Opterećujuće priče

Put koji je odabrala debitantska je zbirka Marine Kuveždić (1985.), dosad nagrađivane na konkursima za pojedinačne priče, između ostalog i na konkursu Večernjeg lista. To je zbirka u pravom značenju ovog termina, priče iz kojih se sastoji srodne su formalno i tematski. Forma, zasnovana uglavnom na postupnom otkrivanju (ne)očekivanih detalja, prikladna je temi, a ta tema je ono što se naziva – graničnom situacijom. To zapravo implicira već naslov zbirke, a ipak, kada pročitate blurb Roberta Perišića, urednika knjige, stičete utisak da je posredi niz neopterećujućih skica „iz zgrade, iz kuhinje, iz lifta“.

Baš priča „Lift“ pokazuje zašto je ovaj utisak pogrešan – naizgled bezazleni susret komšija koji se zaglave između spratova u stvari je susret između sredovečnog muškarca i nekadašnje žrtve pedofilije, njegovog sina, i samog pedofila, istovremeno muškarčevog strica. Očigledno, ne radi se o vašem tipičnom zaglavljivanju u liftu s komšijom čiji ste auto oštetili dok ste se parkirali.

Blurb, dakle, navodi na pogrešan trag, i mada nema potrebe da se oko toga uzbuđujemo, ovo mi daje dobar šlagvort da kažem kakve su priče Marine Kuveždić stvarno: to su tematski veoma ozbiljne i idejno, u najpozitivnijem mogućem smislu reči, opterećujuće priče, sasvim u skladu s naslovom zbirke. Mada relativno velik broj priča (ima ih dvadeset i dve) dovodi do blagog zasićenja dramatičnim događajima i traumama iz prošlosti koje ponekad u tekst unose patetiku, a nisu ni sve priče podjednako uspele, Put koji je odabrala veoma je dobra zbirka s puno, puno literarnih, a i psiholoških bisera.

Prva i naslovna priča najbolja je, podložna mnogim čitanjima i beskrajnim tumačenjima, a ujedno otvara još jednu važnu temu, onu koja je u pozadini svih tih graničnih situacija – temu ljudske nesposobnosti, nedostatka hrabrosti ili volje da u krucijalnom, ili čak bilo kom trenutku, nešto učine, ispravno reaguju, pomognu, budu ljudi. Neki od junaka zbirke, najčešće junakinje, prevazilaze konformističku inerciju i ipak čine nešto, pa tako i junakinja poslednje priče „Naslijeđe“ koja se završava rečima „odlučila je krenuti […] nekim drugim putem.”

Ali ovakav kraj zbirke, u svesnom dijalogu s naslovom i naslovnom pričom, očigledna je nameštaljka koja će vam teško vratiti optimizam nakon celog tog niza traumatičnih failova, niza koji se tek retko prekida. Ponekad nesposobnost izaziva graničnu situaciju koja onda ukida/koriguje posledice te nesposobnosti, npr. u priči „Čovjek koji je razgovarao s plišanim medvjedićem“, kada nesposobni otac napušta scenu koju zauzima novi muškarac u ćerkinom životu – imamo, dakle, i srećne krajeve. Ali često je čitava egzistencija u stvari granična, a priča se realistički uverljivo završava činom koji je, moralno ili već životno, promašen – npr. u priči „Sve ostaje u obitelji“, kada junakinja koja je u komplikovanom odnosu sa sestrinim mužem donese pogrešnu odluku iz pogrešnih razloga, verujući da čini ispravnu stvar.

Vratimo se sada pomenutoj naslovnoj priči. Nakon što njegova žena autom udari u svetiljku u ulici kojom inače ne ide, muškarac kreće njenim stopama kako bi saznao zašto je odabrala taj put, sumnjajući na preljub, ali nesposoban da je s tim suoči. Za to vreme mu kroz glavu prolaze činjenice: ona se više ne smeje; povremeno popije tablete i zatvori se u sobu; pričaju samo o logističkim stvarima. Ispostavlja se i da je njena slika koju ima u telefonu stara više od dve godine (efektnim karakterišućim detaljima ovog tipa zbirka obiluje). Nužan spoiler: razlog njenog skretanja s puta je bezazlen. „Za desetak minuta bit će doma, sjest će pred televizor i sve će opet biti normalno“ (str. 11). Ali tu nije kraj, mada je mogao biti. Kraj je kada i sam muž krene putem kojim inače ne ide. Ovo je dvosmisleno koliko i sve što mu prethodi. On jedva čeka da sve opet „bude normalno“, a ovu normalnost, naravno, treba čitati delimično pod navodnicima, ironično, negativno, isto kao što je ironična i jedina promena koju je on u stanju da napravi – malo duži put kojim će se odvesti kući. Ili je ovo naznaka promene? To je pitanje otvoreno tumačenjima. Ali ne i pitanje – koji je to put odabrala ona. Dok poslednja priča zbirke završava junakinjinom voljom za promenom, junakinja prve odabira da ostane, odnosno ostaje, u braku u kojem životari. Njen svojevrsni pandan je i junakinja priče sličnog naziva, „Ono što je htjela“, žena koja je takođe odabrala – nešto što drugi ne razumeju, ali iz dobrih razloga. 

Kao što rekoh, zbirka Marine Kuveždić bavi se veoma teškim temama, a njeni junaci često bolno, ali realistički failuju onda kada im život napokon pruži mogućnost za promenu. U prvoj priči ujedno imamo preostalu (i najgoru) od preovlađujućih kombinacija granične situacije i ljudske nesposobnosti u ovoj zbirci. Kako stoji u definiciji Hrvatske enciklopedije, po Karlu Jaspersu, granične situacije „tjeraju čovjeka na presudne odluke u životu i time ujedno na prevladavanje njegova pukog opstojanja”. Zbog nedostatka hrabrosti, ili volje, ili snage, mnogi junaci ove zbirke biraju da se, kada ih život dovede u granične situacije ili do epifanije, jednostavno primire i sačekaju da utisak prođe.

Tako je otprilike i u priči „Čujete li“, o devojčici žrtvi porodičnog nasilja kojoj godinama niko nije pomogao, i koja, sada odrasla, s tim suočava nekadašnju komšinicu. U ovoj vrlo potresnoj priči, najpotresnije je i najtragičnije (možda i u čitavoj knjizi) devojčicino uverenje da komšinica sigurno sve vreme kuje plan „kako joj pomoći, ublažiti joj bol“ (str. 22), dok komšinica, naravno, nikakav plan ne kuje. Ovaj detalj momentalno junake i negativce ove kratke priče za nas čini potpuno realnim i zaokruženim, priča oživljava, kao da se dešava na nekom spratu naše sopstvene zgrade.

Sličan efekat postoji i u priči „Pretežno sretna“, kada junakinju, nakon što se nije javila mužu, „na tren uhvati panika da je [on] može locirati“ (str. 80), što on naravno nikako ne može (ovde se puno dobija izborom glagola „locirati“ umesto recimo fraze „znati gde je“). Ili u priči „Mjesto boli“, kada junak misli da će njegova genijalna ideja momentalno izazvati promenu kod njegove majke, žene koja se nije promenila godinama.

Dosad ste verovatno zapazili da su naslovi većine priča veoma upečatljivi i dosta dramatični; prelistajte knjigu i pročitajte samo njih, i emocionalna atmosfera ove zbirke biće vam jasna.

Već pomenuta priča „Pretežno sretna“ može poslužiti i kao primer negativne tendencije koja se javlja u zbirci, naime, insistiranja na traumi iz prošlosti kao direktnom uzročno-posledičnom objašnjenju kritične situacije iz sadašnjosti. U ovoj priči, junakinja koja očekuje dete preispituje koliko joj je sreće donelo ostvarenje sna iz detinjstva, da se uda za bogatog muškarca; bio je to san siročeta, a da je on bio promašen, jasno je i njoj samoj. Ali radnja onda nepotrebno uključuje postarijeg muškarca koji je ženi u detinjstvu nešto značio. To je zapravo lokalni čudak i alkoholičar s kojim je ona volela da priča, ali od koga ju je rodbina odvojila. U trenutku kada ne želi dete koje čeka, niti bogatog muža koji negoduje što ona i dalje ima posao, junakinja se seti ovog muškarca i s ćerkom tinejdžerkom odlazi da ga poseti. U stvari, takav konkretan podzaplet iz prošlosti uopšte nije potreban, priča bi bila uspešnija da je više pažnje usmereno npr. na razradu detinje ideje da bogati muž donosi sreću, a junakinja čak nije ni morala biti siroče.

U nekim drugim pričama, trauma radnji suštinski daje smisao, recimo u „Sobi“, u kojoj devojka koja nikada ni za koga nije bila dovoljno dobra gubi volju za životom (sasvim bukvalno) nakon što je ostavi ljubavnik, oženjen muškarac u kojeg je položila sve nade za potvrdu da ipak nešto vredi. Ali, u više priča, trauma nepotrebno pojednostavljuje kompleksnost stvarnosti koju zbirka na drugim mestima uspešno odslikava. U priči „Bakin zlatni dečko“, recimo, u samo nekoliko rečenica saznajemo da sve što se dešava opet ima direktne veze s prošlošću, čime su karakter i sudbina svedeni na pravu liniju: „[…] Baš kao što je mamin ljubavnik udarao bakicu one jedne grozne noći kada je od batina branila svog zlatnog dečka“ (str. 90).

Za kraj bih se ipak još jednom vratila na blurb, sada možda s više opravdanja. U njemu stoji da je Marina Kuveždić novi „ženski glas“ na našoj proznoj sceni. Zapravo, ova formulacija ovde ne znači baš ništa osim da je autorka žensko. Nema ničeg tradicionalno „ženskog“ u pričama Marine Kuveždić, kao što ima, recimo, u lirskom stilu Magdalene Blažević. Zašto još uvek nismo shvatili da žena ponekad piše kao čovek (≠ muškarac, ali u praksi, izgleda, da), a ne kao „žena“, i zašto se uopšte ovim bavimo, ne znam. Ali evo misaonog eksperimenta, koji možete i sami proveriti ako knjigu nabavite: kada bismo neku od priča zbirke Put koji je odabrala uvrstili u onaj test autorstva, sigurna sam da biste mogli pomisliti da ju je napisao muškarac. Zašto? Jer zbirka priča muško iskustvo isto koliko i žensko, i secira ih podjednako uverljivo i s jednakom psihološkom preciznošću, dok je ženi valjda tradicionalno "namenjeno" da secira isključivo žensko iskustvo i da se bavi „ženskim temama“.

Knjiga Put koji je odabrala Marine Kuveždić, čiju objavu ne prati nikakva agresivna promocija niti čitalačka pompa, vredna je pažnje najšire publike, kako onih koji su u potrazi za literarnim kvalitetom, tako i onih koje prevashodno interesuje da saznaju nešto o ljudima i životu uopšte – interesovanje potpuno legitimno.