Jutro donosi kraj

Ove kolumne bile su poput partija, nakon kojeg dolazi kraći after jer se nije razmišljalo i izašlo se u subotu, a ne petak. Jutro donosi raj, znali smo reći u trenutku kad nam se neko krpa na aftericu jer je to najdraži dio izlaska, jer se ekipa piga po stanu, pleše i raskravljuje se po podovima i krevetima. Na afteru nestaju šljokice, rasvjeta i jaki basevi, ljudi oko mene postaju sjebani, sretni, razdražljivi… Po afteru se život poznaje.

Sklon sam ubijanju likova na kraju tekstova, ali ovo su ipak moji prijatelji pa ćemo ih pustiti da žive negdje izvan ovih ekrana i mojih isječaka iz vremena koje provodimo skupa. Ovaj tekst neće imati neku veliku poruku, temu i poantu, ovim tekstom vam nas još malo nudim. Danas sam odlučio da vas vodim na after, a onda vas svi napuštamo.

Stojimo ispred kluba, Robi se nabacuje nekom liku, Lazar si popravlja frizuru u ekran mobitela, Iris drži monologe ekipi koju to ne zanima, a ja ih snimam i stavljam storije.

ovaj lik ide s nama.

                                                        vidiš da te ne ferma.

joj daj skinuo bi me odmah.

                                                        jel mi se špljoštilo sve?

ne, uvijek ti je ista kosa.

                                                        daj šule za stori.

butra gola u mom stanu, zove u 5 ujutro moju staru u drugu državu, onda dolazi Ses na ekran, objašnjava staroj da se niš nije dogodilo i da ne brije, a ne zna engleski, staroj niš nije jasno, ko to radi, kao kužim zabrijali ste, al nemreš mi mamu zvat na afteru, i to još na video poziv da vidi kak sam spigana, ma bolesnoče.

U stanu smo se nas četvero zabili u kupaonicu jer nas živcira ekipa koju smo pozvali, to je već postala tradicija. Robi je napravio neke špagete i svi jedemo iz teče na rubu kade. Iris je legla u kadu i slaže crte na ekranu mobitela, ja snimam stori, a oni misle da se slikamo pa urlam načinu na koji se namještamo za sliku.

ko je ta ekipa uopće?

                                                       ne znam ovaj bolesnik ih je zvao.

ma to su neki Filac brijači.

                                                       kak mi zvuči ovaj ton?

pjevaš iz grla.

                                                       ja sam bila diskriminirana u Lezboru jer nisam lezba.

sereš.

                                                       mene jedan lik odjebao jer nisam vegan.

jazavci. jebote kak vi možete jest sad?

                                                       ljudi ovo su fakat loši geni, rokam se, a ne mršavim.

e ljudi ja ak umrem želim da to bude fešn multimedijalni spektakl, nikakva seljačija. nek moji dignu hipoteku na kuću i nemoj da svi dolaze nego samo na pozivnice.

                                                       koja glazba?

seal - crazy.

                                                       to nije fešn.

iss ta pjesma je svirala kad sam prvi put drkao s jednim frendom u osnovnjaku.

                                                       to su bili dani, danas nemreš sa strejt likovima drkat, odmah si gej.

pa ti jesi gej.

                                                       dobro, nije to sad bitno, al nemreš.

ja sam predebel da me primi ovaj bonkas.

                                                       to ti je jer si išao na folklor.

e ja ću dijete isto upisat na folklor pa nek putuje po svijetu.

                                                       koje dijete?

jel znate da vam je tata pederčina?      

                                                       ko?

pa ta buduća djeca.

                                                       jedno će bit.

tebi se baš nekak guzica spljoštila.

                                                       daj nemoj mi to govorit, sve može bit u raspadu, al guzica mora bit top.

misliš bottom?

                                                       hahahaha. tako je.

ajmo se goli tuširat.

                                                       ajmo!

debilu pere me rodna disforija, ja neću.

                                                       pa moš u majici.

mogu. 

                                                       iss mrma i vruća voda.

jel imaš neke gaće da mi daš?

                                                       možeš moje bokse.

jebote fakat si smršavio.

                                                       ma još deset, petnaest.

kaj si ti bolestan?

                                                       buraz imaš poremećaj.

ne, neg neću da si mogu salo rastegnut ovak.

                                                       ja imam 60 kila pa mogu.

dobro, ja ne želim to.  

                                                        fakat si zabrijao.

nisam neg neću bit ružan.

                                                        ja bi trebao malo, fakat sam debel.

nisi, da jesi ne bi se družili.

                                                        kaj si sad i fatfobičan?

pa gle, shvatio sam da se s debelim ljudima i ja debljam, nije to suluda teorija, nikad me ne zovu tipa na Sljeme il na trening, uvijek na neki burger il na sranja.

                                                        fakat si fatfobičan.

radio sam na terapiji to, nisam, samo me strah da ne budem debel. uvijek sam bio debel.

                                                        nisi, imao si malo viška.

mama me zvala buncek otkad znam za sebe.

                                                       to je slatko, buncek.

je, masu slatko.

                                                       ma dobro, i ja se znam izrigat ak se najedem, šta sad.

e to je poremećaj.

                                                        ajde ne osuđuj buncek.

odjebi.

I tako uvijek saznamo nešto novo jedni o drugima, koliko god bliski bili. Na afteru shvaćam da ljudi uvijek imaju neke granice, neke tajne, nešto samo svoje. Naravno, znao sam to i prije, ali ne o svojim najbližima, u našoj komuni si sve govorimo. Osim boli, osim trauma, osim svega. Neispavani, zabijeni u kupaonu postajemo iskreni, sve se nekako kaže, pleše se kako god noge naredile i sjajimo. Postoji neka čudna vrsta pomirenosti u umoru.

to nije fer, mene to živcira, meni koji sam mršav svi mogu uvijek govorit ajme kak si mršav, a kad je netko debel, ne daj bože da to kažeš, to je tak licemjerno.

                                                       to nije isto, cijeli mejnstrim njeguje mršavost.

pa ja ne njegujem.

                                                       ti si kao mršavi peder puno bolje prihvaćen neg ja kao debeli.

je, zato ti jebeš stalno, a ja brijem na grindru.

                                                       daj dosta samosažaljevnja, nareži to.

I zapravo smo svi iskompleksirani, težimo nekoj slici tijela koju promatramo u reklamama, na jumbo plakatima i u modnoj industriji. Smanjujemo unos kalorija, povraćamo, odlazimo na treninge, isprobavamo čudnovate dijete, a nikad nećemo bit zadovoljni jer nije stvar u promjeni nego u prihvaćanju.

ja bih htjela da afteri traju zauvijek. nekak, ne znam, sve je tako bolje.

                                                       kad si nasvegana ko kraljica.

ne, nego nekak vrijeme stane, nemam nikakve obaveze prema svijetu, nitko me ne jebe, samo ova kupaona i vas trojica. meni je to život.

                                                       mene opere teška grižnja savjesti uvijek nakon partijanja.

zakaj?

                                                       šta ja znam, kao da sam si oduzeo od života.

ti si žešći brijač, daješ si, ne oduzimaš. fakat te uzeo ovaj nametnuti kurac od života.

                                                       da me bar kurac uzeo.

ne neg jebote zabava, pa neću živjet da bi radio i radit da bi živio, za šta ono.

                                                       naravno da ne, sam imam osjećaj da sam prerastao ovo.

joj kaj je tebe opralo sad jebote.

                                                       čovjek ne smije bit iskren odmah ne smijem niš reć.

ne neg tebe uvijek opere deprica od koksa.

                                                       to je istina.

daj pusti vruću vodu.

                                                       ajde jedan stori.

daj čekaj da si trbuh prekrijem.

                                                       kakvo dno ta ekipa u dnevnom sluša.

briju na parti schranz puštaju, jebote to sam slušao kad sam tek kretao.

                                                       pa i oni.

ja sam imao 13.

                                                        brijem da ti bježiš od nečega.

ko?

                                                       pa ti, after je samo bijeg.

od čega?

                                                       šta ja znam, dana, početka.

ajme top su mi ove tvoje pametan sam brije.

                                                        govorim iz vlastitog iskustva.

ne upisuj ta sranja u mene.

                                                        ne upisujem, dobro, ja mislim da mi je ovo bijeg.

od čega?

                                                       samoće. parti koji traje zauvijek. ja sam znao ostajati danima na afterima samo da ne moram bit sam sa sobom.

svi smo.

                                                       realno, after služi da te sve prestane prat i da možeš doma spavat.

meni ne. meni je ovo top. ne bježim nigdje, dolazim i uživam.

                                                        ti si uvijek super, tebi je uvijek jebeno.

ma vi sam previše brijete, sam se jebote zabavljamo.

                                                         ja sam devedeset posto tih afterica proveo promatrajući rendom ekipu s kojom brijem i pitajući se jebote kaj ja radim tu i koji je meni kurac.

dobro ti si uvijek bio lik koji previše razmišlja, ja sam shvatim da sam spigan i da moram stat s rokanjem.

                                                       sjećam se kad su mi se roditelji rastajali, ja sam trčao na tu partijanu kao da mi je zadnje, najlakše ti je pojest čvoner i bacit čagu, stari niš to ne rješava, sutra si u još većem kurcu, spigan i od života i od partija i svega u sebi.

pa isplesat tjedan, to sam si ja uvijek govorila, idem isplesat tjedan.

                                                       ma sam si mislim da sam ko klinac mogao imat zdravije ispušne ventile.

koje? možda se tad pričalo o mentalnom zdravlju? ili o lgbt zajednici i šta prolazimo? daj oprosti malom sebi te stvari više.

                                                       da, ti si fakat prestrog prema sebi.

ja sam sebi rekao Robi, ti ne moraš ništa i sve što si sjebao kao klinac nisi kriv.

                                                       joj daj to me najviše živcira, ta djeca nikad nisu kriva, di je tu preuzimanje odgovornosti? pa ne znači da ak si klinac da si degenerik koji ne zna odlučiti šta je okej šta nije.

                                                       ne možeš donositi uvijek dobre odluke, pogotovo kao klinac.

Nažalost, danas sam vas baš odveo na jedan od naših posljednjih aftera, manje zabavan od onih koje smo doživjeli i na kojima ste mogli biti, oprostite na tome. Prisustvovali ste baš onom trenutku u kojem ljudi shvate da se život neće sam posložit, da treba nešto poduzet, pokrenut se. Još uvijek ne znam ima li to smisla, za šta se mi borimo i koji su to naši ciljevi, ali krećemo se, shvaćamo, padamo, rastemo i pristajemo na neku vrstu rutina, mogućnosti, izgradnje i prihvaćanja. Iris je malo nakon ovoga iselila u drugu državu, Lazar se napokon zaljubio i prepustio tome, ja sam krenuo na terapiju, a Robi i dalje pluta po afterima, ali na njih nismo pozvani, viđamo se još samo na Božiće i druge nama važne datume na koje smo preusamljeni da bi bili udaljeni.

prijavila sam se na neki job vani.

                                                       koji kurac?

kak misliš?

                                                       ne znam ništa još.

kao for real?

                                                       pa da, platim stan i nemam za jest.

ma ti i tvoje afektivne odluke.

                                                       ak ikad odeš, obećaj da ćeš za praznike, žičbo i novu bit s nama.

obećajem.

                                                       na terapiji sam baš radio ovo.

šta?

                                                       pa to da smo bliski, a nikad si ništa ne govorimo.

neki dan sam se prijavila!

                                                       ma nije stvar u tome, samo smo nekak čudno bliski.

dobro ja se viđam s nekim.

                                                       ti?

da, ja.

                                                       neš ozbiljno?

pa ne bi on govorio da nije!

                                                       ajde, ajde, ne brzajte.

ma vi ste svi otišli u kurac, postali ste sladoledari.

                                                       šta?

ma znaš onu ekipu kaj hodaju gradom i jedu sladoled, dosadni su, s noge na nogu.

                                                       vječni partijaneru.

ja sam vječni plesač!

                                                       daj pojačaj tu ziku.

odi po bunde.

                                                       ovo je zadnji after.

onda nikad neće prestat.

                                                       jutro donosi kraj.

***

Serija tekstova Održati Tamagotchija na životu što duže objavljuje se u sklopu projekta I to je pitanje kulture?.

Sadržaj teksta isključiva je odgovornost Udruge za promicanje kultura Kulturtreger.

Projekt I to je pitanje kulture? provode Udruga za promicanje kultura Kulturtreger kao nositelj i Kurziv - Platforma za pitanja kulture, medija i društva kao partner, u razdoblju od 19. kolovoza 2020. godine do 19. kolovoza 2022. godine. Ukupna vrijednost projekta je 1.342.674,05 HRK, a sufinancira ga Europska unija iz Europskog socijalnog fonda u iznosu od 1.141.272,94 HRK. 

Više o Europskim strukturnim i investicijskim fondovima možete saznati ovdje, a o Europskom socijalnom fondu na ovoj poveznici