'Beskućnik': Knjiga (ali ne roman!) uspomena

Debatu oko pripadnosti književnom rodu često pokreću izdavači nudeći svoju „robu“ u isključivo kao roman. Posebno onda kada zapravo i ne znaju šta bi s tekstom činili, odnosno kako bi ga marketinški promovisali. Danas se pod odrednicu roman podvodi sve, ali bukvalno. Pritom su od nedavno smislili i kritičarsko-izdavački pasjaluk nazvan autofikcija. Mislim, hej, čemu lagarija. Već sama činjenica da je nešto uvezano u knjigu procesom spisateljske, a zatim i uredničke intervencije čini od teksta fikciju. Osoba koja piše nije ista osoba o kojoj se piše. Jedno je istorijska ličnost a drugo lik u tekstu i često se te dve dramatis personae ne podudaraju do te mere da se pitate da li je on/a ista osoba koja je sebe predstavila na taj način. Konačno, nije nepoznato da su autorke i autori „najlažljiviji“ u svojim dnevnicima, tako da je svako pisanje koje se obraća čitaocu fikcija, ali ne i roman.

Ipak, da bi delo bilo roman ono mora da ima određene rodne, odnosno karatkeristike književne vrste. Narativizacija podrazumeva ono što je Tomas Man zvao duhom pripovedanja, odnosno zanosom kojim se od onog što je istorijski istraženo i proučeno uz pomoć imaginacije stvara književnost. Za roman je, dakle, potrebno ipak pisati povezano o sebi ili drugima, postići onu dozu „jedinstva mesta, vremena i radnje“ koja odista od teksta pravi umetnost. Potreban je takođe nekakav zaplet, da se nešto u romanu dogodi, a zatim i da se ta stvar koja se zapletom upetljala na neki način rasplete u vremenu romana ili izvan njega.

Da skratim teoretisanje, izdavači će sve pokušati da prodaju pod roman jer to je ono što čitaoci/kupci vole, ali često se pod tim dobija rog umesto sveće ili beli umesto običnih bubrega. S druge strane, to ne znači da je u pitanju loša knjiga, već samo da bi unekoliko konzervativniji pristup teoriji književnih rodova bio plauzibilniji i precizniji, makar kad su u pitanju potrošačka prava.

Sve ovo rekoh upravo da bih ustvrdio da Beskućnik Namika Kabila prosto nije roman. Odlična je knjiga, ali ne bi trebalo da se nađe ni u kakvim širim niti užim izborima za romaneskne nagrade. Možda to odmah smanjuje potencijalni broj čitalaca, ali to će biti propust onih koji knjigu zbog njene neromanesknosti ne uzmu u ruke. Drugi problem bio bi kako definisati ovaj tekst. Da li je on autofikcija? Pa verovatno jeste u onom smislu u kojem je svako pisanje o sebi, s romanesknim ili manje romanesknim namerama, autofikcija. Ipak, pre bih rekao da je ovo esej ili kako se to nekoć, tamo nekad u osamnaestom veku zvalo, rasprava (treatise).

Bez obzira na to što kod Namika Kabila ne postoji težnja ka nekakvom naučnom zaokruživanju teme (po principu ovo je ono što se dosad zna o nečemu, a da i ja dodam malo), niti se on koristi aparatom karakterističnim za današnje akademsko pisanje. U pitanju jeste tekst koji tematizuje beskućništvo u savremenom iskustvu autorovom, a i malo šire, analizirajući je iz nekoliko veoma zanimljivih uglova, ličnih, ali primenljivih i za veći broj osoba. Uostalom, esej još od Mišela de Montenja, čoveka koji je formi dao konačan oblik, ima sasvim utvrđeno mesto u književnom kanonu kako nacionalnom, tako i onom Velikom. Setimo se Makolija, La Brijera, Prusta, Eliota, ili Krleže, Isidore Sekulić, Mirka Kovača, Danila Kiša, Filipa Davida, Dubravke Ugrešić, Svetislava Basare, te Radoslava Vave Petkovića.

Namik Kabil, dakle, ima iza sebe tradiciju kakvu bi svako poželeti mogao i on je se ne stidi. Uostalom ako je neko od pomenutih naširoko citiran u tekstu onda je to Mirko Kovač i njegov autobiografski roman Vrijeme koje se udaljava, ne samo stoga što se oba pisca bave rekapitulacijom dosadašnjeg iskustva, već i stoga što su obojica iz vrlo sličnog podneblja. Kovač je Hercegovac koji je odrastao najpre u Nikšiću, a potom i širom Jugoslavije, ali svakako neko s predominantnim mediteranskim iskustvom. Slično se može reći i za Namika Kabila, Hercegovca rođenog u Tuzli, nastanjenog u Sarajevu, a trajno vezanog kućom ili beskućništvom za Trebinje.

Motivacijski okvir knjige, odnosno ono što, kako bi se to danas popularno reklo, trigeruje pisanje ovih tekstova o kući i beskućništvu jeste činjenica da naratoru umiru oba roditelja iza kojih je ostala velika porodična kuća u Trebinju, gradu u kojem su nekada, pre rata, živeli. Kuća predstavlja teret jer je skupa za održavanje, ali i podsetnik na sve ono lepo što se u njoj događalo, odnosno na sretne dane mladosti koji su ne samo nepovratno prošli što je iskustvo svih ljudi na planeti, nego su na izvestan način i poništeni činjenicom da je naratorova porodica bila prinuđena da napusti grad stoga što svojom religijom i običajima nisu odgovarali vladajućoj, beskrupuloznoj, nacionalističkoj, četničkoj sredini. Ta je većina tokom rata poubijala/iselila trebinjske muslimane, a naratorova porodica je imala tu sreću da preko nekih posrednika stupi u kontakt sa Srbinom iz Dubrovnika koji je slično prošao pa je kuća zamenjena po principu sve za sve sa njim. Nekoliko godina nakon rata dogovor je poništen i kuća je ponovo pripala naratorovoj porodici, ali više u njoj nisu živeli sve vreme nego je služila kao neka vrsta „letnje rezidencije“ roditeljima. Nakon njihovih smrti, narator i njegova sestra našli su se u poziciji da ne znaju šta će s njom i ova rasprava je zapravo odjek svih tih nedoumica, odnosa sa gradom dečaštva i mladosti, promenjenim odnosima moći u njemu i društvu šire, ali i pitanjima identiteta, smisla života i svim onim kojima se neko ko se nalazi u zrelom dobu bavi u svojoj samoći i nesanici.

Ono što bi trebalo izdvojiti kao glavnu karakteristiku ove knjige jeste njena skromnost. Možda je ovo nedovoljno validan književno estetski argument, ali pokušaću da objasnim šta pod tim mislim. U pitanju je najpre jedan ozbiljan ironijski otklon prema sebi i sopstvenoj porodici, ali koji ne ide prema nekakvoj perverznoj samomržnji vajningerovskog tipa, naprotiv. Radi se o jednom ozbiljnom sagledavanju stvarnosti i njenom razumevanju naknadnom pameću koja nije lišena ljubavi, štaviše. Znam ko sam, ko sam bio, ko su bili moji roditelji, uprkos svim našim/njihovim manama i vrlinama. Autoironiji se pridružuje i konstantna zapitanost, ona blagorodna sumnja koja polako, ali sigurno tokom knjiga prerasta u metafizičku. Sumnja koja nije parališuća, već plodotvorna. Ona se dodatno ogleda u neprekidnom ispitivanju svega i svakog s kim se dođe u kontakt o iskustvu koje može, ali ne mora da bude zajedničko. Napokon, pojedini sagovornici dele neke delove naratorovog iskustva, ali niko ne može da ponovi ono što on oseća, čak ni njegova sestra, niti zet. Između ostalog, zbog svih tih glasova koji iznose različita iskustva, ova knjiga nije roman. Jer ti se glasovi iz teksta izdvajaju, narator im za to pruža poštenu priliku, oni nisu ujednačeni niti podređeni njegovom suverenom pripovedačkom solilokviju.

Postoji još jedan segment teksta koji razbija romanesknu formu a to je takozvano razbijanje četvrtog zida, kako se to zove u pozorišnoj teoriji, ili metanarativnost ili metatekstualnost kako se to zove u nauci o književnosti. Naime, u nekoliko momenata, a posebno kako se tekst približava svom kraju, narator govori o sopstvenom pisanju upravo ovog teksta. I ni u jednom trenutku on ne govori o romanu, premda se stiče utisak da postoji neizdrživa potreba da se ova knjiga napiše, ma šta ona nakon toga značila. I to je ono što ovom tekstu dodatno daruje uverljivost i kupuje čitaoca. Unutrašnji pritisak da se tekst iz sebe izbaci, odnosno uverenje da bi on izašao ovim ili onim putem, da ga je, poput Baš Čelika, bilo nemoguće zadržati.

Konačno, a to nije mali deo ove knjige, ovo je knjiga uspomena, porodični album iz vremena koje se nepobitno i neporecivo udaljava, a koje će ostati i preostati samo ako se jednom fiksira u tekstu. Ovo je takođe svojevrsna fatiha za jedno vreme, jedan grad, pa možemo tako reći i za jednu zemlju, bez namere da Namiku Kabilu poturamo jeftinu jugonostalgiju od koje danas mnogi vampirski žive. Njegova priča o Trebinju, o mogućnosti Trebinja koja je kao neka izmaštana teritorija nekada postojala između konstantnih nepostojanja iste takve mogućnosti, kao nešto što bi trebalo da nas obaveže na slična nastojanja u budućnosti jer kako ova knjiga dokazuje bez namere da išta dokaže tada je, k vragu, bilo bolje, prosto bolje, i ljudi se nisu ubijali, nisu se proterivali i nije fukara vladala. Naravno da je sada kasno za to. Tim pre čitajte Beskućnika jer to smo, kako je govorila pionirska pesmica, svi mi.