Navrh brda iznad krda

Brdo, dobitnika V.B.Z.-ove nagrade za najbolji roman godine, jako je jednostavno pročitati jer stil istog ne zahteva posebno kognitivno naprezanje. Istovremeno ga nije lako a posteriori svariti jer se podpovršinski sloj romana vraća u mislima čitaoca kao zla kob današnjice, posebno onima koji su bar jedanput posetili neki od 1244 ostrva na hrvatskoj obali Jadranskog mora.  

Ivica Prtenjača pored pomenute nagrade dobitnik je više književnih nagrada, prevođen je na makedonski i španski jezik, napisao i objavio desetak knjiga, a ovim se romanom popeo, čini se, na viši brežuljak hrvatske i regionalne književnosti (koliko god ovaj termin bio nezahvalan).

Brdo predstavlja roman u kome je britkim i inventivnim stilom sažeto nekoliko podtekstova savremenice, ali i invidualne sudbine. Roman se može iščitavati na planu partikulariteta kao i na planu uopštenosti, dakle kao individualna sudbina jedinke, te kao stanje društva u savremenim konstelacijama. 

S jedne strane pred nama je lična priča o čoveku koji je doslovno pobegao na tri meseca od čeljusti urbane sredine, na izvesno jadransko ostrvo kako bi u potpunoj samoći mogao sublimirati svoje nezadovoljstvo, potrošenost i našao snage da krene ispočetka. Autor nam nije dao ime tog čoveka kao ni ime otoka na kom je pobegao, što je svakako simptomatičan detalj u romanu. 

Na tom ostrvu glavni protagonista nije bez angažmana, naprotiv ima jednu izuzetno odgovornu funkciju u obliku čuvara od požara. Njegov posao je bez radnog vremena, bez kancelarije, bez konstantne komunikacije sa saradnicima, dakle njegov poziv je po svemu suprotan onome što je radio u Zagrebu odakle je došao. 

Naš bezimeni junak svoju je bezvoljnost, rezignaciju i ojađenost stoga pokušao lečiti tako što je svoju poziciju PR-a u Muzeju suvremene umjetnosti zamenio čuvarskom ulogom u oronuloj kućici na vrhu ostrvskog brda. Svoje saradnike je zamenio omrzlim mu zmijama, instektima, plemenitim magarcem Viskontijem, a svoju socijalizaciju je trampio za durbin putem kojeg je komunicirao jedino sa okolnim brdima i morem. 

Na prvi pogled ova priča bi mogla izgledati krajnje simplifikovana, možda čak i trivijalna – nezadovoljni 40-godišnjak, nakon neuspelog braka, okružen kolotečinom svakodnevice, besmislicom samoaktuelizacije u merkantilnom društvu, sledi svoj lični rusoovski poziv, te bukvalno beži u prirodu gde će u samoći pronaći smisao vlastite dalje egzistencije. 

Drugim rečima, možemo konstatovati da je naš junak uradio ono što bi hteo napraviti ogroman postotak savremene populacije koja se batrga po neoliberalno-kapitalističkom blatu u kom plivaju samo 'opasne zveri'. Ovim beksvom, makar temporalno, na tri meseca, zatočenost savremene jedinke pretvara se u slobodu, suočavanje sa neograničenim pitanjima ličnog mikrokosmosa. 

Tim putem ova priča se može preseliti na makrokosmičku ravan, kao priča o čovečanstvu, ili svojevrsni omaž savremenim ne-slobodama, iliti okovima ideologije svakodnevice. Priča o partikularitetu tako prelazi na nivo uopštenosti i daje romanu dimenziju kritike i opservacije od strane autora, u širim razmerima.  Ipak, ovo bi bilo isuviše jednostavno iščitavanje romana koji u sebi sadrži i nekoliko značajnih podtekstova. 

"Jedini, stvarni, neprobavljivi i zastrašujući razlog bio je Katarinin nacrt za sreću, njezin plan. Ona ga je imala i namjeravala ga je provesti. Imala je sve sastavnice te lego odluke i nije trebalo čekati. Moglo se, da se pravno izrazim, sa srećom na ročište." (str. 63) Ovako glavni protagonista u obliku pripovedača u prvom licu monološki objašnjava razloge za razvod sa svojom suprugom Katarinom. 

Očito je da bezimeni Prtenjačin begunac nije sklon pretpostavljenim, omeđenim, izvesnim stvarima, te da ga 'nacrti' i pragmatični planovi sputavaju, možda čak i obezličavaju. Slobodnom pretpostavkom možemo reći da je junak ovog romana sličnom logikom vodio svoje postupke kada je 'pobegao' na ostrvo, te da je zapravo na supremaciju odgovorio eskapizmom. 

Pored toga što je individualno pravo imati negativan odnos prema 'nacrtima za sreću', stiče se utisak da je to jedan problem koji dobija sve više svoju generalnu primenu, u obliku problema sadašnjice. Stoga smatram da je Prtenjača problematizacijom individualnih problema njegovog junaka zapravo dotakao problem osuđenosti današnjeg čoveka na artificijelno sklapljenim planovima, nacrtima za tzv. 'sreću', koja se sve otvorenije nameće. 

Naravno da takva 'sreća' predstavlja sublimat svih silnih povika savremenog 'zapadnog kvazi zen-budizma', na navodne 'spoznaje sebe', 'odvajanje od sigurnih i nepromenjivih identiteta', što se na koncu pretvara u implicitno 'optuživanje' ukoliko ne umete da 'uživate'. 

Svojim postupkom, Prtenjačin junak u svojim srednjim četrdesetima zapravo iskazuje svoj bunt protiv takve omeđenosti, blaziranosti te izveštačenosti urbane sredine. Upućuje (makar nehotice) na svoje suštinsko neslaganje sa činjenicom da u svetu kreiranja sreće i prisilne samoaktuelizacije putujemo putem na kome jedino mi nedostajemo. 

Prtenjača je pak kao autor svojim književnim postupkom ukazao da se upravo u partikularnim problemima jedinki krije uopšteni balast čovečanstva otuđenosti, beznađa i pogubljenosti. Na 102. stranici romana junak u prvom licu, gotovo sa gađenjem opisuje složene kamene na plaži u raznim oblicima koje dokoni turisti postavljaju: "Stoje ti besmisleni totemi kao neka doista glupa pobjeda nad ravnotežom. Kao njezina uzda." 

Time implicitno junak postavlja pitanje: može li se prividom ravnoteže pobediti gravitacija, može li se ovakvom supstitucijom (pravljenja reda od kamenja na plaži) preinačiti 'dekofeinizacija' (da upotrebim Žižekov termin) savremene jedinke, odnosno nadomestiti nedostatak iste. Odatle proizlazi ta odlučna suprostavljenost glavnog junaka prema tim figurama, kao i njegov ispad u susretu sa turistima u crkvi. 

U prilog ovome ide i njegova glorifikacija magarca kome je dao 'plemićko' ime Viskontije, životinje koja svoj tovar može lako fizički identifikovati, koja u svojoj 'robovskoj' ulozi prema čoveku ima više 'aristrokratske' personalizacije od samog čoveka, kog je autor izostavljenjem imenovanja depersonalizovao.  

Bitna rabota, takođe, predstavlja i izražena religioznost bezimenog nam junaka. Na 105. strani on peva Zdravo Mariju, Slava ocu, Rajska Djevo...dok se na 112. strani obaraća Bogu rečima: "Bože, ako ne drijemaš, ako ovo gledaš, zapamti ovu scenu; iz ruksaka sam izvadio vodu i njihove su oči zaigrale...." Upravo ta komunikacija po vertikali koju junak pokušava da uspostavi, a autor apostrofira, predstavlja označitelj potrage za duhovnom ravnotežom.  

Bezimeni junak u romanu Prtenjače, nije anarhista, pomodarac, naturalista ili sl., već je duboko nezadovoljan svojim kompromisima prihvatanjem svoje uloge u društvu: "tražio sam umor tijela, prazninu uma, mir srca. Previše." Stoga njegova religioznost ide u prilog tezi da je njegova potraga na ostrovskom brdu transcendentalne prirode, da se pokušava osloboditi trivijalnosti dnevne rutine i uloga u društvu. 

Na kraju, ta religioznost, kao takva, jedino van ralja ideologija svakodnevice može postojati: glavni junak jedino tu može zapevati Zdravo Marijo, a da pritome očuva za njega imanentni značaj pesme, oslobođene socijalnih konotacija.

Roman Brdo nesumnjivo je osvrt na probleme savremenice, racionalnim odabirom reči autor potencira narativ iza kog viri liričnost i duhovnost izraza. Njegov junak popeo se na otočko brdo kako bi video više od sebe samog ispod brda, kako bi krenuo dalje. "Od sad, nadalje, postoje samo nizbrdice, pokoja ravna godina, ravna staza što prolazi uz već poznate stvari." (str. 124)

Čini mi se kao da je taj 'netko koji ga je glasno zazvao po imenu' (poslednja rečenica romana) upravo on sam, taj alter ego koji nam ne dozvoljava da ostavimo ego na ostrvu. Bekstvo, dakako sa sobom nosi i balast razloga istog, društvena teskoba savremene jedinke se ipak se ne da lečiti napuštanjem društvenih konstelacija, jer su one kanda utkane u samo biće čoveka. 

Problemi jedinke u društvu te društvena imanencija čoveka su kao spojeni sudovi, a zakon kaže da u 'tečnosti' koja makroskopski miruje, sile pritiska moraju biti u ravnoteži u svakom deliću iste.