Ma nemam ja para da plaćam neke shrinkove

...iliti kako zapostavljamo mentalno zdravlje

Osim što si krajem mjeseca uplaćujemo po stotku, kako tko ima, prelijevamo iz šupljeg u prazno, režemo si po par normabela iz table koja u ova vremena sve brže nestaje. Zapravo nitko od nas ne dobiva lijekove od svoje doktorice, uvijek ih nekako nabavimo, ja najčešće uzimam baki, a oni tko gdje stigne. Uz Covid godinu i potrese normabela je sve manje, a mi želimo spavati sve više. Nedavno sam krenuo na terapiju kod nove terapeutkinje i čini mi se da je to prva koja mi odgovara, a osim toga, nisam pobjegao nakon deset sati kad je već vrijeme da počnemo i razgovarati.

U našoj komuni o terapiji imamo različita mišljenja, neki je samo hejtaju, neki nemaju novaca za nju, a neki odlaze i žele ekspresna rješenja za svoje glave. Usudio bih se reći da nitko nema zdravi odnos prema mentalnom zdravlju i odlascima na terapiju. Uvijek si kažem – ovaj put ćeš krenuti kad nije kaos i kad ne treba gasiti požar – ali to se naravno nikad ne dogodi, kao i s alergijama, uvijek se želim testirati u proljeće kad mi postaje nemoguće živjeti i svake godine mi govore da to moram raditi zimi, dođe zima, a ja zaboravim da sam ikad bio alergičan. Nisam ni s mentalnim zdravljem pametniji, krenem na terapiju kad su napadaji panike toliko jaki da mi ometaju svakodnevno funkcioniranje i kad postanem nemoguć i za sebe i za okolinu.

Sjedimo i pijemo kavu ili gin, kako tko, Iris je nekako posvuda u glavi, svaku minutu ima novu ideju o svojim planovima i razmišljanjima, Lazar pušta novu stvar od Lane i ne želi priznat da je loša jer je previše cijeni, a možda se i previše prepoznaje, Robi ulijeva gin u sebe i sluša nas dok skrola po mobitelu, zapravo čini mi se da nas uopće ne čuje. 

imaš normića?

                                                       još par, kaj si sve zroko?

kaj si mi dao, tri i to od 0,5.

                                                      imam, daj škare.

e jebeno.

                                                      zakaj ti ne kreneš na terapiju?

 ma daj pliz, bio jednom.

                                                      dobro jednom, kaj to znači?

 niš, nemam para i sve mi je to fejk, a i kaj me sad jebeš, ak nemaš normića ne treba.

                                                      kaj ti je fejk?

 pa ti psihijatri, točno znam zaš me pita neš i sve uvijek okreće na tatu, mamu, prve tri godine, a mene muči kaj tipa nemam para, onak daj sjaši lik.

                                                      dobro buraz ne briju svi na freuda ili ko već tak brije.

 e ja sam se u svog zaljubila i onda sam shvatila Iris eto, uvijek isto.

                                                      ima smisla, kaj, to se događa.

je, samo meni, pa kaj nemrem imat zdrav odnos ni prema tome.

                                                      jebote ne nego ono neko te bezuvjetno sluša i kao sve zna o tebi, normalno je to.

 sam si reci da te sluša jer ga plaćaš odmah buš se prestala vlažit. 

                                                      dobro nije to sam razmjena ti njemu pare, on tebi slušanje.

neg kaj je? kaj bi te slušao da mu ne daješ pare?

                                                      kad to tak gledaš ofc da hejtaš terapeute.

vidi ti njega, ide par mjeseci na terapiju odmah zagovornik zdravih bulja.

                                                      takav je on sa svime, dobro da nisi zabrijao na herbalife pa da svi tu moramo šejkove počet pit.

izliječit bulju je lako, pitaj me kako hehe.

e al bio je ful zgodan, jebote nikad nisam više brijala na svoju glavu.

                                                      ja nemrem ić kod muškog.

zaš, kakve veze ima?

                                                      ne znam, tak ne mogu ni kod ženske ginekologinje, čudno mi je to, uvijek sam brijao da mi je svejedno, al fakat nije.

Ponekad se počastimo normabelima i alkoholom, otupljenost te vrste je uvijek dobrodošla kao vikend zabava ili ekspresno rješenje kaosa u glavi. Sva su ta pijanstva, rokanja, emotivna prejedanja, ekstremna treniranja i pokušaji uvođenja reda u život štake koje funkcioniraju kad ih trebamo. I znam da je nemoguće jedan dan samo odlučiti da ćemo se tih štaka odreći, to uvijek završi s još ekstremnijim izlascima, kilometrima ili popisima. I ne, nije mi ideja u ovoj kolumni pisati o tome što je terapija i kako funkcionira, govorim iz vlastitog iskustva brijanja u glavi, zabrijavanja na ovo i ono, o tome kako ja uvijek moram biti nečim opsjednut, imati neki fokus i cilj. Odlazak na terapiju je, za mene, pokušaj da svoje ludosti i mehanizme ne zamijenim drugim ludostima, koje su ponekad bolje, ponekad gore, nego da ih pokušam micati sloj po sloj.

ja sam išao kod nekog pravoslavnog svećenika il tak nekog čudnog pričat pa mi je dao neku vodu za čišćenje da pijem tri tjedna.

                                                      hahah jesi platio to?

ma tipa 200 kuna.

                                                      i jesi pio?

dva dana, eno je još stoji u frižideru, već tri godine.

                                                      moš ić preko hzzo.

dobro kaj si ti zabrijao sve nas okrenut na terapiju.

                                                      ne, sam kažem jer onak otić jednom niš ne znači, ja sam morao ić deset godina kod rendom ljudi da bi mi se neko svidio.

jebote ti kao da ženu biraš.

                                                      ma ne neg znaš da meni krcka u uhu kad netko ima čudan glas, onda me to znalo živcirat il ak nije dovoljno nježna il previše zapisuje, al zapravo da, jebote imam kriterije kao da ne znam šta tražim.

zrokam normić i dobar sam.

                                                      ja zrokam lika i dobra sam.

s diplomom psihologa dapače.

                                                      odjebi.

 znaš kaj pa di bi ja bio da sad počnem kopat.

                                                      pa ne znam, nije da ja dođem, sjednem i počnem pričat o svojim problemima.

 nego kaj radite?

                                                      malo chillamo, pa pričamo pa se otvorim pa prođe sat.

 eto, reko sam ti.

                                                      pijem tu neko smeće od gina za 39 kn kupljeno u dućanu na poniženju pa otkud mi pare da plaćam neke shrinkove.

Gledam ih i shvaćam da svi imamo neke svoje razloge zašto se ne bavimo sobom, ja sam recimo tip koji je uvijek kretao na terapiju jer više nisam mogao sam, a eto posljedično sam si zadao cilj, naučiti pričati o emocijama i sebi, biti blizak s ljudima, ali zaista blizak, suočiti se. No, lako je meni njima govoriti između gutljaja i pjesme kako je super da svi idemo na terapiju, nije, terapija je olakšavajući proces jednako koliko i bolan, nisam jednom odustao jer mi je bilo previše, jer nisam mogao više biti u procesu suočavanja, jer ne mogu biti u situacijama koje me bole i bilo bi jadno da lažem da je to onako – dođeš, kažeš sve i bolje ti je. No, ono što znam i u što sam siguran je da je to prostor u kojem mogu iskušati stvari izvan životnog konteksta, isprobavati svoje reakcije, dijeljenje, iskrenost i da nema ništa bolje na svijetu nego kad shvatiš da si prevladao neki svoj strah, učinio mali korak, ustao iz kreveta, postavio granicu i zato bih htio da svi oni isto idu na terapiju i iskuse tu pobjedu.

dobro, nakon tog u kojeg sam se zaljubila, mene jedna žena spasila, kad sam prekinula prijateljstvo s onom Lidijom, meni nikad ne bi bile jasne stvari bez da sam išla na terapiju.

                                                      tak i meni odnos sa starcima.

ja brijem da starci trebaju kad se rodimo, ma i prije, počet uz štednju uplaćivat u “fond za terapiju”.

                                                      jebote kak tog nema, ajmo to penetrirat. ups patentirat.

pa debilu ko će ti unaprijed uplaćivat nešto što je on sjebao, nismo mi ljudi takvi.

                                                      dobro, al da moraju, kao da uvedu to ko zakon.

je, pa će se ljevičari i desničari posvađat oko toga šta je znanost, a šta je vjera i kome idu pare.

                                                      vidiš da je ovaj svećeniku platio vodu 2 bulje.

 i imam je već tri godine heheh.

                                                      ma meni sam treba da izađem i išćagam se.

 i meni i da mogu sjest u Golf i popit jedan štrukani, dupli!

                                                      uzeli su nam cijeli život.

prestat ćemo bit mladi u svojim sobama.

                                                      e to ti je rečenica života, stavi to u cv.

daj odjebi, kaj si ti freud il tko.

                                                      mene više boli kurac, nek se zarazim, al ovo nije život.

 pa da, kao super pazi na druge i na sebe, peri ruke, a za šta, šta je ovo život, zabrijao sam na kvinoju i heljdu gablec i sve je meni jasno, nisam ja više normalan. dosta je meni da budem dobar i ispravan za ovo društvo, a šta meni treba to nikog ne boli k, ja hoću reflektore, šljokice, parti jebote.

                                                      niko nije, ja sam jučer gledala slike s inmusica i brijala si ajme kak je bilo dobro i onda si mislim jadnice tu patiš nad blatom i lošom glazbom, to sve govori o tome kakav život živim.

Ima nešto čudno u odlasku na terapiju u vrijeme pandemije i potresa, mislio sam da je sebično govoriti o tome kako se osjećam kad je ljudima puno gore i kad je svima tako. Nikad nisam bio otvoren prema raspravama o stvarima koje ne možemo promijeniti, jednostavno nisam vidio smisla u tome, ali nekoliko mjeseci nakon, shvaćam da nije uopće pitanje možemo li stvari mijenjati ili ne, nego što mi osjećamo i što meni to radi. Nemam odgovor na to pitanje, još uvijek iskušavam dijalog, mogućnost dijaloga i dijeljenja, a onda valjda odgovori sami dođu. Ova kolumna je isto dio tog dijaloga, jednosmjernog, ali započetog.

e ljudi, javio sam se nekom liku za terapiju.

                                                      ček fkt? kaj ti je bilo bed reć? ti si baš poremećen.

ma ne neg ono, znaš mene, čekaj da prvo odem, a vjerojatno neću.  

                                                      jebote nije ni čudo da društvo stavlja takvu stigmu na to kad ti nećeš meni reć koji ti tu maltene prodajem herbalife u psihologiji i terapiji.

daj si popij gina.                                                                                

                                                      vidjet ću, možda sam to afektivno sām napravio.

a šta te potaknulo?

                                                      da te ne moram više žicat normiće điberu.

Kao što ja njima nikad ne govorim koliko ih volim (osim kad se nasvegam ili preko poruke kao “vt” jer to valjda djeluje usputno), tako i oni neke svoje stvari čuvaju za sebe, ali ovaj period korone nam je donio veću otvorenost prema mentalnom zdravlju i teme mentalnog zdravlja su polako počele ulaziti u javni prostor. Izravno govoriti o emocijama i dijeliti ih s drugima, to je cilj koji ću ispuniti do kraja ove Covid krize, a dalje - dalje ćemo vidjeti.

stalo mi je do vas, volim vas.

Sad se pravim da sam im to rekao, ali i dalje je ovo samo tekst i dalje ovo djeluje usputno i zapravo nije nikakvo dijeljenje i izravnost, ovo je nešto poput prostorije u kojoj sjedim sa svojom terapeutkinjom i isprobavam kako je kad to nekom kažem, kad netko to čuje i kad nekome bude drago.

kaj si zabrijao sad?

                                                      niš. samo sam vam htio reć kako se osjećam i da želim da smo si zauvijek tu.

I ova rečenica je nešto što je malo manje “pravim se” jer se zapravo bojim gubitka i htio bih unaprijed znati da će neki odnosi trajati zauvijek i da se nećemo međusobno napustiti i to su isto stvari koje sam naučio tek nedavno o sebi, ono što nedostaje je biti spontan i sretan bez smišljanja unaprijed scenarija gdje sve propada.

jebote potres.

                                                      daj izlazi šta stojiš.

primi ovo!

Izletavamo ispred zgrade, u šoku, grlimo se.

volim vas.

                                                      jebote usrala sam se.

 i ja stari moj, bitno da smo dobro.

                                                      bit će sve dobro.

Razgovor se nastavlja i govorimo si sve ono što sam isprobavao na terapiji, potres je zapravo životno ugrožavajuća situacija, poput onog glupog pitanja u kojem te netko pita koga bi nazvao da pada avion, otkud znam, zašto da razmišljam što bih kad pada avion. Ali nakon potresa svi imamo jako iskrene pothvate, kao da stvarno pada avion i zovemo ljude do kojih nam je najviše stalo. E pa ja mislim da je terapija poput potresa, samo, srećom, nije po život opasna i u normalnim mirnim situacijama možemo naučiti govoriti ono što kažemo odmah nakon potresa, kad maknemo sve svoj granice.

ajme zvučim ko ana bučević, kaj sam ja zabrijao.

                                                      tak ti i nova kolumna zvuči.

ajde odjebi odi plaćat vodu dve bulje.

I zašto ne iskoristiti još jedan mehanizam za kraj ove kolumne, onaj u kojem se sve okrene na zajebanciju i ironiju, onaj koji skida teret s riječi i teksta i ostavlja nas u smijehu i zajebanciji, onaj koji zapravo cijeli ovaj tekst čini manje iskrenim i važnim. Uključivanje Ane Bučević i ruganje s napisanim ne ostavlja prostora tuđem prihvaćanju rečenog, zatvara mogućnost odbacivanja, povrjeđivanja i dijaloga, osim ako i sami ne shvaćate te stvari pa znate da je i ovo jedan od obrambenih mehanizama.

možda ti je baš taj zadnji pasus u kolumni početak rušenja mehanizama.

                                                      pa da, možda.

***

Serija tekstova Održati Tamagotchija na životu što duže objavljuje se u sklopu projekta I to je pitanje kulture?.

Sadržaj teksta isključiva je odgovornost Udruge za promicanje kultura Kulturtreger.

Projekt I to je pitanje kulture? provode Udruga za promicanje kultura Kulturtreger kao nositelj i Kurziv - Platforma za pitanja kulture, medija i društva kao partner, u razdoblju od 19. kolovoza 2020. godine do 19. kolovoza 2022. godine. Ukupna vrijednost projekta je 1.342.674,05 HRK, a sufinancira ga Europska unija iz Europskog socijalnog fonda u iznosu od 1.141.272,94 HRK. 

Više o Europskim strukturnim i investicijskim fondovima možete saznati ovdje, a o Europskom socijalnom fondu na ovoj poveznici