'Divlji kvas': Atmosfera grčke tragedije

U svojoj prethodnoj kritici objavljenoj na ovom portalu, pominjala sam blurb, odnosno opis knjige na njenoj zadnjoj korici, donekle negativno, kao opis koji, mada nije netačan, propušta da prenese suštinu knjige i time čitaoca (kupca) navodi na pogrešan trag. To što ću blurb pomenuti i u ovoj kritici posledica je moje već teško sakrivane opsesije trendom (ne)preciznih blurbova samo delimično; drugi razlog je koincidencija da blurb romana Divlji kvas Ivice Đikića, političkog novinara i dobitnika tportalove nagrade 2012. za roman Sanjao sam slonove, osim što potpuno precizno predočava njegovu radnju i atmosferu, takođe precizno predočava i njegov glavni problem. Ovo je, naravno, nenamerno i implicitno, uopšte moguće samo zbog toga što taj problem izvire iz načina na koji je radnja romana zamišljena.

U Duvno, grad koji čeka da vetar pokrene koruptivno izgrađene moderne vetrenjače, vraća se Džop, muškarac koji je kao pljačkaš proveo vreme po zatvorima u Nemačkoj, gde je otišao nakon što je tragično (prava reč je ovde tragički) skrivio smrt svog brata u ratu. On je pored toga antagonizovao skoro-pa-doživotnog gradonačelnika Duvna ponizivši ga, opet u ratu, i slomio srce žene koja je sad udata za Džopovog najboljeg prijatelja iz mladosti. U tradicionalnoj sredini preokupiranoj, na prvi pogled, „čašću“, a u stvari brigom šta će reći komšije, Džopov povratak imaće efekat ponovnog pokretanja prašinom prekrivenih figura jedne davno započete partije šaha. Veoma će mali broj figura dočekati kraj te partije na tabli, i Đikić zaista maestralno gradi atmosferu, pa, grčke tragedije, u kojoj niko nije kriv iz predumišljaja nego iz slabosti, ali svi su ipak krivi i sada moraju da plate – bogovi su kod Đikića sama duvanjska provincija, provincija koja traži žrtve. Posredi je hibris, a ne prava krivica, obest, kao u slučaju Džopa, koji je (uz krvoločnijeg rođaka) naterao gradonačelnika da kroz megafon po gradu uzvikuje „ja sam govno“ (str. 22.), potom se žestoko napio, pa je, kada su Srbi iznenada napali, brat krenuo da brani grad umesto njega i poginuo. Ono što sledi – Džopov život – niz je neizbežno pogrešnih koraka. „Kao da me vodi volja nekog čovjeka koji mi je stran“ (str. 27.), reći će on u jednom od mnogih blistavih psiholoških momenata u ovom romanu.

Džop se vraća u Duvno sa željom da otvori pekaru. Otud „divlji kvas“, koji, zbog svoje egzotičnosti i zbog toga što daje naslov romanu, ima jačinu metaforičkog, čak simboličkog. Koja je, međutim, simbolika divljeg kvasa (osim one koju može da pretpostavi i neko ko roman nije čitao), nisam uspela da odgonetnem. Vetrenjače su zato, kao simbol modernosti i prosperiteta, veoma dosledno značenjski razrađene, od početka romana do njegovog kraja, koji neću odati. Ali evo makar anticipacija duvanjskog usuda koju nam daje sam tekst: „stradavasmo i jer smo se instinktivno opirali sreći i boljitku kao nečem što je s đavlije strane, nečem što je zamka za lakovjerne i neiskusne, nečem što je namijenjeno nekim drugim gradovima, nekim drukčijim ljudima.“ (str. 52.) Bilo da je reč o pojedincu ili kolektivu, Đikić istovremeno psihološki potentno i poetski efektno uobličuje motivaciju, odvodeći nas u dubine koje su nedostupne čaršiji, čaršiji koja osuđuje upravo jer ne razume.

O Džopovom spetljavanju sa srpskom folk pevačicom u Nemačkoj čaršija kaže, rečima oca žene koju je napustio: „Nije mu dugo potrajala ta druga, ta neka iz Srbije, pjevačica, nije to moglo potrajat, a sve je zbog toga bacio, sve nas je zamalo unesrićio za cili život, ko što je sebe unesrićio...“ (str. 87.) U Džopovoj vezi sa Srpkinjom nakon što mu je brat poginuo od Srba „njegovom“ krivicom, čaršija ne može da vidi prepuštanje očaju, dizanje ruku od svega, samokažnjavanje, kao ni oslobađanje od neprijatnih uspomena za koje ga vezuje Nada, žena iz Duvna koju je ostavio. To da niko ne razume kako se oseća sin kojeg roditelji krive za smrt brata, kao da on sam ne bi bio mrtav da je bilo drugačije, nije potrebno ni naglašavati. Ali naglasiću taj ton tragedije, ton usuda koji izvire iz reči Nadinog oca, kao da jedno slomljeno srce znači kraj sveta. Nada je, da bi pošla za Džopom u Nemačku, prekinula studije. Ali šta Džop tu može? On joj to nije tražio. Koliko bi tek progresivno bilo oprostiti mu da jeste! Divlji kvas u nekim trenucima izaziva nepodnošljiv osećaj klaustrofobije, kao da vas neko sve vreme čvrsto drži za ramena – svi smo doživeli da se neko na nas ljuti zbog odluke koja sa njima nema nikakve veze. Mada je taj osećaj neprijatan, on je još jedan od razloga zbog kojih je Divlji kvas roman vredan čitanja, roman kojem je malo nedostajalo da bude jako dobar.

Kada sam prvi put čitala blurb Divljeg kvasa, negde oko njegove poslednje trećine morala sam da usporim, jer se tu stvari komplikuju i zapleta je odjednom – previše. Za knjigu od nepunih dvesta stranica teksta (relativno sitnog fonta, ali svejedno), već imamo puno: simbolika i divljeg kvasa i vetrenjača, a i ona pesma Anđelka Vuletića sa kraja koju nisam pomenula; nekoliko pripovedačkih glasova, od kojih je jedan, po svoj prilici, glas samog Duvna; Džopova prošlost u Duvnu i prošlost u Nemačkoj; korumpirani gradonačelnik – i korumpirani sveštenik, njihove spoljašnje i unutrašnje borbe; protesti protiv vetrenjača, ličnosti koje tu dolaze do izražaja. Ali to još nije sve. Negde kod te poslednje trećine blurba, saznajemo da Džop nije jedini koji dolazi iz Nemačke. Dolazi i Jelena, Nadina rođaka, ćerka hrvatskog nacionaliste kojeg je ubila jugoslovenska tajna služba u Nemačkoj. Jelenin otac uklapa se u priču o krivici u Duvnu: poput Džopa, on je zbog nesretnog spleta okolnosti pobegao u Nemačku, gde je, kao i Džop, postao ratoborni nacionalista jer drugo čaršija i njegova sopstvena psihologija nisu dozvolile („Da izazovem strahopoštovanje dvije-tri tisuće kilometara daleko“ [str. 27.], reći će Džop). Mada je ovaj dodatni zaplet zanimljiv, misteriozan i tematski se uklapa u priču, on je nedovoljno razrađen, a naposletku i nedovoljno misteriozan. Jelenina pojava u Duvnu predstavlja samo nepotrebno dupliranje motiva. I ona dolazi iz Nemačke kao i Džop, ali između ta dva dolaska nema dublje veze, ni materijalne (nema, na primer, tajnih veza između njihovih života u Nemačkoj), ni emocionalne (Džop je stariji, vraća se posle svega da u Duvnu nastavi život, Jelena zbog nekog nemira želi da otkrije šta su joj krili o ocu – uzgred budi rečeno, neće saznati, de facto, ništa što nije znala). Ogledanje Džopa i Jeleninog oca nije dovoljno razrađeno da bi opravdalo taj dodatni zaplet, niti o ocu uopšte saznajemo dovoljno da se takvo čitanje nametne. Ukoliko je povezanost trebalo da postoji na simboličkom nivou, Jelenin značaj za roman morao je odgovarati Džopovom, a struktura romana izgledati drugačije.

Jelenina ličnost je psihološki uverljiva, a priču o njoj bilo bi zanimljivo pročitati u nekom spin-off romanu, ali u ovom romanu ona je višak.¹ Mada na prvi pogled tako ne deluje, sve što se desilo moglo se desiti i bez nje, osim onog što je takođe višak, a to je ljubav između Džopa i Jelene – ovaj izuzetno predvidljiv razvitak deluje kao konvencija kojoj ni sam autor nije mogao da se odupre, kao inercija koja ne odgovara nivou na kojem je ostatak teksta. Romanu bez Jelene ne bi nedostajao ni „ženski glas“ – imamo Nadin, koji je mogao biti razvijeniji, fokus na njen doživljaj prošlosti sa Džopom više bi doprineo idejnoj čvrstini romana i njegovom kvalitetu od nepovezanog kraka Jelenine priče, istovremeno obogaćujući roman za željenu „žensku priču“. Uostalom, Nada je ta koja ima najveći potencijal za progresivnost u ovom romanu, potencijal da se odupre čaršiji. Kada joj muž kaže da je ona jedina koja ima „razlog“ da Džopa otera iz restorana koji ona i muž drže, a gde Džop želi da za početak pravi i prodaje hleb, ona ga pita: „otkud tebi da ja imam razlog“? Muž aludira na činjenicu da ju je Džop jednom davno ostavio nakon što je za njim otišla u Nemačku (strašno!), i da to „svi“ znaju, pa i njen „ćaća“, na šta mu ona kaže: „Ni ćaća ni grad ne mogu znati imam li ja razlog. To samo ja znam.“ (str. 68.)

Usled nedovoljnog broja stranica i zapleta viška, zbog čega se u jednom momentu događaji smenjuju prebrzo i bez dovoljno prilike za razrađeniju psihološku karakterizaciju (psihološku, ali i „makijavelističku“ – roman je, neiznenađujuće, pun jezgrovitih uvida o političkoj vladavini), Divlji kvas do kraja ne izaziva onoliko oduševljenja koliko je izazivao na početku. Zbog toga mi je posebno žao jer su tema i očigledne autorove mogućnosti izvedbe imali veliki potencijal, a to je fraza koja ovde nije floskula. Dok čekamo spin-off o Jeleni i njenoj po svoj prilici zanimljivoj nemačkoj karijeri scenaristkinje kojoj nije problem da se za potrebe umetnosti samoogoli, Divlji kvas je, kao što sam već rekla, svakako roman vredan čitanja i preporučivanja.

1 Autor je sam poreklom iz Duvna i određeni elementi romana (slučaj „akceleratora“, koji anticipira slučaj s vetrenjačama) zasnivaju se na stvarnim događajima, i već su pominjani u autorovim prethodnim knjigama. Čak i ukoliko su likovi Jelene i/ili njenog oca zasnovani na meni nepoznatim stvarnim događajima, ili ako predstavljaju intertekstualnu aluzija na detalj nekog od prethodnih Đikićevih dela, to suštinski ne utiče na način na koji su uklopljeni u roman Divlji kvas kao samosvojno delo.