Treniranje dijaloga: Nit' smrti nit' živiše

• Prenaglo, kao i uvijek. Čemu?! Zaboravljaš kako na tribinama jedva čekaju na taj inyourface juriš. Racionalnije moraš, hladno prešano. Tebi na čelu piše da ti je stalo, a takva su čela za odstrel, curo.
• U redu, ali, znaš, ta hladno-prešana taktika - to je isto privilegija, zar ne?
• Jeste, sestro. Sve biste vi, retoričari, uvalili u taj jurodivi iskaz samoozlijeđivanja dok istovremeno živite za trista kopalja bolje od ekipe u čije ime uzimate (svoje) privilegije. Zato, lijepo molim, ne praćakaj se kao riba koja zamišlja da je na suhom. Hladno-prešana, kako je ti zoveš, taktika jest neka vrsta privilegije, ali ne bi bila moguća bez samodiscipline i treninga, rada jebote!
• Samo da znaš, zvučiš kao pola robot s lijeva i pola influenserica s desna. Još ti samo fali tetovaža bivšeg radničkog nogometnog kluba.
• Jako si zabavna, znaš. Samo ne možeš tako naivno upadati u rasprave da bi nakon toga trnula od svake jebene notifikacije na mrežama. Znam da nije lako stati onda kada bi najradije poobarala sve pred sobom kao čunjeve kuglom. Uostalom nisi li ti par puta poobarala čunjeve i di si sad, kuglo?!
• Pa sad sam izvan kluba. 
• Dakle, možda istinu govoriš, ali nemaš pravo. O tome ti pričam. Nedostaje ti koreografija. Ne možeš samo istamburati sve okolo i očekivati da će sa tobom rado razgovarati, ne?! Mislim, pa prvo što postigneš kod ljudi na koje tako navališ jest da pomisle da možda jesu jebeni čunjevi. 
• Kužim, ali kakav god da je, život je prekratak za taj malograđanski meki teror izgovaranja mišljenja na sigurnom. Upravo to nas je svelo na ovu malu baru, tri krokodila i njihovih pet suza o majci tvorničkoj radnici, o predvojničkoj obuci oca pijanca i drugim autobiografskim rukovetima. Dobro dođe loša povijest osobito kad je pisanje loše.
• Naravno da dobro dođe. Pa ljudi su na putu samooslobođenja. To što su zaboravili dobro pisati može značiti i to da će se jednom sjetiti. 
• Točno. I znaš da mrzim što me sve to tako iscrpljuje. Još više mrzim što moram pristati na nagodbu u kojoj se podrazumijeva strpljenje, jer ono kao i svako drugo Trpljenje ostavlja tragove kočenja. Ja pak mislim da je to trening i da mi očajno ide.
• Na rezervnoj si klupi i ako bude sreće na njoj ćeš i ostati. Uostalom možda nešto drugo truli ispod tog bijesa i potrebe da uznemiravaš fino primirje između nekoć ženskog pisma, chatova kao novog epistolara, retroaktivnih osveta nad lektirom, antiodiseja u nominativu, aeropaga užasnutog cancelom, uredničkog lokota, malosvjetskih festivala, uglednih kokota koji udjeljuju pero i drugih narcisoidnih pasijansa na društvenim mrežama. Hoću reći da nije stvar u tome da nisi ili jesi u pravu, nego da ti naša literarna katastarska čestica nečasno služi za učitavanje neke tvoje male gadne predistorije.
• Moguće. Nebranjeni govor se lako zabavi neiživljenošću jednog nespretno eksplozivnog karaktera. Iako, priznala ti to ili ne, ta jezivo pristojna književna genealogija, koja se u međuvremenu odrekla i slatkog grijeha generacijskog jaza, koliko god da je štetna, ona je prije svega smrtno dosadna. Jedino nas meme ingenioznost spašava od potpune hibernacije.
• Pretjeruješ i to je čak i tebi jasno. Nije tako dosadno i nije da nema kritike... Jedino ukoliko ti zapravo nisi dio ekipe sa tribina koja jedva čeka kavgu?
• Pa ne bih kavgu zametala, ali neko blistavije prožimanje od ove svepodržavajuće bezličnosti, bi dobro došlo. Ne moramo se šamarati kao avangardisti, ali sjeti se samo kako su dadaisti prozivali autoritete, rugali se primjerice Krleži i Crnjanskom, izazivali malo građanstvo po većim kao i po manjim gradovima.
• I što su dobili?! Današnje vrijeme ni ne zna da ih upamti. Ili ih se sjećaju kao spektakl barbarogenija ili im prišiju rodni list! Što su ostvarili iz svojih manifesta i pustih obećanja?
• To što su ih napisali i dijelom i uništili je već stostruko više od ovoga danas. Preuzimali su rizik. Rizik od kojeg bi se većina suvremenog književnog nanosa u tren oka pretvorila u smrznutu šlajmaru na cesti. Nije to ni konzerva govana ni brod preko brda nego nekakvo mlako takvo. Nit' smrti nit' živiše.
• U redu, ali niti ćeš ti ući u konzervu niti na leđima robova prevući brod preko brda. Pregrizi to već jednom.
•  Pa da, vidiš i mogla bih izvesti jedan mali kanibalistički ugriz nakon kojeg bi svaki pokušaj samoobrane bio bespredmetan. Kužiš, istovremeno izvršim napad i lišim se mogućnosti obrane nakon kontranapada.
• Nešto mi se čini da i ti sebe uzimaš za ozbiljno. Ljubice, računaj na to da možda ne bude kontranapada.
• Ovo je istovremeno jako precizno i jako nisko, ali zašto ne od svog mača poginuti? Možda da za kriterij uzmem stare dobre književne nagrade? Tu ima uljuđenih kalorija. I najbolje od svega što će zalogajčići biti jako probavljivi budući da, kako čujem, više nitko nije tašt. Makar, čine se kako zapravo svatko gleda da bude zadnji koji će okrenuti leđa, jer znaju da će ih sekund nakon dočekati tihi prdež od prešućene kritike.
• Dakle, više ne mreš ni nož u leđa dobiti?!
• Dabome. Samo tuđi prdež koji ti na kraju prišiju.

Aneta Vladimirov, 10.11.2024.