'Između': Ambivalentnost običnosti

Kristina Gavran, Zagrepčanka koja živi u Engleskoj, pobrala je pohvale kritičara svojom zbirkom priča Kiša u Indiji, ljeto u Berlinu (2016) i romanom Gitara od palisandra (2018),  barem sudeći prema tekstovima Ivana Tomašića pisanim za ovaj portal (kritika prve knjige je ovdje, a Gitare od palisandra na linku), kao i nedavno objavljenoj kritici Tee Sesar o autorkinom najnovijem romanu, Između. No upravo ovaj roman nije dobro prošao: Tea Sesar posvećuje veći deo svog teksta nostalgičnoj pohvali autorkinim prethodnim knjigama kao senzibilnim i „poetskim“, a potom im suprotstavlja ovu najnoviju, koju određuje kao stvarnosnu prozu[1]. Tomašić je u tekstu o Kiši u Indiji bio primetio da Kristina Gavran piše (u toj knjizi) kao da piše školski sastav, stilom ispunjenim epitetima i metaforama, po ukusu neke poslovične nastavnice hrvatskog. Povodom romana Između, Tea Sesar komentariše kako „nedopuštanje bijega u metaforu i (nasilno) discipliniranje pripovijedanja“ ukidaju „ono nešto“, prostor za čitateljski imaginativni manevar.

Nisam čitala prethodne knjige Kristine Gavran, međutim, mislim da mi je jasno šta se ovde događa. Senzibiliteti se, pa i kritičarski, razlikuju, i kada dva kritičara ili dve kritičarke kojima inače verujete donesu različit sud o nekoj knjizi, to je često, rekla bih, zbog razlike u njihovom senzibilitetu. Tea Sesar razočarana je što je Kristina Gavran praktično očistila svoj stil od metafora, od „poetskog“ – ja ću, s druge strane, uvek biti srećnija ako mi date stvarnosnu prozu. Ipak, citiraću još jednom Tomašića: tradicionalno, „određeni se tip diskursa [onaj koji preferiraju nastavnice hrvatskog] prepoznaje kao literaran,“ a „književnost [se] razmatra u skučenim okvirima takozvanog ‘lijepog’.”

Tea Sesar zamera romanu Između to što je čitalac „uglavnom sve primio putem teksta i sve mu se konstantno objašnjava.“ I beg to differ: čitaocu romana Između, kao ni čitaocima drugih dobrih knjiga stvarnosne proze (neke recentne: Putar i parizer Jerka Mihaljevića, Novi dio grada Andrije Škare, Put koji je odabrala Marine Kuveždić), ništa se ne „objašnjava“ kao što „objašnjavaju“ svojim čitaocima autori koji u njih nemaju poverenja. Tekst ne sadrži misteriozne metafore ni ekstravagantne epitete, ali sadrži dubine koje proističu iz metonimije: jedan detalj ili scena, a onda i čitava knjiga, otvara nam pogled na čitavu jednu ličnost, ili vrstu odnosa, ili sredinu, ili društvo. Takođe, predočena u svoj svojoj kompleksnosti, kako u navedenim delima tako i u novom romanu Kristine Gavran, stvarnost je uvek otvorena tumačenjima, samo što te „zagonetke“ nisu poetskog ili intertekstualnog, već psihološkog/sociološkog/političkog tipa. Kako kaže Roman Jakobson, metafora je princip romantizma, a metonimija realizma. Između njih nema kvalitativne razlike – samo ove koju pominje Tomašić.

To, naravno, ne znači da su sva dela napisana u realističkom, stvarnosnom ključu dobra. Ali roman Između Kristine Gavran to svakako jeste. Štaviše, kao kritičarka koja je u poslednje vreme pročitala više primeraka „gastarbajterske književnosti“ – i koja se nakon tri godine života u inostranstvu nedavno preselila nazad u Srbiju – rekla bih da imamo ultimativni gastarbajterski roman. Šta ga razlikuje od, recimo, romana Domovina to go Roberta Međurečana (koji je, doduše, triler, što je suzilo njegov idejni opseg)? Dok je Domovina to go preplavljena očekivanim stereotipima o ljudima s Balkana, Kristina Gavran uspela je da napiše roman o „opštem mestu“ a da on ipak ne bude sačinjen od opštih mesta. Marko i Sandra, u svojim srednjim/kasnim dvadesetim, istovremeno su uverljive ličnosti i do krajnosti – tipovi. Oni su, na neki način, svaki par iz radničke klase koji odlazi u inostranstvo kako bi se probio do srednje klase. Oni odlaze jer se u Hrvatskoj nisu snašli. A tamo? „U Hrvatskoj se još možeš izvlačiti na korumpirane političare [i tako dalje], ali ovdje, u obećanoj zemlji, sam si sebi kriv“ (str. 67). Tamo, njima nedostaje Hrvatska, a kada dođu u Hrvatsku na odmor, nedostaje im njihova birmingemska rutina, i sistem koji (bolje) funkcioniše.

Kada smo kod toga: Sandra, na primer, „vjeruje da je ova zemlja [Engleska] miljama daleko od bilo koje druge“ (str. 56). Ovo saznajemo od Marka – roman je struktuiran tako da pripovedaju, hronološki i naizmenično, ili Sandra ili Marko, a poglavlja su grupisana u veće celine naslovljene po godinama, od 2011. kada njih dvoje donose odluku da odu, pa do 2022. godine. Ovi strukturalni detalji jako su važni za uspeh romana. Raspon godina omogućava konkretniji prodor političkih okolnosti u tekst (ulazak Hrvatske u EU, Brexit), a naizmenično pripovedanje otvara prostor za naizgled uzgredne informacije koje u stvari funkcionišu kao diskretna kritika protagonista. Marko, u malopre citiranoj rečenici, jednostavno konstatuje nešto što je primetio, a što Sandra nikada neće sama o sebi reći (možda jer nije to potpuno osvestila). Ta konstatacija u stvari je kritika Sandre, ali ne toliko Markova, koliko autorkina – roman jasno pokazuje da Engleska jeste udaljena od Balkana, ali ne miljama, a da su lokalci jednako puni predrasuda kao i bilo ko drugi, čak i ako to suptilnije ispoljavaju.

S obzirom na to da je u centru radnje par, a ne pojedinac, Između nije samo roman o odlasku na rad u inostranstvu, već i o dinamici jedne dugovečne veze, a ove dve teme međusobno su povezane i osvetljavaju jedna drugu. Konkretno, iako se sele u razvijeniju državu, Sandra i Marko u stvari su konstantno pritisnuti društvenim očekivanjima sredine koju su napustili, pre svega, roditeljskim („Mogla si se i  bolje udati“ [str. 58]. „Sad vam je vrijeme da se vratite. Dijete sve mijenja“ [str. 77].), a ta ih očekivanja konstantno čine nesrećnijim ljudima nego što bi mogli da budu.

Ipak, ne treba na Sandru i Marka gledati kao na žrtve – to je par koji cilja na srednju klasu, pa se već i apriorno kao srednjeklasni (možda bi bilo preciznije reći: malograđanski) par i ponaša. Pre svega, njihova odluka da odu proizvoljna je: njihova egzistencija u Hrvatskoj nije granična, Sandra ima posao kao učiteljica, radi se pre o odsustvu bolje ideje i o uverenju da je država kriva za sve naše neuspehe (realistički veoma uverljivo). Ili, na primer, kasnije u romanu, kada ih Sandrina poznanica Engleskinja pozove na večeru „u parovima“, Marko negoduje, ne želi da u restoranu deli račun na pola iako je poručio jeftinije jelo, i tako dalje. „Odslušala sam čitavu listu razloga zašto ne želi, ne može i neće, a onda sam izvukla posljednji adut i rekla mu da mijenjam tu večeru za našu godišnjicu. Ne mora me voditi nikamo“ (str. 53). Godišnjica se, dakle, obeležava jer se mora, jer tako treba, a to posle nekoliko godina veze već više nije ni implicitno. Za ovaj par, obeležavanje godišnjice čisto je društveni čin, nepovezan s ljubavlju koju taj čin samo označava, umesto da je zaista znači.

Na početku romana Marko pominje kako je morao da traži od agentice da mu zapiše ime grada u koji treba da ide da radi kako bi mogao da ga pronađe na mapi. Marko, dakle, nikada nije čuo za Birmingem. On nije završio fakultet, za razliku od Sandre (a tu činjenicu stalno potencira Sandrina majka). Ali, ova samo malo viša „lestvica“ u društvu koju je Sandra dostigla motiviše je da forsira Marka da bude „preduzetan“, da govori hvalospeve britanskoj kraljici, da žudi za „tipično engleskim“ stvarima. Upravo nakon pomenute večere, ona mu prigovara zbog mrlje na košulji, uz komentar da „Englezi primećuju takve stvari“. Svađa ide ka Sandrinom komentaru da se Marko druži sa samim Albancima, Poljacima, Indijcima, na šta je on proziva rasistkinjom. Sandra konstatuje da nije trebalo ni da dolaze ako će se on družiti samo s „nepismenim seljacima,“ a kada Marko naglasi da je Rushil hirurg, Sandra ga poklopi – „ovdje nije“ (str. 53-4).

Sandra bi nakon ovoga trebalo da nam bude krajnje odbojna; ipak, mi nastavljamo da pratimo njenu sudbinu, a razmišljanja dostupna samo nama (na primer ono kada shvati da Engleskinje razmatraju treba li da imaju decu, dok je Sandra to podrazumevala, ili njena sećanja na detinjstvo) čini da i dalje ostajemo „uz nju“ i da je pravdamo – pa ipak je ona proizvod svoje sredine, svoje klase, žrtva tuđih očekivanja, željna da se prilagodi i bude prihvaćena kao Englezima jednaka, i tako dalje, i tako dalje...

Kristina Gavran u ovom romanu postigla je dosta neobičan efekat: njeni junaci su antijunaci, njihovi postupci i uverenja diskutabilni su, ali to se jasno vidi tek kada se u tumačenju eksplicira. Kako roman odmiče, neprijatan utisak možda ipak biva izraženiji, naročito u Sandrinom slučaju (Marko možda čak postaje simpatičniji), ali i do kraja ta činjenica da je posredi jedan malograđanski par koji ne želite da budete zapravo je prikrivena pod tipičnosti svega o čemu čitamo. U tom smislu, ovaj roman nosi sa sobom neke potencijalno vrlo neprijatne poruke, a to je verovatno ono što ga čini neobjašnjivo neprijatnim i za čitanje, dalekim od svake zamislive „poetske lepršavosti“. Sandra i Marko su ljudi sa osobinama koje ih čine stvarnim i zaobljenim, ali to nisu baš sjajni ljudi. Oni su negde između Hrvatske i Engleske, između uspeha i neuspeha, ljubavi i navike, očekivanja društva i individualnih želja, između sreće i nesreće.

Oni su takođe između kao ljudi, to su „obični ljudi“ između dobra i zla. Ali ta „običnost“ ovde je očigledno moralno diskutabilna, neprijatna iako možemo da je razumemo – nimalo kao kod pomenutog Andrije Škare, a potpuno kao kod Jerka Mihaljevića, sa čijim kraćim prikazom gastarbajterskog pokušaja jednog latentnog ksenofoba, a uostalom i prikazima međuljudskih odnosa, tekst Kristine Gavran ima nešto srodno. Iako na naizgled vrlo usku temu, roman Između obuhvata, po logici metonimije, jedan vrlo širok komad stvarnosti, prikazujući je kao moralno krajnje ambivalentnu.

[1] Stvarnosnu prozu je nedavno pokušao da odredi Matija Prica u svom eseju u zborniku Između otpora i trenda: tendencije u suvremenoj regionalnoj književnosti.