Amerikan drim

U nastavku pročitajte priču Buge Bosanac, nastalu u sklopu Booksine radionice kratke priče koju je u 2025. po prvi put vodio Robert Perišić.

Amerikan drim

Čim prijeđeš granicu u Vinjanima Donjim, svi su na ti.

U prodavnici ti govore ti, i možeš platiti kunama, markama, eurima, dolarima, ne beri brige, sve može.

Na ulici i na miletuši pitaju Kako si? Dobro, kako si? Pitaju Čija si ti mala? To ti je Anina mala, došla iz Zagreba. Pitaju Je li lipše u Hercegovini ili u Zagrebu? Lipše je u Hercegovini. Dašta je nego lipše, šta ćeš u Zagrebu.

Babine su koze bile debele i tvrdoglave. Baba im je psovala mater i plakala s njima kad bi kojoj mater uginula. Zakopala bi je u zemlju crljenicu a koza bi se uspentrala na suhozid i gledala u svoju mater pod laganom zemljom jer je baba rekla nek joj je laka zemlja pa ju je zemlja poslušala. Govorila je Neka je živina, ali mater je mater.

Šporet na drva kuhao je rašćiku s krumpirom i suhim mesom. Ne stavlja se mrkva, tako kuvaju u Bosni, tako je slađe, ali hercegovačka je trpka zemlja. Babina je kuća usred sela, Središte 43. Šporet je grijao debele kamene zidove i drvenu fotelju koju je babin ćaća donio brodom iz Amerike. Otišao je onamo raditi, ali jedne je večeri čuo víle, uplašio se da će ostati djevac pa se brže bolje vratio kući i oženio, tako je baba pričala. Onda bi rekla da su i nju neki ljudi zvali da ide s njima u Ameriku, bili su kod nje na ručku i rekli da nikad nisu kušali finiju hranu i da bi mogla lipo zaradit gori ko kuvarica, ali ona je rekla Neću ti ga ja u Ameriku.     

A zašto nisi tila ić u Ameriku, baba? 
Ma šta ću ja u Ameriki. 

Moja se baba skoro ničega nije bojala. Čak ni kad je noću sama hodala kroz šume i polja do grada i tražila da joj mirovinsko isplati zaostatke nakon što je moj did pao sa skele na poslu i umro u bolnici od sepse dok je baba još bila trudna s mojom mamom. Babin ćaća govorio je da nije on umro od nikakve sepse, nego da mu je u snu mȍra ušla kroz usta i otrovala mu krv. 

A baba, zašto ti nisi tila ić u Ameriku?

Da šta ću.

Kad joj je čovik umro, babi je bilo samo 26 godina. Vratila se u ćaćinu kuću. Nije ostala živjeti sa svekrom i svekrvom iako bi to bio red. Nikad nije htjela ići na didov grob. Kad bi mama i ja išle, ona bi ostala u autu. Govorila je da nemere, ja sam mislila da nemere jer joj je prebolno, ali nikada nije plakala. Samo je šutjela. Baba se nije tila preudat jer je, govorila je, zavitovala da će cili život ostat vjerna jednom čoviku. Ja mislim da je ona samo htjela živjeti sama. Ali nije htjela u Ameriku. 

Zašto, baba?

Ma šta zašto?

Nisi tila ić u Ameriku? Mogli smo sad tamo živit!

Ko dar ti nije lipše ovde u babe.

Nikada nije prestala nosit crninu. Nismo joj smjeli kupiti ništa u boji, čak ni tamno-plavu. Jedino su mogli proći mali bijeli cvjetići na crnoj haljini. Babi nije smetalo kad sam i ja u gimnaziji počela nositi crno, šminkat se i lakirati nokte u crno. Jedna njezina zaova bila je časna sestra i govorila mi da nije to dobro i neka namažem nokte u crveno, a ja sam se zezala da smo baba i ja darkerice.

A zašto se pradid plašija víla, baba?

Kazat će tebi baba, al nemoj reć materi. Víle žive gori u brdu, di je ona brazda.

Di, baba?

Eno ono što se crni na brdu. Kad je moj ćaća bija momak, znale su se one spustit u selo i odnit' najlipše momke, ligale bi š njiman a ti momci više nikad ne bi tili cure ni pogledat, ostali bi divci. Moj ji je ćaća vidija gori u brdu kako se gole kupaju na izvoru i brže bolje uteka. Undan su pratri došli i blagoslovili polja pa víle više ne iđu među nas. 

Kad bi baba drijemala u fotelji, ja bih stalno provjeravala da nije umrla. Plašila sam se njezine smrti. Ona ne. Uvijek je htjela umrijeti do Božića.

Ko zna oće li baba poživit do Božića, tako je govorila. Ja sam ipak znala da hoće.

Nije se baba plašila smrti, ali plašila se snova. Znala je mrka ustati. 

Šta je baba?

Nešto mi se opet sȁnjalo.

Šta?

Ko bili smo ucrkvi pokojni moj ćaća, mater, moj čovik i ja, ja sidila u zadnjoj klupi di uvik sidin. Govore meni mater i ćaća Ane sine dođi vamo. Ja ko ustala i došla do nji i oni mene dadoše mom čoviku, a on me uzeja za ruku i odveja me posrid crkve do krstionice, a u krstionici u svetoj vodi stoji, Bože mi prosti, bíla koza. Oko nje sve se sjaji, nemereš gledat u nju. Ja se poplašila i da ću pobić čoviku svom, ali njega nestade, a na mistu koze stoji gola žena i zove me k sebi. Nije mi to nešto drago šta mi se sȁnjalo. 

Baba je pred smrt poslala moju mater da joj ode kupiti trešnje.
Mama me je nazvala. Znak je to da je kraj blizu.
Čini mi se, líp kraj.

Buga Bosanac