KRITIKA 115: Ivica Prtenjača

Gastronomija i književnost
Gastronomija kao krovna disciplina u kojoj se prelamaju priprema i uživanje u hrani oduvek je bila veoma važan deo književnosti. Od Homera i njegovih opisa jedenja i pijenja junaka koji opsedaju Troju, preko Rablea, zatim dirljivog Bluma koji sebi i Moli peče bubrežnjak za doručak ili Korekcija Džonatana Frenzena u kojem se stranice i stranice posvećuju gastronomiji, jelo i delo nekako idu zajedno i, kao u životu, biva da bez dobre klope nema dobre književnosti. Ono što je mene uvek fasciniralo kod ovog slasnog spoja jeste prekoračivanje granica. Kada Rable piše o Gargantui, Pantagruelu, Pometu Trpeze i ostalim likovima, on svesno vrši augmentaciju svega da bi ukazao na telesnost i da bi je kontrastirao sa životnim načelima koje propagira crkva. Slično je i kod Džojsa, njegovog debeljuškastog Poldija i raskalašne Moli. Priča o jelu u književnosti mora da ima sopstvenu teleologiju, kao uostalom i sve ono što čini jedan roman. Drugim rečima, ne piše se o jelu zato da bi se pokazalo da se o tome nešto zna, nego zato da bi govor o jelu dobio ulogu u celini i poslužio kao jedna od mogućih metafora ili značenjskih potki uz pomoć kojih se poruka dela prenosi i tumači, jer književnost jeste rafiniran govor koji je usmeren na to da prenese poruke svojim čitaocima, da im, konačno, pruži priliku da poruke sami iščitaju i dočitaju.

S druge strane, književnost danas definitivno ima problem sa publikom. Naime, čitalačka populacija se smanjuje, knjigama se ljudi sve manje okreću, tu su televizija, internet, film – drugi vidovi narativnosti koji zadovoljavaju iskonsku ljudsku potrebu za pričom. Književnost, dakle, biva potisnuta u ćošak iz kojeg na svaki način pokušava da se izvuče i često ta umotavanja u oblande, to prodavanje roga za sveću i kokoši za pile biva pogubno po umetničku vrednost teksta koji bi sebe voleo da doživljava literarnim. Književnost nam se tako prodaje kao čist hedonizam, kao dodatak jelima pa nismo sigurni da li je književni tekst  ukras receptu za pitu ili je uputstvo za pripremu čokoladnih mafina samo mamac na koji treba upecati čitaoce.

Previše natreena
Knjiga Kod Yvesa (Profil, 2010) Ivice Prtenjače, poznatog pesnika, pripovedača i promotera književnosti jedan je od ovih, gorepomenutih nesretnih spojeva, krivih srastanja (da iskoristim jedan od šlagvorta iz knjige) koji ne uspeva da se uzdigne iznad prigodnosti. Kombinujući pripovetke (12) sa kulinarskim receptima (84 ili 7 puta 12) Prtenjača je napravio nešto što se možda može prodati kao kuvar, mada on takvih ambicija nema (sic!), ali nikako kao književno delo. Prvi i najvažniji razlog tome je što su pripovetke koje se nalaze unutar ambiciozno i bez samoironije nazvane knjige Kod Yvesa prilično slabe i služe upravo kao zaslađivač receptima. Budući da nisam gastronom, još manje gastroenterolog, već samo neumereni konzument hrane, ne mogu suditi o kvalitetu recepata u knjizi. Znam samo da većinu njih zbog objektivnih okolnosti življenja u Vojvodini teško da ću moći da pripremim, mada bih voleo da ih probam. U Ivicino umeće kuvanja, dakle, ne sumnjam, ali zato književni deo njegove kuhinje nije preterano ukusan, odnosno prezaslađen je do bljutavosti.

Od tuceta priča koje su raspoređene prema mesecima u godini iako je ova veza nemotivisana i prilično stereotipna, uobičajena, izanđala, floskulizovana, jednom rečju, slaba (odakle sad ova veza između klime i pripovetke usred jednog kuvarskog priručnika koji ne prati cikličnu gastronomiju, onu dakle koja se ravna prema godišnjim dobima), samo jedna pripovetka je uspela da se izdigne iznad proseka i da izbegne potpuno skliznuće u kič. Radi se o priči 'Jane' u kojoj je tematizacija usamljenosti, potrage za smislom i nemogućnosti bega dobila svoj adekvatan književni izraz kroz san o putovanju u Portugaliju i zanimljivom jukstapozicijom košmara i jave, prošlih obećanja i onoga što se doživljava sada i tu. Kroz intertekstualnu igru sa istoimenim Azrinim songom Prtenjača je doveo čitaoca do saznanja da “sve počinje bez valjanog razloga”. Nekada je sve bilo bolje, uprkos pijanstvu ili možda upravo zbog njega, a danas ostaje samo sećanje na nevini svet u kojem su Džonijevi stihovi bili mera prema kojoj smo se ravnali.

Ipak, ova priča je pre izuzetak nego pravilo. Ostalih jedanaest priča bave se porodicom i to na način koji podseća na američke božićne filmove u kojima će se sve na kraju rešiti u sreći i veselju i svi članovi rasute familije će se naći pod drvetom noseći krune na glavi, puni osmeha i praštanja. Ogroman je procep između kuvara i recepata kao izvora uživanja i slike porodice u kojoj će se svi ti ekscesi, to bogatstvo ukusa primiriti, pacifikovati. Razlika između čulnosti puževa i morskih plodova (setimo se samo Lorkine 'Neverne supruge') ili fotografija na kojima se ribe čiste zavrnutih rukava, na kojoj se kuhinjskim nožem secka povrće, sve to, dakle, stoji u kontrastu naspram jeftine i kičerajske atmosfere priča.

Glava šećera ili svinjska glava
Knjigu otvara pripovetka 'Bare' koja neodoljivo atmosferom podseća na devetnaestovekovnu srpsku realističku priču koja je morala imati svoju moralističku pozadinu čiji je izraziti predstavnik Milovan Glišić sa pričama 'Prva brazda' i 'Glava šećera' koje su dozlogrđavale generacijama školaraca. U Prtenjačinoj priči radi se o dolasku ponosnog oca porodice iz seoskog kopnenog zaleđa Rijeke u grad da proslavi rođenje prvog unuka. Njegovo rano ustajanje, gomila paketa koje donosi, preklani janjac kojeg je na rukama doneo odranog i spremljenog za ražanj, zatim odlazak u šumu po drva i skrivene muške suze – sve to treba da govori o pravim emocijama čoveka nenaviklog na emocije. Januarsko rođenje unuka (ako je slediti logiku knjige) i hod ponosnog dede kao kralja imaju apotetičku funkciju u knjizi i uvode u nju hrišćanski kič koji će kulminirati u pretposlednjoj pripoveci u kojoj će tri kralja/tri prostodušna i saosećajna austrijska seljaka iz Alpa doneti pomoć za raseljene u Hrvatskoj. Detalji koje deda posmatra dok čeka autobus imaju za cilj da temporalno lociraju radnju negde u kraj šezdesetih i početak sedamdesetih, u doba Hrvatskog proljeća, ali i da pokažu kako pripovedač, kroz prisećanje o jednom stradalom članu porodice, pripada divnoj tradiciji ljudi koji su stradali zbog svojih uverenja, ljudi grubih spolja, a iznutra mekih kao pamuk. Vezanost za zemlju, hrana koja se uvek vuče iz sela u grad, jer je u gradu sve pokvareno i fuj (u receptima se čak pominju kumice kod kojih se namirnice moraju kupiti), jednostavnost i oskudnost u verbalizovanju koja će odlikovati likove bliske pripovedaču neki su od lajtmotiva koji će se provlačiti kroz pripovetke kao mesta čežnje, kao izgubljeni rajevi koji se moraju ponovo steći i stiču se kroz kuvanje i gošćenje prijatelja, kroz stvaranje porodične atmosfere, atmosfere doma koja svima izgnanima u veliki grad tako silno nedostaje. Bojim se da nikada neću moći da razumem takvu vrstu razmišljanja jer je, po dubokom uverenju, ona književnosti, pravoj književnosti, strana.

Sledeći vremenske odrednice godišnjeg ciklusa koje dominiraju knjigom, pokazaće se da ona u stvari predstavlja jednu vrstu biografije pripovedača, kolaž epizoda skupljenih kroz život koje bi, valjda, trebalo da pruže opravdanje, pravi razlog, da daju odgovor na pitanje zbog čega se on zanima kuvanjem, odnosno da pruže uvid u način na koji je sticao majstorsko pismo u kuhinji. Kada bi knjiga imala neku čvršću strukturu, kada bi imala bilo kakvu strukturu, kada bi kuvar (kao zbirka recepata) i pripovetke mogli nekako da se povežu, osim činjenicom da je i jedne i druge napisao čovek čije ime se pojavljuje na naslovnoj stranici, ona bi mogla izgledati tako. Međutim, jedino je priča o punjenim paprikama 'Boja', koja se izdvaja i činjenicom da jedina nema vlastito ime za naslov, direktno vezana za kuvanje. Pripovetka opisuje epizodu u kojoj pripovedač pokušava da skuva punjene paprike babi i dedi na selu, a za ovom pričom sledi niz recepata o pripremi punjenog povrća. O priči gotovo da nema šta da se kaže, ona predstavlja pismeni sastav iz maternjeg jezika talentovanijeg učenika u recimo sedmom razredu osmoletke. Sentimentalnost priče je već uobičajeno prenaglašena sa sve idiličnom slikom porodice, trpeljivim starcima i ponosnim detetom. Možda je ovako nekada pisao France Bevk u svojim pričama o Titu koje smo kao pioniri čitali za velike državne praznike u nadi da ćemo uspeti da pobedimo na takmičenjima o Velikom vođi, jedino što sad nije u pitanju svinjska glava nego se radi o punjenim paprikama.

Književnost koja teži da bude prigodna mora propasti, jer su prigoda i književnost dve suštinski suprotstavljene stvari. Ona već po tome što je pisana sa nakanom dopadanja, sa željom za komercijalni uspeh, sa nadom da će doneti novac, slavu, čitanost i popularnost svom autoru unapred biva osuđena na redukovanu recepciju, a samim tim i na brzi zaborav, osim ako, poput Titovog fiktivnog biografa, ne uđe u kolektivnu svest izgubljenog naroda, jedne izgubljene ideologije i jedne krvavo raskomadane zemlje. Svoj sud o Prtenjačinoj knjizi zaključiću parafrazom Džonijevih stihova:

“Pa kakvo ime da ti damo knjižice od 170 kuna
Krivo srastanje, gospodine, krivo srastanje”

Vladimir Arsenić
foto: Daniel Goude (flickr)

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.