KRITIKA 156: Damir Avdić

REVOLUCIJA NIJE MOGUĆA
Damir Avdić, Tiket za revoluciju (Algoritam, Zagreb, 2012.)

U poslednje vreme navikli smo da kontekstualizujemo mnogo više nego što 'tekstualizujemo', odnosno aktualizujemo sam tekst. Međutim, imanentna kritika teksta, bez obzira na svoju nepopularnost u poslednjih četrdesetak teoretskih godina, živi i živeće zahvaljujući lakonogoj mogućnosti za beg u 'čist' tekst, u zagrljaj stilskih figura, u strukturalne odnose između likova i sl, ukratko u sve ono što je gotovo napustilo čak i zatucane akademske okvire. Pored toga, dešava se da se tekst nađe u tesnacu polemike i da bismo izbegli mrke poglede 'zaraćenih' strana, pruža vam se utočište imanentne kritike, odnosno one koja se trudi da ostane takvom u najvećoj mogućoj meri, a koliko je to zapravo, pokušaće da ilustruje ovaj tekst.

U ovom tekstu interesuje me jedino roman Tiket za revoluciju, ne i polemika koja je započeta oko albuma Damira Avdića Mein Kapital a koja se može produžiti na roman, jer niti je moguće stati bezrezervno na jednu stranu, niti mi je stalo da ijednu od tih strana zauzmem. Isto tako, ne zanima me ni odnos teksta romana prema ranijim Avdićevim delima, koliko se likovi preklapaju sa nekim pesmama iz knjige Kuda sestro, ili sa pomenutom pločom. Ono što ću pokušati jeste da roman posmatram kao izolovan fenomen da bih pokušao naposletku o njemu da izreknem kantovski nezaiteresovan sud ukusa, odnosno estetski sud. Koliko ću u tome uspeti, o tome kasnije.

Tiket za revoluciju predstavlja prilično jednostavnu romanesknu strukturu. Tri su narativne situacije u tekstu: okvirna priča o sedamnaestogodišnjoj devojci i dvadesetdvogodišnjem momku koji su u vezi i čekaju dete – odnosno ona njemu rađa dete, druga je generacijski sukob u kladionici, a treća je neuspela pljačka banke koju tri prijatelja pokušavaju da izvedu. Prva situacija rađa problem dok druge dve pokušavaju da ga reše, naravno bezuspešno. Međutim, ono što odmah upada u oči je nesrazmera između ovih delova pošto najviše mesta u romanu ipak zauzima dijalog u kladionici koji za fabulu romana nema apsolutno nikakve važnosti jer predstavlja generacijsko-ideološki sukob i mesto na kojem autor romana pokušava da iznese svoje stavove o svetu u maniru sokratskih dijaloga. Naime, mišljenja ukrštaju mladi kladionički revolucionar Mirza, narator i naratorov daidža (ujak) i odmah se vidi, kao i u Platonovim dijalozima da je neiskusni mladi levičar tu da bi poslužio kao neko ko daje šlagvort za mudrost koju će daidža, a i narator i Sejo pred njega da prospu, a koja se pre svega, opet nalik na antičkog filozofa, zasniva na zdravom razumu, nasuprot nerealnim tvrdnjama zagovarača nove svetske revolucije. Pre svega, Mirza i nije pravi revolucionar jer je on zainteresovan za revoluciju samo zato što je i Sanela, šankerka u kladionici, sklona sličnom razmišljanju, međutim, on ima i dodatni motiv, a to je novac. Upravo u ovom sukobu između želje i mogućnosti, mašte i stvarnosti, odnosno između potrebe da se impresionira devojka i stvarne potrebe da se nekako izvuče iz životne mizerije u kojoj je jedino mesto kladionica nalazi se dramski sukob.

Počev od naslova romana, čitava struktura teksta se zasniva upravo na ovim dualitetima, u rasponu koji je signaliziran paradoksom, gotovo oksimoronom Tiket za revoluciju. Spajajući dve potpuno razdvojene stvarnosti kao što su kladionica i revolucija u jedno, tekst nam ne govori samo loše o (salonskim) levičarima, već i suštinski postavlja pitanje o mogućnosti zadovoljstva jer jedini bog kojem se i oni u kladionici, ali i revolucionari mole jeste novac. Pošto su im život i daidža demaskirali ovu nasušnu potrebu, pripovedač i njegovi drugovi pokušavaju da je reše time što će opljačkati banku. Pljačka se pretvara u farsu jer u banci naravno nema novca. Proces pljačkanja države koji je počeo s revolucijom, a završio sa kladionicama, ostavio je banke bez novca. U tom smislu su revolucija i kladionica dve strane iste medalje, obe služe za pljačku i otimačinu novca od obične raje, od običnog sveta. Ovo je suštinska kritika koju tekst ima prema savremenosti. Ni kladionice ni revolucija nisu dobar put za promenu stvarnosti, kao da nam se kaže. Međutim, tekst ne nudi alternativu. Nema puta kojim bi pripovedač, Sejo i Mirza trebalo da krenu da bi uspeli da zadovolje svoje potrebe. I zato se tekst završava upravo u kladionici, doduše sa novim neverovatnim planom.

Ova pesimistička slika društva ima svoju veoma jasnu političku poruku, odnosno tekst nam ipak ukazuje gde se krije moć i gde bi možda trebalo udariti, ako želimo neku vrstu revolucije iako na to nema eksplicitnih poziva. Naime, likovi pripovedača i Mirze načinjeni su sa potpunim odsustvom autorefleksije. Jedini koji je ima je Sejo, ali o njemu se i najmanje zna, osim da je fikser, odnosno da sređuje stvari, pokriva prijatelje, ali ima i veze u policiji. U trenutku kada pripovedač otkriva prevaru u vezi sa neuspelom pljačkom banke i kako će osiguranje da naplati neizvedenu pljačku, on je spreman da se pobuni, da demaskira sistem do kraja, da pokaže mehanizme potkradanja, ali mu Sejo kaže: "Pusti to. Drži se tiketa." Drugim rečima, svaka društvena promena je nemoguća, oni nas drže u šaci. Oni su svuda, u kladionici, među revolucionarima, oni sređuju stvari i staraju se da situacija ostane ovakva kakva jeste. Društvena promena se, drugim rečima, zaustavlja u samom korenu, na izvoru, u trenutku kada treba da krene.

Da je to tako, vidi se i iz slučaja dijaloga sa daidžom. Branitelj, čovek koji je prošao sito i rešeto rata, PTSP-ovac u konstantnom sukobu sa društvom, inteligentan, a razočaran čovek koji će Mirzu i njegovu revolucionarnu retoriku da otrese kao pepeo ima želje koje može da zadovolji samo Sejo. Protejski vešt, Sejo uspeva da nabavi ploču koju je daidža tražio. On uspeva da manipuliše željama potencijalno najopasnijih revolucionara koje svako društvo ima – razočaranih inteligentnih odraslih osoba koje nemaju šta da izgube. Nije čudo što su u slučaju Bosne i ostalih ex-Yu država to ratni veterani. Ako njih kontrolišeš u njihovim 'banalnim' željama koje se, usput budi rečeno, neprestano menjaju, onda si potpuno bezbedan. To je ono što vladajuća oligarhija shvata i na taj način se brani od bilo kakvog revolucionarnog preokreta. Iz ovoga definitivno sledi i jedan fatalistički pogled na istoriju. Naime, iza svake revoluciju, kao i iza svake kladionice ne stoje suludo hrabri pojedinci i filozofi koji su revoluciju osmislili, već prilagodljiva moć (u Fukoovom smislu) koja je u romanu oličena u Seji, čoveku koji razume sve potrebe i zadovoljava želje nezadovoljnih.

Pročitan na ovaj način tekst ne stupa u polemiku sa revolucijom niti sa kladionicom. Ne napada on Žižeka (jednog od filozofa čije se ime pominje u tekstu) niti momke i devojke poput Sanele i Mirze. On čak saoseća sa njima, ali pokušava da ukaže na one mehanizme koji se kriju iza njihovog delovanja i da im kaže da je ono strogo kontrolisano, ne samo tokovima novca nego i tokovima njihovih želja, odnosno njihovim zadovoljavanjem. Ovo je takođe očigledno u svakom segmentu romana, čak i na njegovoj stilističko-leksičkoj ravni. Jezik kojim se likovi koriste u stvari predstavlja iskrivljenu normu, kladioničarsko-reperski-revolucionarski argo kojim se najčešće izvrće norma. Tako 'u redu' postaje 'dure' i slično. Ovo je dozvoljeno, štaviše podsticano jer se na taj način nezadovoljstvo kanališe kroz jezik, ono ga lomi, izvrće, pokazuje njegovu okoštalost, ali kroz jezik nije moguće izvesti revoluciju, nije moguće svrgnuti vlast, nije moguće doći do moći. Jezik je, u stvari, sredstvo za skrivanje moći, on joj daruje njenu protejsku prirodu. Čak i u slučaju onoga što bi se moglo nazvati unutrašnji monolog, ili makar doživljeni govor pripovedačev, u trenucima kada jezičke norme potpuno popuštaju pred bujicom reči i dodatog smisla organizovnog lirski, čak i tada je jezik samo maska, ne sredstvo promene.

Ovakvo čitanje teksta samo dodatno pojačava prvi utisak potpunog defetizma i pesimizma koji Tiket za revoluciju nosi. Problem nije čak u tome što su pripovedač i Mirza, pod Sejinom kontrolom, potpuno predati u ruke onima koji ih bespoštedno pljačkaju, čak ni u tome što oni ne mogu tu situaciju nikako da promene, već u tome što je ustrojstvo sveta takvo kakvo jeste i njega ne rešava niti dobar tiket niti revolucija. I ako se vratimo konačno na rasprave koja se vodila oko Mein Kapitala, videćemo da je suštinska razlika između polemičara u stvari samo vera u izvodljivost bilo kakve promene. Kod Avdića ona ne postoji i prihvatanje statusa quo je ono što nam jedino preostaje, dok oni koji su mu se suprotstavljali veruju da je revolucija moguća i da ju je nužno sprovesti.

A sada da se vratim na estetski sud koji sam obećao na početku teksta. Ovaj roman je postavljen polemički i književna uspelost mu je bila na drugom mestu. Zbog toga ga mu ne bih dao visoku ocenu kao književnom delu. Međutim, kao materijal koji bi trebalo da nas natera da razmislimo i da se zapitamo o sopstvenoj izmanipulisanosti, bez preterane paranoje naravno, zaslužuje velikih četiri i po na skali od jedan do pet.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.