'Poetski migrant': Detronizacija poezije

U romantizmu, zapravo od Rusoa naovamo, govor je imao prednost nad zapisanim tekstom jer se insistiralo na originalnosti, na neponovljivosti, na onome što je sad i ovde. Ako se setimo klasične metafore ogledala i lampe koju upotrebljava M. H. Abrams da bi razlikovao stilske formacije klasicizma i romantizma, odnosno ideju podražavanja naspram ideje stvaranja/otkrivanja, onda je jasno da je govor ono što otkriva, ono što je autentično i neponovljivo, a pisanje je ono što se ponavlja, što pripada podražavanju. Naravno, ovo je prilično gruba dihotomija koja služi u teorijske svrhe i ne pledira na sveopštu tačnost, ali zgodna je za opisivanje onoga što zapravo radi Matko Abramić u svojoj zbirci Poetski migrant.

Oslanjajući se na pozni romantizam oličen u nadrealizmu i njihovo automatsko pisanje koje su Andre Breton i družina promovisali više kao foru nego kao činjenicu stvaranja, Abramić stvara poeziju uživo, kucanjem na pisaćoj mašini. Na taj način nastaje svojevrsni poetski performans, jedinstven u svojoj ideji i izvedbi. Ipak kada se njegov tekst smesti u knjigu, poput odlomaka iz Magnetnih polja koje su objavili Breton i Supo, ne vidi se značajna razlika u odnosu na ranije slobodno asocirajuće tekstove kojima je posvećeno mnogo vremena kao što su Bacanja kocke Stefana Malarmea, ili još starijih kao što su odlomci iz Gogoljevih, Mopasanovih ili Hofmanovih priča, a koje nisu nosile auru automatskog pisanja. Poseban problem predstavlja ideja štampe i pripreme za štampu, te u tom smislu mogućnosti da se tekst uredi na bilo koji način, makar organizacijom na stranici.

Ono, dakle, što je problemsko, da ne kažem teorijsko pitanje jeste u šta se pretvara ideja singularnosti performansa u trenutku kada se fiksira u repetitivnosti odštampanog teksta. Da li je moguće, a povrh toga, da li je potrebno rekreirati ono što su čitaoci/publika dobili stvaranjem poezije uživo, osećajem da tekst nastaje na njihove oči, na tehnološki danas zastareo način, da pesnik u datom trenutku mora da deluje posednuto, poput vrača i/ili šamana koji na zadatu temu iskucava, utiskuje stihove u, da citiram Milana Milišića, pisaću mašinu moje kože. Drugim rečima, šta se izgubilo, a šta promenilo u trenutku kada je ono što Abramić radi u stvarnosti, jednom i neponovljivo, postalo fiksiran tekst, u autorovoj redakciji dakako, s njegovim potpunim odobrenjem i pod punom umetničkom (da ne kažem materijalnom) odgovornošću.

Neki od čitalaca zbirke Poetski migrant nisu slušali, niti prisustvovali Abramićevom performansu. To jednako važi primjerice i za mnoge bendove koje volim, a nisam ih slušao uživo. Većinu i ne želim jer koncerti podrazumevaju mnogo više čulnih doživljaja od samog slušanja muzike. Meni se sviđa ideja fiksiranosti, mogućnost da unutar repetitivnosti otkrijem trenutak singularnosti, da me on zatim ponese i da se onda slušanje zaista pretvori u razotkrivanje maske sveta, skidanje vela s nje i da se svet ukaže u svoj svojoj veličanstvenosti. Oprostite na zanosu, ali poezija, kada je dobra, vodi istom cilju, kao i svaka umetnost na koncu.

Možda je ovo bio predug uvod u proste zaključke, ali mi se čini da se premalo razgovara o recepciji i percepciji, o umetnosti, a najvažnije o aršinima i merama i vrednostima kojima se koristimo kad prosuđujemo da li je nešto književno uspelo ili nije. I ne smatram da sam ovde izneo snažne argumente na koji način treba suditi o umetničkoj vrednosti, već se više nadam da će se neko upecati i pametnije, argumentovanije, šire i dublje govoriti o ovome, da će se, ako ne široki društveni, ali makar unutar strukovni, uski konsenzus postići oko toga šta je umetnički uspelo, i zašto. Da li je govor bolji od zapisanog teksta načelno/uvek ili samo poneki/ponekad, i tako dalje. To su pitanja koja bi trebalo da se postave unutar svake generacije kako bi se došlo do odgovora koji bi nam olakšali da se krećemo kroz šumu simbola. Istovremeno, tada bismo otkrili da je organizacija našeg ukusa prilično istorična ili vremenom kontekstualizovana, i da zavisi od paradigmatskih uzora. Što nas vodi nazad ka ideji da je govor „autentičniji“ od teksta, odnosno automatsko pisanje nužno umetnički uspelije od onog uređenog, podražavalačkog. Da li je zaista tako, videćemo nakon dva primera iz samog Abramića.

Primer br. 1:

Nego,
Mimigrante, kapetane, folirante
Jer kad si se jednog jutra probudio, i to prije rata
Ustanovio si da si se pretvorio u golemog žohara, a ne kukca,
Zohara, ne dirajte u Kabale ni Baale,
A onda ne dirajte ni vi u Abrame i Izake

Kao što se odmah da primetiti, nizanje stihova Matka Abramića podseća na ono što se u rep muzici zove freestylin’ odnosno „bacanje rima“ na određene teme. Istina, kod Abramića je rima odsutna, ali je zato prisutno nešto sasvim drugo – za razliku od prosečnog repera koji svoju veštinu brusi na ulici i u dosetkama na ćošku u hoodu, Abramić je književno obrazovan i on može da u svoje stihove bez imalo problema ubaci asocijacije na Whitmana, Kafku, Brechta i na taj način da u tekstu, koji zaista deluje kao ispao iz malog mozga, ostvari zavidan nivo intertekstualnosti koja svakako jeste jedan od okidača za širenje književnih i estetskih vidika. Na taj način se čuva površnosti jer se ukorenjuje u tradiciju, ali istovremeno beži od onog što bi bilo automatsko pisanje nadrealističkog tipa. Povrh toga, u svom poetskom iskazu Abramić se koristi humorom kao protivtežom onome što su ruski formalisti zvali „otežalom formom“. Moglo bi se reći da on detronizuje poeziju, spušta je na nivo spektakla, prikazanja, ulične predstave i pravi od nje formu dostupnu svakome. Nekada se čini da je ta demokratizacija nešto od čega poezija beži stolećima i, naravno, nije Abramić prvi koji je vraća međ’ puk, koji od nje pravi umetnost dostupnu svima, ali se ovaj potez uvođenja humora spojenog s performansom čini dobrim putem da se do ljudi dopre. Akcije slične ovome radili su i FAKovci, ali i neki drugi poetski kolektivi u Srbiji poput Pesničenja, Totalno ARGH, pa i Enklave danas. Ipak, Abramić se od većine razlikuje svojevrsnom kombinacijom stand-upa i poezije, stavljajući tako komunikativnost putem smeha kao jednu od glavnih odlika svoje poetike.

Primer br. 2:

Svjetski atletski spektakl u Zagrebu
Dani Miroslava Krleže
Diamond tour završava Aca Lukas

All the children are insane

Veliko sezonsko sniženje
7 km dugo

Ride the King’s Highway, baby

Ovo je odlomak iz pesme „Što sam pročitao dok sam se od Podsuseda do Črnomerca pješice vraćao od automehaničara 25.4.2024.“ Ona je paradigmatska jer najbolje opisuje i Abramićevu metodu sklapanja poezije, ali i ono što on pokušava da uradi/izazove svojim pesmama. Naime, čitava pesma je kolaž odnosno montaža kojom se različiti odlomci stvarnosti pretvorene u tekst slažu u celinu. Drugim rečima, u njoj nema nijednog autentično Abramićevog stiha jer su odlomci nekad deo onoga što lirski subjekt čita, a nekad i onoga što čuje. U tom smislu je važna montaža stihova čuvene pesme "The End" grupe The Doors koja u sebe ne priziva samo jedno značenje, nego čitavu mirijadu referenci koja je u nju za ovih pedesetak godina postojanja/trajanja usađena. Koristeći reference iz pop kulture kojih u knjizi ima više nego dovoljno, Abramić dodatno svoju poeziju približava svojoj generaciji, ali i izvodi je iz krugova krutih i akademskih, te je izjednačava s popularnom muzikom koja, kako joj ime kaže, teži što većem broju slušalaca, ne nudeći uvek jednak nivo umetničkog kvaliteta.

Ipak, mnogo se značajnijim čini postupak kolaža/montaže jer on pesmom dozvoljava čitaocu/slušaocu da pažljivo rekonstruiše put kojim je lirski subjekt hodao i da na taj način saučestvuje direktno u nastanku pesme. Ipak, u tome se krije umetnička klopka jer Abramić montažu ne radi „nevino“, odnosno „automatski“. On vrši odabir, on projektuje iz ose selekcije na osu kombinacije, kako bi to rekao Jakobson, i na taj način vara čitaoca. Nije to put kojim svako može da krene, nije to put koji je moguće pratiti, nego je to put pesnički, i to par excellence, jer se odlukom o izboru stvara višak značenja. Ali je ideja o tome da je sve to tako prosto, kao neko šetanje ulicom s rukama u džepovima i opažanje, vrlo važna jer daje čitaocu neposredan osećaj identifikacije, osećaj su-moći, su-kreacije.

Da li Abramićeva zbirka uspeva u svojoj nameri da zabavi i pouči kako je to govorio stari Horacije? Mislim da je odgovor na ovo pozitivan. Iako se njegov freestylin’ čini kao fora, njegovo automatsko pisanje kao foliraža, a njegov poetski singularitet tek jedna u nizu prevara na koje čitaoci voljno pristaju (jer setimo se reči Dejana Ilića da je književnost tek poligon na kojem se igramo života i kao takva mogućnost svakog i svakakvog eksperimenta), knjiga je zabavna i čita se u dahu, a to nije mala stvar, dapače. U današnje vreme sveopšteg političkog i etičkog freestylin’a, kada je reč izgovorena s vrhova moći postala toliko lišena svake težine, slobodoumna pesnička zbirka, nakupina ludiranja često potaknuta komovicom i lakim drogama, više je nego važan događaj. Navodno odsustvo velikih ambicija s kojom poezija dolazi na svet, zapravo govori o grandioznosti ambicija. Jer govor lude često je jedini glas istine u ovim šugavim vremenima.