Šta tražiš?

Mojim pederima.

Hvala Marku, Marinu Leu, Luki, Benjaminu i Tomu.

Sjedimo u kuhinji, pijemo neku šumeću tabletu za koju se pravimo da je sok i pričamo o kurčevima; veličini, zakrivljenosti, tvrdoći, obrađujemo temu kao da je čista znanost. I je, kurčevi su znanost o kojoj ne znam puno. Gležnjevi isto trebaju svoj kabinet i malu radnu skupinu. Shvaćam da sam uz pedere naučio biti spontan, otvoren i slobodan. Ne postoji tabu tema o kojoj se ne razgovara: ako imaš hemeroide, prijatelj će ti objasniti koliko duboko doktor gura prst i u detalj znaš što te na pregledu čeka. Pišanje prestaje biti čista fiziološka potreba i postaje klasno, seksualno i radničko pitanje. Seksualnost uz njih postaje tema koje se ne sramim, o čemu iskreno razgovaram i učim o vlastitim granicama i potrebama.

Cijeli život susretao sam se sa svakodnevnim osuđivanjem gej muškaraca i njihovih seksualnih praksi i odnosa u javnom prostoru, čak i unutar same LGBTIQ+ zajednice. Puno sam puta i sām imao predrasude i zgražao se nad tuđim odabirom partnera, načinom života, a zapravo me bilo strah njihove slobode. Što sam bliži s gej dečkima, svjesniji sam koliko je autohomofobije bilo u meni. Nebrojeno sam puta pokušao postati dio mase, čak sam i vlastite veze idealizirao i romantizirao kroz heteronormativne šprance holivudskih filmova. Meni se činilo da je monogamna ljubav do kraja života jedina ispravna i iskrena opcija.

Sad sjedim u kuhinji svog najboljeg prijatelja pedera i razmišljam kako je to nepravedno, koliko sam bio u krivu i što mi je odrastanje napravilo.

e napisat ću iduću kolumnu o tebi.

                                                                                     kak misliš o meni?

pa o vama pederima.

                                                      dobro, al potrudi se, nemoj to radit u zadnji čas ko sve.

neću.

                                                                                         hoćeš da ti dam neke situacije?

budem ti poslao pitanja.

Odlučio sam ovu kolumnu posvetiti svojim gej prijateljima. Pitao sam ih za iskustva bivanja gej muškarcem te njihovu iskrenost i svoje predrasude spajam u ovom tekstu koji je malo i pokušaj isprike za vlastitu homofobiju.

Okolina najčešće pedere osuđuje upravo zbog njihove slobode, načina na koji ulaze u odnose i koliko u njima egzistiraju. I ja sam sam se nekoliko puta uhvatio kako osuđujem vlastite prijatelje ili mislim da bolje od njih znam što su iskreni i važni intimni odnosi. Naravno da ne znam i da je moje mišljenje naslijeđe heteronormativnog patrijarhalno-kršćanskog promatranja odnosa.

idu na prvi spoj gledati stanove u oglasniku.

                                                                                           šta misliš koliko će bit zajedno?

do tri mjeseca.

                                                                ja kažem godinu, ipak su dugovezašice.

Neke od tih stavova smo kao LGBTIQ+ zajednica internalizirali i sami ih perpetuiramo kroz šale ili ova glupa nagađanja koliko će neki par "opstati". Osim šala, internalizirali smo i očekivanja hetero društva o tome kako veze moraju izgledati. Svako udaljavanje od toga je sloboda, ali i teži put za život i upravo je mišljenje da su naše veze površne posljedica odabira te slobode.

Govori mi o bivšem, seks je postao dosadan, svaki dan su živcirali jedan drugoga i sve manje se viđali. Kaže da nije bio sretan, počeo ga je živcirati način na koji jede i smije se. Ponestalo je filmova koje mogu zajedno gledati, a i bivši bi uvijek zaspao čim stisne play. Drugačije su se razvili, kaže, prestali su imati zajedničke interese i teme za razgovor. Pomislim da je dobro da su prekinuli.

volim ja njega. bilo nam je lijepo.

                                                                                             pa jel se čujete?

ponekad. dobar je on dečko, ne mogu ništa reći, samo više nije išlo.

Pederi su me naučili da njihovi odnosi mogu biti najiskreniji odnosi. Većina heteronormativnih veza imaju neki svoj prirodni tijek, timeline koji dvoje ljudi živi: zaljubljivanje na fakultetu ili u srednjoj školi, upoznavanje partnera ili partnerice s roditeljima, zaposlenje, brak, djeca. Sve to rezultira različitim papirima i ugovorima koji ih vežu. Nije nužno svaki dugi hetero brak bajan i prekrasan, često je vezan određenim ugovorima, djecom koja su se zalomila i kreditima. I naravno da traje, traje svaki dužnički odnos koji zasnujemo. Ima li u tome iskrenosti? Ne uvijek.

nismo imali zajedničke uspomene.

                                                                                              kak?

družili smo se samo doma. nismo se nikad primili za ruke vani, poljubili il nešto. nigdje nismo išli skupa. ni jedno ljeto. nigdje.

                                                                                             kaj je on ormaruša?

ne, ne znam, strah ga je.

S druge strane, rad na odnosu u LGBTIQ+ zajednici nije samo rad između dvoje (ili više) ljudi, on uključuje puno borbi sa čitavom zajednicom koja ih okružuje, obitelji, pravnim tijelima, čitav svijet kao da se suprotstavlja tom odnosu, a to iscrpljuje, to je bolno, teško i nepredvidivo.               

Svaka osoba u LGBTIQ+ zajednici prošla je neku vrstu autanja: sebi, u intimnom krugu ljudi i/ili kroz aktivizam na ulici i to je iskustvo koje dijelimo. Mnoge od nas ne prihvaća ni vlastita obitelj, izgubili smo ljude kroz život zbog toga što smo dio zajednice, autohomofobni smo, ali bez obzira na sve, ulazimo u odnose. I znamo da nam partner neće moći biti pratnja na maturalnoj ili vjenčanju, da ćemo ga u novom podstanarskom stanu morati predstaviti kao cimera, a za oca ćemo imati novog najboljeg prijatelja, ali svejedno ulazimo u te odnose.

I kako smo onda došli do toga da odnose u koje se ulaže toliko vremena, razgovora, odricanja, skrivanja, borbe, zanosa, ponosa, nazivamo površnima? Seks. Okolina često mijenjanje partnera i/ili fokusiranost na seksualnost gleda kao površnost. I dok se cis hetero likove slavi zbog bujnog seksualnog života, žene se naziva kurvama i droljama, a pedere površnim droljama.

 peder.

                                                                                             a daj, nisam vidio.

 10:9 za mene.

                                                                                            jebote taj tvoj gejdar na kilometar.

Nagađanje tko je pripadnik zajednice u javnom prostoru je igra koju ponekad igramo iz zabave. U gradu u kojem ne postoje mjesta za LGBTIQ+ zajednice, a ljudi iz zajednice je mnogo, prepoznavanje na ulici postaje stvaran susret izvan društvenih mreža i dejting aplikacija. Zagreb trenutno ima jedan gej klub, a drugi gradovi čak ni taj jedan. Sav javni prostor je orijentiran na strejt zajednicu i prilaženje u takvom prostoru ljudima najčešće rezultira nasiljem. I taj jedan klub se najčešće u etiketira (unutar i izvan zajednice) kao sodoma i gomora ne uzimajući u obzir da je taj jedan petak ili subota nekim ljudima jedini dan kad oni mogu biti oni. Nisu ti ljudi proživjeli pubertet s prvim cmakanjima u parku i prilaženjima ljudima, oni preko tjedna žive samo ono što mogu i moraju, a vikendom su svoji; rasplesani, šljokasti, znojni, divlji, razbarušeni, sretni; i kako se to može nazivati sodomom i gomorom?

Meni to zvuči kao sreća. Meni taj jedan dan zvuči kao sloboda.

ma peder je sto posto, daj ga pogle.

                                                                                            možda ni sam još ne zna ha ha.

Mnogo puta sam čuo unutar zajednice, ali i izvan nje, da pederi briju samo na izgled. Možete li nabrojati koliko puta ste čuli da je netko gej samo zato što drži do svog izgleda, stavlja kreme, trenira, pazi što nosi? Ili da pederi idu s frendicama u šoping? Sve to zvuči kao nebitna rečenica u pop kulturi i kroz naše odrastanje, ali iste te izjave gej dečkima u odrastanju govore kakvi moraju biti. Peder se postaje, to se uči, prihvaća, razvija.

Ne postoji gej zajednica u svijetu izvan one koja uvijek supostoji u odnosu na hetero i upravo tu dolazi do preispitivanja unutar same zajednice, ali i od strane okoline. Svaki postupak u LGBTIQ+ zajednici se uspoređuje s hetero zajednicom i osuđuje u odnosu na postavljene hetero okvire i norme. Upravo zbog toga je svaki pomak ili čin unutar LGBTIQ+ zajednice osuđen prije nego se dogodio. Na primjer, ako osobe ne žele ulaziti u partnerstva i brakove, to znači da ne gledaju na svoje veze dovoljno ozbiljno i da su površni i nezreli, a ako su im partnerstvo i brak nešto što žele, onda se proglašavaju kao oni koji se prilagođavaju većini i uklapaju se u nametnuto umjesto da mijenjaju svijet i bave se aktivizmom. Ovisi o tome tko to promatra i iz koje perspektive.

Jednako kao što ne mogu tvrditi bih li išao u tranziciju da živim na pustom otoku, ne mogu govoriti ni o gej zajednici kao onoj koja nešto radi ovako ili onako, ispravno ili neispravno. Pustimo je da egzistira kakva je i kakva želi biti.

I sad kad uzimam još jednu šumeću tabletu, neki vitamin iz DM-a i pravim se da je sok, razmišljam koliko je mom prijatelju potrebno snage da bude peder. Gledam njegovu razbarušenu kosicu, naušnicu na nosu i ponos u očima i divim mu se. Hodati ulicom uzdignute glave u državi u kojoj je biti peder najgora uvreda, najhrabrija je stvar na svijetu.

I htio bih mu reći da je njegovo traganje za srećom, za onim drugim i za dugom vezom često posljedica heteronormativnog društva koje nam to nameće. Nisam ga nikad vidio sretnijeg nego sad, kad je solo, istražuje i sebe i svijet i ljude.

ja kažem da ne znam koliko će biti skupa.

                                                                                                        ni ja, šta ih briga, nek uživaju.

I kad te idući put dočeka notifikacija i otvoriš poruku na Grindru:

šta tražiš?

Napiši što god ti je na umu ili nemoj napisati ništa, ali dopusti si da budeš dio toga jer svi mi nešto tražimo, ali malo nas je tako iskrenih i slobodnih.

Hvala vam, pederi, što me učite da je ulica najljepša kad je osvojimo, da su istraživanja i isprobavanja čin otpora i da spontanost donosi mnogo ljepote. I oprostite mi što sam nekad i sam pomislio da znam bolje od vas što su iskreni i važni intimni odnosi, a samo sam pratio heteronormativnu šprancu njihovog provođenja.

***

Serija tekstova Održati Tamagotchija na životu što duže objavljuje se u sklopu projekta I to je pitanje kulture?.

Sadržaj teksta isključiva je odgovornost Udruge za promicanje kultura Kulturtreger.

Projekt I to je pitanje kulture? provode Udruga za promicanje kultura Kulturtreger kao nositelj i Kurziv - Platforma za pitanja kulture, medija i društva kao partner, u razdoblju od 19. kolovoza 2020. godine do 19. kolovoza 2022. godine. Ukupna vrijednost projekta je 1.342.674,05 HRK, a sufinancira ga Europska unija iz Europskog socijalnog fonda u iznosu od 1.141.272,94 HRK. 

Više o Europskim strukturnim i investicijskim fondovima možete saznati ovdje, a o Europskom socijalnom fondu na ovoj poveznici