanesknog stvaralaštva može biti eventualna repetitivnost tema i motiva koje obrađuje iz dela u delo. Iako se duboko bavi unutrašnjim svetovima likova poput Alberta, postoji mogućnost da se njegova proza zadržava unutar poznatih teritorija, bez značajnijih eksperimenata ili zaokreta u pristupu. Ne bih rekao da je u pitanju nedostatak inovacije, već preokupiranost idejom, kao kad volite svoju sobu previše da biste je preuredili. Ipak valja pokatkad otvoriti prozor i promeniti mesto kauča, da se mirne duše posle možete vratiti starom rasporedu stvari.
Knjiga Ivice Prtenjače na vrlo uspio, realističan, a istodobno poetičan način, opisuje svjetonazor i dogodovštine jednog siromašnog dječaka u sustavu koji, u svakom slučaju, nije bio savršen.
Prtenjačino 'Brdo' kreće od jednostavnog, ali važnog pitanja: može li se od pritiska gradske i radne svakodnevice pobjeći na neki otok?
Volite nas čitati i sudjelovati u našim događanjima i programima?
Podržite nas. Vaša donacija će nam omogućiti da i dalje budemo Booksa koju toliko volite.