Lista čekanja

Na tribini Učitavanje gostovat će Leonarda Bosilj i tim povodom objavljujemo njenu kratku priču.

Lista čekanja

Soba smrdi na ulje od prženja. Luk i krumpir salata. Udara je. Ona vrišti. Jebe mu mater nasilnu. Gladan sam. Riba izgleda dobro. Prijavit će ga murji, kaže. Ovog puta za stvarno. Kradem ribu s tanjura. Samo neka proba, ima on veze. Trenutak kasnije stol leti prema njemu. Tanjur je pao na pod. Sreća pa je plastični. On urla, glupača pošandrcana, a dok je trebalo usisati onda stol nije mogla pomaknuti. Zatvaram se u kupaonicu. Žvačem ribu sjedeći na wc školjci. Stan se trese. Netko od susjeda je pojačao telku. Loto 7 od 39. Slušam dobitne brojeve kroz ventil za zrak. Pitam se postoje li zaista srećkovići koji ih pogode. Lomljava iz kuhinje nagoviješta da je bar netko nešto pogodio. Čašom doduše. Nadam se da je ostalo još ribe.

Tišina je čudna. Ostala je u stanu nakon što je on izjurio. Izlazim iz kupaonice. U kuhinji nema nikoga, kosti i krumpir razbacani su po podu. Puhanje nosa iz spavaće sobe. Navirujem unutra. Šmrca na krevetu. Rukom opipava golu sisu. Boji se, znam. Dobila je termin tek za tri mjeseca. Rekla mi je prošli tjedan. Misli da će krepat. Ako je Adam ne zatuče prije. Skužila me da stojim na vratima. Kog jarca hoću. Pitam jel' ima još ribe. U suzama kune moju bezosjećajnu guzicu. Nek' se svi nosimo van iz njenog stana. Nek' je svi puste na miru.

Vani je magla. Najavljivali su snijeg. Palo ga je pola centimetra. Taman dovoljno da svi tramvaji zapadnu u kaos. Kad sam bio klinac, sjećam se, napadalo ga je dosta da napravimo snjegovića. Ljilja i ja. Al onog pravog, visokog skoro k'o i mi. S loncem umjesto šešira i kamenjem za gumbe. Mrkvu sam mu namjerno utaknuo prenisko. Stara je doživjela srčani kad je vidjela. Mi smo fina familija, urlala je, šta će susjedi reći? I batine su bile fine. Nikom od susjeda nisu smetale. Za razliku od mrkve.

Hladno je. Stavljam odrvenjene prste pod pazuhe. Rukavice sam ostavio u stanu. Nadam se da će Krešo imati rezervne. On je uvijek opremljen k'o za apokalipsu. Rezervna majica, rezervne gače, pet kemijskih, paket papirnatih maramica, čarape i dva paketa kondoma koji stoje neotvoreni još od prvog srednje. Možda je zato i upisao faks. Jedan od rijetkih u kvartu. Većina ekipe je odselila van. Neki su se zaposlili, a neki postali propaliteti kao što ću i ja. Ako već nisam. Krešo se izvukao. Bit će pravnik k'o i stari mu. Imat će diplomu obješenu na zidu dnevne sobe. I Ljilja je skoro uspjela. Bila je treća godina kad je stara otperjala, a njen faks otišao k vragu. Još uvijek priča da će ga završiti, samo treba pričekati da se stvari malo slegnu. Ne sliježu se već tri godine.

Krešo me čeka kod lampe na uglu. Ima šubaru na glavi. Šal mu je dignut preko nosa. Boji se meningitisa, kaže. On ima tu prirodnu tendenciju na sebe navući svaku boleštinu. Mora se paziti. Mora.

Idemo prema njegovom stanu. Pita za Ljilju. Njegova tiha patnja od kad ga je prije dvadeset godina našopala snijegom. Uobičajeno je, kažem. Urla na Adama, Adam ju mlati pa mlati i ona njega. Tv sapunica. Krešo je zgrožen. Svaki put pita i svaki se put zgraža. Mali iz fancy familije. Često govori da, da njegovu sestru netko takne, sam bi ga zadavio. Časna riječ. Nemam mu srca reći da bi mu ti nježni prstići prije popucali nego bi stisnuo Adamov vrat. A i nije Adam tako loš, donosi pare kući. Krešo trese glavom. To kažem samo zato jer mi daje jeftiniji dop. Nije u krivu.

Krešo živi na predzadnjem katu žute novogradnje. Skoro pa penthouse, čovječe. U stanu mu je toplo i miriši na osvježivač prostora. Starci su mu jučer otišli na skijanje. Slobodno se poslužim frižiderom. Čita mi misli. Grabim veliku Milku i trpam u usta. Uvijek mi fali šećera. On mi drži prodike da je to od dopa. Pročitao je neki članak na internetu i sad je popio svu pamet svijeta. Priča o glukozi, inzulinu i ostalim Google doktor stvarima. Kaže da bi stvarno trebao ići vidjet doktoricu. Lud je. Pravnik, a ne zna da bi me morala prijaviti murji. Kakva zaštita podataka… Veliki brat nas sve gleda.

Nešto prčka po telki. Zauzima pola zida. Danas je filmska večer. Klasici svake srijede. Ko to tamo peva. Krešo jedva zadržava uzbuđenje. Cupka i trese nogama. Ne želi mi ništa spoilati, ali oduševit ću se. Komentira svaku scenu. Neka ne drijemam, sad će najbolji dio! Jesam li vidio, kaj nisu genijalni? Premotava scenu unazad, tu uvijek mora gledati dva puta, ne smeta mi valjda, ne? Mene ionako boli briga. Dva cigija pjevaju na telki, ja ležim na toplom trosjedu i žderem čokoladu. Krešo se smije. Smijem se i ja. Vozi Miško!

Film brzo prolazi. Krešo priča o Ljilji, baš joj dobro stoji nova frizura. Rijetko kome paše kratka kosa. Ali ona ima taj tip lica, s naglašenim jagodicama, kojem sve stoji. Želim mu reći da mrzi kratku kosu. Sama ju je ošišala. Boji se da će joj u nekom trenu sva poispadati. Pa je bolje da sad već bude kratka. Da se navikne. Ništa ne kažem. Čokolada je gorka.

Odlazim. Krešo bi da ostanem još malo. Dosadno mu je. Zna mi pričat kako sam mu jedni pravi frend. Katkad misli da će se, jer živi na granici dvaju svjetova, uklapati u oba. Istina je da je onda svugdje stranac. Prođe carinu, ali i dalje ga svi drže na oku. Osim mene. A mene trga u trbuhu. Drhtim, ali ne od hladnoće. Izlazim iz stana i ostavljam ga samog.

Krećem kući. Nadam se da se Adam vratio. Ljilja često govori kako ga nikad više neće pustiti u stan. Nek' spava kod Tene, Bebe, Rije ili neke desete fukare. Još bolje, nek' se smrzne na ulici. Sreća moja, ipak ga svaki put pusti unutra. Jednom, kad su se posvađali i kad mu je spakirala stvari, nije ga bilo tri dana. Umro sam. Ne javlja se na mob, ne odgovara na poruke. Ostali dileri zbrisali iz Adamovog kvarta. Ja bljujem po stanu, Ljilja urla, šalje me u svih devet krugova pakla. K'o da već nisam bio tamo. Mrzi me. Kune me, sranje narkomansko, sve ću to počistiti. Na kraju je ona sve počistila. Čak mi je i čaj napravila. Od borovnice, s žlicom meda, kakav smo nekad pili uz jutarnje crtiće. I njega sam izbljuvao. Opet me klela. Nadam se da se Adam vratio.

Pred zgradom neki starkelja drpa Ines. Izletjela je iz srednje prošle godine. Još jedna Adamova mušterija. Starkelja je s drugog kata. Što će susjedi reći?

U stanu galama. Vratio se. Ona tu umire, a on se jebe uokolo. Kog vraga ona hoće od njega. Dobro on zna za onog klinju u žutoj zgradi. Zgroženo ga gleda. Nikad ga ne bi ni pogledala. Urla. Ja upadam između njih, smirujem situaciju. Trebam dopa. Oboje me šalju u tri Eiffelova tornja. Uvijek kreativni. Zapravo su dobar par. Povlačim se u kut u nadi da će mi se smilovati. I dalje urlaju. Iz susjednog stana dopire Loto na televiziji.

Ne mogu više čekati. Na koljenima pužem do Adamova džepa. Paketić nadohvat ruke. Džepovi se drmaju u ritmu njegovih psovki. Skoro. Hvata me za ruku. Kog to jarca radim, nitko ne krade od Adama. Udara me i tjera čekati nazad u kut. Obraz mi gori. Mislim da mi je razbio zub. Ljilja šizi. Da me nikad više nije taknuo. On se smije. Ona urla i drži se za sisu. Zaradila je šamar. Nije mu ostala dužna. Uhvatio ju je za vrat.

Loto iz susjednog stana.

Tijelo na podu. Razrezala ga je k'o puricu. Ona je tiho. Sad ja urlam. Koji jarac, koji je vrag napravila! Doći će murja, završit ćemo u buksi! Kaj sad?! Kaj sad?! Ona je tiho. Hoda prema trosjedu, uopće se ne obazire na njega. Šuti. Šutim i ja.

Prevrćem mu po džepovima. Spas. Sjedam na trosjed kraj Ljilje. Ona i dalje šuti. Ja pripremam opremu. Pitam je jel' smijem tu ili moram u kupaonicu. Boli je đon šta radim. Plačem, ne znam što ćemo sad. Možemo reći da je bila samoobrana. Mi smo fina familija, mi ne ubijamo ljude.

Ljilja, kaj sad?

Ništa. Ionako ću krepat u ova tri mjeseca.

Ja sam krepao te večeri.

Leonarda Bosilj (2000., Varaždin) studentica je četvrte godine psihologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Većinom piše kratke priče, no u zadnje vrijeme eksperimentira i s poezijom. Priče su joj dosad objavljene na portalu Kritična masa i u sklopu natječaja Prozak.