U retrovizoru života

Ivica Prtenjača ponovo je dobio V.B.Z.-ovu nagradu za najbolji neobjavljeni roman. Naravno, odmah se postavlja pitanje u kom je smeru od prethodne nagrade koju je dobio 2014. njegovo pisanje otišlo. Tad me je za osvrt zapao njegov laureatski roman Brdo, dakle pre sedam godina (kako vreme prolazi brzo sa Booksom!), a sada pišem o najnovijem, poslednjem laureatskom romanu Sine, idemo kući. Objavio je Prtenjača u međuvremenu i roman Tiho rušenje, ali ovde će biti reči o poslednjem ostvarenju.

Dok je u pomenutom romanu Brdo Prtenjača skrenuo pažnju na probleme svakodnevice te je svojim britkim i inventivnim stilom sažeo nekoliko podtekstova savremenice i individualne sudbine, ujedinivši probleme partikulariteta i uopštenosti, jedinke i društva, u svom poslednjem ostvarenju se kanda poslužio više biografskim elementima i sudbinom pojedinačnih, mikrokosmičkih problema.

U centru radnje romana Sine, idemo kući su sin i dvoje roditelja. Sin je glavni oslonac sižea, nositelj priče i istovremeno i narator zbivanja. Svo troje je autor ostavio bez imenovanja, što ide u prilog izvesne dokumentarnosti romana i pomenute biografske komponente jer se neimenovanjem likova ne pravi otklon od piščevih životopisnih elemenata, već upravo suprotno - isto ide u prilog isticanja mimetičkih slojeva. No, nećemo ići ipak tim pozitivističkim putem, ostanimo samo na romanu kao takvom. Dakle, otac u porodici je teško bolestan i njegova pluća nisu u funkciji bez kiseoničke podrške aparata. On se nalazi u zagrebačkom Jordanovcu, u bolnici u kojoj su ljudi sa tumorima na plućima i ostalim plućnim oboljenjima, otrgnuti od svog svakodnevnog života, sada u akciji kako da stignu kriomice do cigarete i željenog duvanskog dima. Majka i sin nastoje da svakoga dana posete oca, premda to Kovid pravila vezana za zabrane poseta ne dozvoljavaju. Njih troje su svesni kraja i činjenice da je smrt oca tu iza ugla, na šta izričito ukazuju i lekari.

Sin, na koncu, odlučuje da ispuni očevu molbu te obezbeđuje za njega prevoz do zavičaja (negde u okolini Zadra) kako bi tamo mogao mirnije otići bogu na istinu. Za prevoz do rodne grude potrebno je mnogo više od prevoza te sin uspeva da obezbedi i potrebne boce sa kiseonikom i sve što drugo nužno da bi otac preživeo taj put. Pored ove radnje koja je smeštena u Zagrebu, roman je prožet reminiscencijama i narativnim izletima u prošlost, u detinjstvo ili mladost sina, a koji su uglavnom vezani za sam odnos sa ocem. Ovako bi otprilike ukratko izgledao plot ovog štiva, što ukazuje na to da ne svedočmo specijalnim zapletima, zavrzlamama i raznim narativnim vratolomijama. No, da li je priča jednostavna to je već drugo pitanje.

Nema sumnje da je u epicentru fabule Prtenjačinog romana pre svega intimna, porodična i lična priča o gubitku jednog roditelja i nemogućnosti da se čovek, koliko god godina imao, u kakvim god životnim okolnostima bio, zapravo na jedan takav čin navikne i za njega spremi. Ljubav prema ocu i osećaj da se, nakon što njega ne bude više bilo, ne mogu nadoknaditi neiskazane misli i uraditi neurađene stvari je osećaj koji glavnog junaka, kao i uostalom svakog u sličnoj poziciji, vodi ka kontemplaciji i preispitivanju samog sebe. Čovek odista nije nikad do kraja odrastao dok ne ostane bez svojih roditelja, a nakon toga se mnogu češće gleda u retrovizor nego u vetrobran ako zamislimo da je život auto koji juri nekakvim krivudavim putem. Stoga, ne čudi odluka autora da se posluži reminiscencijama i čestim putovanjima u prošlost putem kojih otkriva više o samom sinu nego o ocu, naravno, ali baca svetlo i na njihov odnos per se.

Tehnika kojom se Prtenjača u tom cilju služi gotovo da je prustovska, samo što umesto kolača glavnog junaka u prošlost vode fotografije koje on gleda i koje ga poput vremenske mašine vraćaju u trenutke detinjstva i mladosti. Kažem prustovski jer te fotografije imaju i miris i ukus i sadržaj. Katkad se iz sjećanja tih fotografija pripovedač vraća u realnost tako što se probudi iz sna: „Majka me dodirnula po ramenu, probudila me. Zaspao sam na kraju, s onom fotografijom u ruci u sunčanim jutrom što se dovezlo noćnim tramvajem, na licu beskućnika, pijanca ili kakvog portira s ruba grada...“ (str. 136.) Iz ovog odlomka, pored zanimljivih stilskih intervencija, može se naslutiti i metaforičnost sna kao jedini način da se prošlost nekako preživi i svari. Jer prošlost bilo lepa ili ružna uvek je vezana za mladost, što će reći za nepovratak. Čini se da je Prtenjača više birao te trenutke iz prošlosti po kriterijumima koje su u službi literarnosti i potrebe za oblikovanjem priče i atmosfere u njoj, nego po svojoj bog zna kakvoj izvornoj zanimljivošću.

Međutim, zanimljiviji je jedan drugi ravan romana koji isplivava iz ovih flešbek sekvenci, a koji se odnosi na intervencije autora u pravcu socijalnih, društvenih odnosa. Ovde bih izdvojio dva momenta pažnje vredna. Jedan se tiče prisećanja naratora na njegov sram u detinjstvu jer njihova kuća nije imala fasadu, te odluke njegovog oca da prihvati ponudu Albanca Skendera (koji je sa Kosova došao da izradnjom fasada zaradi koji dinar) i konačno pristane na skupu investiciju zvanu fasada terabona. S jedne strane, ovde se Prtenjača smišljeno dotiče socijalnih pitanja siromaštva i klasnih raslojavanja, ali i radnika sa Kosova koji su išli širom bivše države da zarade za svoj hleb. Skender je prikazan kao principijelan i pošten, a signifikativan je odnos njega i njegovog sina Škeljzena. Naime, Skender je strog prema svom sinu, koji je povrh svega ipak samo dete, a ne radnik, te koji se povremeno hoće družiti sa sinom domaćina. Ovde se može povući i paralela dvaju odnosa, jednog i drugog oca prema svojim sinovima. Na jednoj strani je strogi i kruti odnos Skendera naspram nežnijeg i osećajnijeg odnosa oca glavnog junaka. Ta se paralela završava padom Škeljzena sa skele prilikom čega je povredio glavu i brzom vožnjom do bolnice kolima u kojoj su istovremeno nalaze sva četvorica. U tim se kolima sve socijalne i emotivne razlike nivelišu i svode na univerzalnost odnosa roditelja i dece.

Drugi je moment sekvenca sa pedofilom koji je napao glavnog junaka, nakon čega je ovaj odgovorio i prebio ga. Ovaj se događaj može doživeti kao narativni izlet pripovedača, dramaturški pokušaj da razmrda kontemplativni i nežni narativ koji preovlađuje u delu. U tome, čini se, i uspeva jer ova situacija koju sin nikad nije stigao da ispriča ocu takođe pokazuje i ambivalentnost njegove prirode. Kroz čitav roman svedoci smo nežnosti, predanosti i požrtvovnosti naratora, njegovoj nepokolebljivoj nameri da usliši ocu, kao i ljubavi prema njemu i majci. Nakon ove epizode upoznajemo drugačiju stranu njegove ličnosti: „I ja sam se svom snagom zaletio u njega, odbacio sam nekoliko metara, pao je na hrpu naslaganih kutija što su ih prije samo nekoliko sekunda iznijeli iz onog butika. Odbacio sam torbu i klečeći na njemu, bezumno i najjače što sam mogao stao ga udarati šakama. Uskoro on je ležao poda mnom bez ikakva znaka života.“ (str. 128.)

Čini mi se, ipak, da se i pored tog talasanja dramaturgije i obogaćivanja karakterologije junaka, ovaj piščev postupak može okarakterisati kao suvišan. Najpre, jer ne odgovara inherentnoj poetici romana, koja je bogata staloženošću, nežnošću i saosećajnošću. Naposletku, jer implicira inicijaciju glavnog lika, odnosno nekakav oblik njegovog sazrevanja koje dovodi do toga da on postane taj koji je spreman prevesti svog oca do kuće. Upravo je takav oblik prikazivanja inicijacije nepotreban jer ukazuje na stereotipizaciju i ustaljene obrasce muškog sazrevanja na ovim prostorima. Može se reći da je i pad Škeljzena sa skele takođe jedna vrsta inicijacije, koja ga je približila ocu na izvestan način. Kao takva, čini mi se da je puno srećnije rešenje od izliva nekontrolisanog nasilja glavnog junaka (iako u samoodbrani!).

Sve u svemu Sine, idemo kući predstavlja stilski vešto satkano štivo, sa dosta sete, što tematika smrti roditelja, najzad, podrazumeva. Autor se tropa latio umešno pa su i figurae verborum i figurae sententiarum u njegovim rečenicama odigrale značajnu ulogu u mehanizmima izražavanja. Nedostaje s druge strane značajnijeg humora kako bi efekat tragičnosti bio potpuniji i kako bi reči, one izgovorene i one neizgovorene, bile u službi razdraganijeg načina pripovedanja ove priče. Kako i sam narator kaže: „Riječi su ponekad teške kao tamnosivo riječno kamenje.“