Sile lutanja i usidrenja

Nekada je važilo nesumnjivo da filozofija zahvaća "esenciju" te da roman zahvaća "egzistenciju". Roman, dakle, govorilo bi se, ide na ono "posebno" i tu se oblikuje istina pojedinca koja "svedoči" o istini naroda generalno, ljudi. Roman bi dakle bio "slika sveta", a romanopisac filozof, ideolog, pesnik te, ako pritreba, i vođa. Tako nas ponekad pokoji pisac svojim delom povede egzistencijom za esencijom, dušom za duhom, ili jednostavno u neki svoj partikularni lavirint estetike i poetike. Kuda nas je poveo i odveo Zoran Pilić svojim poslednjim romanom Svijet prije tebe i da li nam je otkrio nešto što bi nas (makar) iznenadilo, to ćemo pokušati da dokučimo i obelodanimo u ovoj kritici.

Pilić je do sada objavio tri zbirke priča, dva romana, poeziju i pregršt tekstova na čijim se pikselima verujem akomodiralo katkad i vaše očno sočivo. Svijet prije tebe oslanja se na već oprobane tehnike romana s ovih prostora koji u svoju fabularnu strukturu uključuju disfunkcionalnost porodice, raspad sistema vrednosti (ili makar sistem vrednosti kakvog smo poznavali), nomadstvo i (naravno) PTSP sindrom rata. Te su tehnike i teme uglavnom korištene kroz priče o antiherojima koji lutaju i horizontalno širom kugle zemaljske, i vertikalno, svojom "razdrmanom dušom" pokušavajući da defragmentišu svoju odveć fragmentovanu i ambivalentnu prirodu. Neretko su to romani ceste, romani putovanja, sledenja vazda svog puta poput tvrdoglava slijepca. Ništa od ovoga nije propustio uključiti Pilić u svoj roman, pritom ne odmakavši se previše od postratne, postjugoslovenske i post-postmodernističke matrice na koju smo se već privikli. Međutim, budući da je to naš Zeitgeist, prinuđeni smo hteli-ne hteli prihvatiti te tendencije spisateljskog pera sa ovih prostora.

Elem, glavni protagonista romana se zove Edi Nachbar, a priča počinje u slavonskom gradiću u kom Edi provodi svoje detinjstvo tokom gotovo idiličnih sedamdesetih. Dok njegov otac Matjaž pokušava napraviti vremensku mašinu kojom će moći proputovati kroz vreme, ređaju se svetska prvenstva u fudbalu, od onog u Nemačkoj '74. pa nadalje. Edi upoznaje svoju ljubav Dinu, formira heavy metal bend sa svojim drugovima iako nemaju instrumente ni opremu. Na početnim stranicama vlada prava narativna idila, stoga i Pilićev stil do tog trenutka brodi mirnom pučinom, njegove rečenice su spokojne u duhu spokojnog vremena sedamdesetih kad su deca šutala loptu, zaljubljivala se i živela za progresivni muzički zvuk koji nadolazi kroz pukotine samoupravnog socijalizma. Međutim, svršetak škole poklapa se sa nadolazećom olujom nacionalizma, sa ratom koji vreba iza ugla i napetošću koja se polako oseća u "vazduhu". Nakon odsluženog vojnog roka u Novom Sadu i Bihaću Edi se vraća u svoju slavonsku palanku, što istovremeno znači i početak njegovog lutanja.

Njegova prva destinacija je Rovinj, odakle odlazi u Zagreb gde će ga rat preteći poput senke kad okrenete leđa suncu. Pošto Edi uglavnom bira poslove koje ga neće vezati u vremensko-prostorno koordinatnom sistemu (kao što je molerisanje recimo) njegova je putanja gotovo pa unapred "određena" arbeiten trasom, koja ga vodi u Minhen. U Minhenu Edi čak može i napredovati u poslu vozača gospodina Baumanna, koji ga svojski želi uz sebe ogolivši mu štaviše svoje emotivne probleme, ali ga strah od usidravanja vodi u prestolnicu evropske liberalnosti Amsterdam, koji ga poput odskočne daske odbija daleko preko bare do Amerike. Boston, Kalifornija, Teksas, Meksiko destinacije su koje junak romana prolazi radeći, između ostalog, i u pokretnom cirkusu. I tako sve dok kinetička energija njegovog kretanja ne bude zamenjena potencijalnom energijom njegovog usidrenja. Tačnije – do trenutka dok ne sretne jedinu, neprežaljenu i prvu ljubav svoje mladosti Dinu. Kako oblik potencijalne energije ima potencijal da promeni konfiguraciju drugih objekata u okolini, tako je Dina u potpunosti promenila konfiguraciju Edijevog života otkrivši mu najbitniju informaciju u njegovom životu, a time i u fabuli romana.

Dotaknimo se ovdje i motivacijskog sklopa u romanu i utemeljonosti pojedinih događaja. Postoji nekoliko nejasnoća, u najmanju ruku neutemeljenih odluka glavnog protagoniste Edija. Najpre, nije posve jasno zašto se Edi prijavio kao dobrovoljac u ratu, kako je odlučio da svoje beznađe kruniše odlukom da učestvuje u nečemu što ga zapravo ne zanima. Dalje, njegov odlazak od kuće nije do kraja objašnjen, kako su ga roditelji implicite "oterali" od kuće i ako su, zašto su. Nije jasno kako je gospodin Baumann uspeo da tako lako nabavi nemačko državljstvo za nekog ko samo (i to slučajno) ima prezime koje dolazi iz nemačkog jezika. Idemo dalje, možda dođemo do odgovora.

Edi ni u jednom trenutku ne pokazuje nijednim svojim postupkom da mu je stalo do nacionalnosti (u vojsci ga zovu Slovencem), nasilje mu je strano, a njegova priroda nikako ne odgovara velikim idealima države. Ipak odlazi u rat gde svu besmislenost ratovanja uviđa na brutalan način ubivši nehotice svog saborca. Dakle, ima li ovaj njegov potez (kao i prethodno spomenuti) ikakvog smisla? Ima. Naime, samo naizgled neutemeljeni književni postupci u ovom romanu, samim tim i akcije protagoniste dobijaju smisao ako se otkrije jedina nit koja se u knjizi proteže od prvog do poslednjeg reda. To je gotovo instinktivno Edijevo praćenje "nevidljive sile" koja ga kroz čitavo delo vodi ka njegovom cilju, ka tome da sretne svoju kćer Taru. Nije objašnjeno u romanu da li je, kada je nestao, Edijev otac Matijaž uspeo da putuje kroz vreme, ali je Edi u tome bez stroja – na jedan iracionalan i posve filozofski način – uspeo. Ako gledamo linearno kroz njegov život, to je skup nejasnih odluka i lelujanja na vetru, ali ako zanemarimo prostorne, a naročito vremenske koordinate istog, njegovo pronalaženje Dine i Tare predstavlja nesumnjivo putovanje kroz vreme. Čitava radnja u romanu, sve što se protagonisti desilo kao da predstavlja nevidljivu vektorsku silu koja Edija vuče ka svom cilju kao kroz crvotočinu. Ukratko, svoju životnu poruku Edi je poslao svom jedinom adresatu, svojoj kćerci, jer "život pre nje" nije bio život već lelujanje.

S druge strane, čini mi se da se čitava inspirativnost ovog romana ipak nalazi u drugoj malo začkoljici koju je autor vešto podmetnuo, a vidljivoj u sledećem citatu: "(...) shvatio sam kako smo jedno drugom duhovi, prikaze iz doba o kojemu ne želimo razmišljati. Ne zato, priznao sam samome sebi, što je bilo loše, nije – život je tada izgledao bolje nego što će ikada izgledati – već zato što su nam usred noći upali na zabavu, porazbijali sve, popišali nam se na snove i rastjerali nas na sve strane.“ (str. 146.) Ovim citatom možemo uvideti drugu stranu Edijevog nomadstva: nisu sva lutanja rezultat unutrašnjih antagonizama, niti su samo hir koji se javlja niotkuda. Postoji i druga dimenzija koja je rezultat intervencija sa strane – neki drugi su došli i nasilno promenili kontekst, pocepali sve zdrave perspektive; besni su oterali miroljubive, pohlepni obzirne. Ljudi su bili prinuđeni da napuste svoj život jer su naprosto oterani iz njega. Pilić je u romanu suvislo apostrofirao sudbinu miliona ljudi, koji su ustuknuli pred najezdom ludila.

Pritom, autorov pokušaj da tematiku romana oslobodi nacionalnih banalnosti je više nego uspešan. Delo nije obremenjeno podelom na naše i njihove, već odiše u duhu neutralnosti, iliti vizure kakvog suseda recimo, što Edi Nachbar de fakto i jeste. (Nachbar na nemačkom sused.) Također, osobno ne mogu ostati ravnodušan na Pilićevu fudbalsku retrospektivnu statistiku, posebno ne na marljive podatke kao što je recimo pominjanje Andrésa Escobara, beka Kolumbije sa prvenstva 1994., kao ni na opaske lika Vladimira iz bivšeg DDR koji svojim komunističkim stavovima zapravo otkriva koliko komunizam iz prošlog veka mora raskrstiti s prošlim vekom.

Sve u svemu, Svijet prije tebe je prevashodno zanimljiv i inspirativan roman, što nije malo. Zanimljiv je jer ne pretenduje na artificijelne vratolomine, ne nastoji da sebe silom predstavi kao tzv. visoku književnost, a opet nije tu da nas samo zabavi, naprotiv. Na ono pitanje iz uvoda kritike – kuda nas je Pilić odveo svojim ostvarenjem – možemo slobodno reći do nekog Edijovog Makonda, mesta koje nije nestalo iz sećanja kao ono Markesovo, već se iz sećanja izrodilo u mešavini mitološke i stvarne prošlosti glavnog junaka. To nije mesto koje postoji na nekoj geografskoj odrednici, već je rezultat susreta sa onim što je nehotice tražio na svom putovanju. Otuda simbolika činjenice da je jedina stvar koju Edi svugde nosi sa sobom kultna Markesova knjiga Sto godina samoće.  Dakle, Svijet prije tebe nije ona vrsta belles lettresa koja pleše na lakim notama, već je štivo koje privlači sadržajem i porukom. Ta je poruka gotovo pa eksplicitna, a tiče se relacije oca i deteta. S druge strane, mogao je Pilić da se pozabavi pomenutim motivacijskim spregama na temeljniji način kako bi izbegao moguće trivijalne fabularne promaje koje mogu lako oduvati zdravu "esenciju" ovog dela. A znamo vrlo dobro da bez esencije nema egzistencije... ili beše vice versa.