Šta hoće novi dan na groblju života?

R.U.R., komedija u tri čina, objavljena je 1920. godine u Češkoj. Samo godinu dana nakon toga postavljena je u pozorištu u Pragu i doživela ogroman uspeh. U plodnom početku 20. veka, dostignute su mnogobrojne inovacije u nauci i umetnosti, no uprkos tome, industrijalizacija i Prvi svetski rat omogućile su Čapeku da uvidi greške onoga vremena koje se lako mogu pripisati i vremenu u kojem živimo. Izražavajući strah od nadolazećih društvenih katastrofa, diktature, nasilja i neograničene vlasti korporacija, Čapek postaje jedan od vodećih autora naučne fantastike koja se bavi mogućom ili alternativnom budućnošću čovečanstva. Koliko je čovek spreman da ugrozi sopstvenu egzistenciju, stvara li priroda iznova novi život ili pak postoji transcedentalni poredak - samo su neka od pitanja koja se nameću kroz ovu dramu.

Iako autor tekst žanrovski svrstava pod komediju i to ističe podnaslovom, on je daleko od toga. Sama struktura zasniva se na dugačkom predgovoru u kojem saznajemo o istoriji Rossumovih univerzalnih robota, skraćeno R.U.R, o životu nekolicine muškaraca koji vode spomenutu fabriku i čiji životi bivaju promenjeni dolaskom jedne žene. Stari Rossum želeo je da opovrgne Boga i dokaže da nije samo on sposoban stvoriti čoveka te tako počinje prokletstvo koje se razvija tokom čitave drame.

Paralelno se prikazuju promene u životima samih likova nastale usled njihove neutažene želje za moći. Oni maštaju o utopiji koja će uslediti kada robote zaposle širom sveta. Roboti će potpuno preuzeti sve delatnosti i proizvodnju, dok će ljudi uživati i biti okrenuti sebi. Utopija opisana u predgovoru za deset godina nije ostvarena, što se jasno vidi u prvom činu. Pokušaj izmenjene prirode i želja da se ide protiv nje, a ne sa njom, dovodi do katastrofe. U čitavom svetu već neko vreme nijedno dete nije rođeno. Nagoveštava se početak rata između robota i ljudi te se utopija pretvara u distopiju. Pa ipak, potresne scene ispunjene su nadrealističkim humorom i svojevrsnom društvenom satirom, što olakšava doživljaj određenih situacija stvarajući gotovo groteskne likove koji su uvek dosledni svojim idejama - poput lika Domina ili Alquista, ili su pak dosledni u svojoj nedoslednosti poput lika Helene.

Bitno je napomenuti da Čapek uz pomoć svog brata Jozefa smišlja i prvi put javno upotrebljava reč robot. No, u R.U.R.-u on ovu reč ne koristi samo za mašine koje obavljaju određene poslove. Otkriva se da su oni veštački biološki organizmi koji se lako mogu zameniti ljudima. Nova stvorenja nastala usled eksperimentisanja doktora Galla postaju vremenom jača od čoveka te pokreću revoluciju. Čini se da takva tvorevina teži tome da dostigne Ničeov ideal o natčoveku. Roboti su zagospodarili zemljom i potrudili se da izbrišu svaki čovekov trag. Shodno tome, Čapek proširuje dramu na idejnom planu te se nadovezuje na Frankeštajna Meri Šeli. Obe knjige zagovaraju ideju da je Bog vrhovna sila koja pokreće univerzum. Nova stvorenja, nastala usled čovekovog eksperimentisanja upoređuju se sa Adamom, prvim čovekom u rajskom vrtu. Implicitni autor zastupa ideju da transcedentalna sila postoji jer održava u životu Alquista, onoga koji kroz čitavu dramu proklinje ljude koji su počinili hibris i izazvali Boga da okrene svet protiv njih.

Uprkos nastaloj distopiji, Čapek unosi nadu do kraja komada te robotima daje ljudsku sposobnost da osećaju. Kada se stvori ljubav između dva robota, stvoriće se i nada da život na zemlji neće nestati. Roboti odlaze iz fabrike kako bi se množili i stvorili novi svet, baš kao što su to činili Adam i Eva, čime život po ideji ove drame nikada neće nestati, već će samo mutirati kroz određene oblike.

Značaj ove drame neosporan je zbog višeznačnosti i slojevitosti teksta. Sinestezijom naučne fantastike, sociologije, biologije i filozofije Čapek stvara tekst primenjiv na više budućih epoha i vremenskih te političkih prekretnica. S obzirom na činjenicu  da je prošao ceo vek od kada je drama napisana, dobija se utisak da je Čapek već tada predvideo – bilo slučajno ili namerno - ono što nam se danas dešava. Konstelacije figura i njihova karakterizacija izvedene su tako, da se čitatelj vrlo lako s njima poistoveti.

Ova drama time postaje bitna opomena svakome pojedincu i poziva na oprez pri postavljanju životnih prioriteta. Tokom nje se ne uživa, već konstantno razmišlja. Prijemčivog, jednostavnog jezika, brzih dijaloga – drama je namenjena i prilagođena svakoj starosnoj dobi. Ovaj komad jedno je od onih dela koje neupitno pozivaju čitatelja na promišljanje o stanju u svetu i vlastitom doprinosu njegovom propadanju – čemu pak posebno svedočimo upravo danas u postpandemijskom društvu.

Teodora Marković

Tekst je nastao na Bookstanovoj radionici za mlade književne kritičare, čiji je voditelj bio Nenad Veličković, a tema je bila 'Kritika i književni zanat'.