'Kuća': Sve mogućnosti jedne teme

Postoji nekoliko dominantnih tema u istoriji književnosti koje i dan-danas inspirišu spisateljice i pisce. Tema doma/kuće važna je od Odiseje naovamo, a ideja da se radi o promenljivoj kategoriji očigledno pripada Homeru, a ne Heraklitu. Povesnu šalu na stranu, istina je da se Odisej ne vraća u isti dom na Itaci nakon deset godina lutanja i isto toliko Trojanskog rata. Ono što je ostavio se promenilo, a vala se promenio i on, ostario, preturio štošta preko glave, postao mudriji, ako mu je lukavost već bila urođena. Pa ipak, neki ga je đavo gonio da se vrati svojoj vernoj Penelopi i sinu Telemahu, ma koliko oni ne behu isti oni koje je ostavio onomad kad su ga prevarili da pođe s Ahejcima u bojnu. Đavo se dosta poigrao s povratnicima iz Trojanskog, ali i svih drugih ratova, toliko čak da su oni, naposletku, naučili da se igraju i nameću pravila onima koji u rat nisu išli, međutim to je druga tema.

Ono što je važno je da je Heimkehr, homecoming ili povratak kući potreba koju svi imamo jer očekujemo sigurnost i mir koji nam samo dom pruža. Međutim, ova romantičarska žudnja je negde nakon Drugog svetskog rata dobila i svoju mračnu stranu, koja se ogleda u činjenici da se često iza zidova kriju mračne tajne, nasilje, zlostavljanje i sve ono što povratak u slatki dom čini zapravo nepoželjnim, a beg iz njega vidi kao jedinu opciju. Interesantno je da se kaže da neko beži od kuće, a ne iz kuće, premda kuća sama ne može da mu naudi, čak ni kad je ukleta. Interesantno je kako se u idiomima kriju (ne)prijatne istine. Kako bilo, dom/kuća više nije jednoznačno tema koja prouzrokuje melanholična i nostalgična osećanja izgubljenog raja, već često sa sobom nosi emotivnu ambivalenciju, strah i nelagodu, ponekad i sam užas.

Davor Mandić objavio je knjigu poezije Kuća i u nju ubacio čitav spektar asocijacija i emocija koje imamo kad neko kaže kuća, premda su asocijacije prevashodno njegove. Jasno je da su autorske, ali knjiga je nesumnjivo konceptualna, pa otud uopštavanje. Podelivši zbirku u četiri ciklusa, on je uspeo da pokrije gotovo sve, pa čak i da ode u neku vrstu dadaističko-neoavangardnog eksperimenta u nekoliko navrata (npr. „Kuća ured“, „Kuća postanka“, „Kuća rastanka“). U ovim pesmama, ali i čitavoj zbirci pesnik računa na čitaoca s kojim deli pojmovni i emotivni horizont. S obzirom na to da nema previše prostora da objašnjava, on se nada (i najčešće ne greši) da ćemo i mi prepoznati i doživeti sve ono što i tzv. lirski subjekt, odnosno govornik u pesmi doživljava i oseća. To se najčešće i ostvaruje, premda je izbor tema nadasve ličan. Siguran sam da bi druga pesnikinja ili pesnik izabrali neke druge teme. Pada mi na pamet jedna od nedavnih dobitnica Nagrade Štefica Cvek, Jelena Anđelovski, čije su asocijacije i emocije u vezi s domom/kućom u zbirci Kuća se nije mrdnula potpuno drugačije.

S tim u vezi se postavlja pitanje izbora i, posledično, obima zbirke. Da li je ona mogla da bude kraća, svakako da jeste, ali je isto tako mogla da bude i duža, odnosno da potakne i na drugačija čitanja ključne metafore. To je posebno vidljivo u prva dva ciklusa zbirke gde su neke pesme vrlo jednostavne, zaustavljene u domenu dosetke (npr. „Carinska kuća“, „Kuća odlazaka“, „Kuća ceste“). One deluju kao „fileri“, pesme koje popunjavaju obim teksta, ali i svedoče o tome da se pesnik zaustavio nasilu i da nije imao ideju kako da razreši pesmu. O problematici završetka pesme pisala je Barbara Herrnstein Smith u studiji Poetic Closure. Ona tvrdi da su najbolje pesme one koje se završavaju prirodno, prostim „istekom“, odnosno kad se predstavljena slika ili perspektiva iz koje je tema predstavljena iscrpe. Kada se pesma, isto važi i za priču, završi dosetkom ili obrtom, što je u suštini veoma slično, asocijativni niz u kojem se čitalac našao se naglo prekida i odvodi se u drugom pravcu zarad efekta iznenađenja. Takođe, ovakvo završavanje pesme često vodi zatvaranju, nasilnom zaokruženju, što se u današnjem estetičkom modelu koji favorizuje otvorene krajeve ne smatra posebno uspešnim. Srećom kod Mandića takvih pesama nema mnogo, ali ovo načelno jeste problem prva dva ciklusa Kuće.

Srećom po zbirku, druga dva ciklusa, odnosno druga polovina knjige je značajno bolja, posebno poema „Ja sam kuća“. Ciklus „Stvarnost u ogledalu“ mogao bi da se okarakteriše i kao poezija u prozi jer su stihovi pesama značajno duži, metonimijski, s velikim brojem opkoračenja, ali u poređenju s prethodna dva, dobijamo celovitije pesme, one koje su „istekle“, odnosno završene prirodno. Na primer, u meni najdražoj pesmi čitave zbirke „Kućni otok“ metafore usmaljenosti i smrti, stoje nasuprot onima koje se odnose na zajedništvo, toplinu i dom. I kad i poslednji put u pesmi stol promeni/izgubi vlasnika, onda je i njoj kraj jer nema ničeg više što povezuje obitelj. Mislim da je ova „prirodnost“ omogućena oslobođenjem stiha od uzusa stihovnosti. Ma kako paradoksalno ovo zvučalo, mislim da je produženje stiha, njegovo lomljenje na mestima koja rađaju prirodnu potrebu za nastavkom teksta, ponekad možda i nasilno nastalim enjambmentom, jer opkoračenje i nije ništa drugo nego praćenje celine stiha u sledeći red i mešanje ideje/slike jednog stiha s onom iz drugog, doprinelo tome da se jezik opusti, da ne traga za nasilnim zaokruženjima i poentiranjima. Pesme ostaju u relativno čvrstoj stihovnoj formi, nisu se „razlile“ po stranici kao proza, ali im se proširuju granice i daje im se prilična sloboda. Ovo je posebno važno jer su u pitanju pojedinačne, a ne ulančane pesme koje nisu posebno duge, štaviše nijedna ne prelazi stranicu. To znači da je Davor Mandić uspeo da pesmama nametne koliku toliku strogost i svedenost forme, a da ih sadržinski proširi, odnosno da temama podari prostor da se razviju.

Gradacijski, najuspeliji ciklus/poema u zbirci je pomenuta i zaključna „Ja sam kuća“. U ovoj četvorodelnoj pesmi perspektiva se menja. Ako je u svim prethodnim pesmama kuća opisivana/doživljavana spolja, odnosno iz ugla lirskog subjekta, ovde se ona radikalno menja i pesma se izgovara, kako i samo ime kaže, iz perspektive kuće. To znači da se sada ne pitamo kako tumačimo i osećamo kuću, ovakvu ili onakvu, odnosno na kakve sve situacije možemo da naiđemo bivajući stanari različitih kuća, već dobijamo tumačenje stanara iz perspektive kuće. Ovim pesma ne odlazi u fantastiku premda je oneobičavanje potpuno, uverljivo i nežno. Kuća je ovde poput pramajke, neka vrsta božanstva. U jednom stihu kaže, citirajući Stari zavet, „Ja sam ona koja jesam“, ali za razliku od Jahvea, osvetoljubivog i kapricioznog, kuća je nežna i brižna. Ona voli svoje ukućane, smatra ih obitelji. Ona je uvek tu, i čeka, čak i kada je tek ideja, dok je još kamen i drvo, glina i metal. Ona je, poput boga ili bogova, svesna vremena. Jasno joj je da neće trajati zauvek u obliku u kom je sad, ali takođe zna da postoji nešto izvan vremena čemu svi pripadamo. Ova ideja, kombinovana s nekoliko puta ponovljenim „Volim te“, može da se učini kičastom, ali se zapravo anulira blagošću koja je ranijim pesmama možda nedostajala. Dok je u prethodnim pesmama postojao jasan dualitet vlasnik – vlasništvo karakterističan za naš odnos prema predmetima, dotle se ovde taj odnos menja i postaje u početku majčinski, da bi naposletku prerastao u sestrinski.

Valja naglasiti da je imenica kuća u zajedničkom jeziku ženskog roda, jer da se radi o nemačkom, imali bismo problem, s obzirom da je kuća srednjeg roda. Čitav odnos ne bi mogao da se zasnuje na ovakvoj dinamici. Kako bilo, ispostavlja se da kuća više brine o svojim ukućanima nego što oni brinu o njoj, što i nije čudo jer ljudi bez kuće mogu, a kuća bez ljudi nije dom, nije ono što ona želi da postane, a to je sklonište i utočište za obitelj. Ali ne bi trebalo tražiti u njoj ništa tradicionalno niti desničarsko, štaviše. U pitanju je prosto ideja mirovanja, jer kuća je svesna da ne može da se kreće. Stoga je njen padež dativ, jer označava kretanje ka njoj.

Možda je Davor Mandić za sebe iscrpao ideju kuće. Moguće i za deo čitalaca. Međutim, čak i onima koji bi domaštavali šta sve kuća jeste ili može da bude, postavio je temelje na kojima mogu dalje da grade, da se igraju i da istražuju. Ovi temelji nisu definitivni, ali jesu putokaz ka nečemu što bi mogla da bude kuća za sve nas. Jer važno je imati dom, makar i u predgrađu, od centra prema zapadu...