Opasnost nekritičkog pristupa romanu 'Godina bisera'

U okviru projekta „Njena priča je i tvoja priča, univerzalne vrednosti ženske evropske književnosti“, koji je podržala Kreativna Europa, održava se regionalna radionica pisanja književne kritike „Mlada Evropa čita“. Bit će održano šest radionica na kojima će predavačice i predavači iz regije razgovarati sa sudionicima i sudionicama o knjigama objavljenim u okviru projekta, a nakon svake radionice bit će odabrana jedna kritika koju će objaviti partnerski portali iz projekta iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine. Na drugoj radionici tema je bila roman Godina bisera, prerano preminule češke autorice Zuzane Brabcová. Predavačica je bila profesorica, književna teoretičarka i kritičarka Selma Raljević. U nastavku teksta pročitajte kritiku Stanislave Paunović.

Prvi put objavljena 2000. godine, Godina bisera autorke Zuzane Brapcove opisivana je kao prvi lezbejski roman češke književnosti. Ne prezajući pred (tada) tabu tematikom, knjiga autorke koja je prethodno stekla reputaciju kao prva dobitnica antirežimske nagrade Jiří Orten (1987), namenjene jačanju vidljivosti mladih autorki i autora čija su dela bila zabranjivana pod komunističkom vlašću – dočekana je kao literarna senzacija češke scene. U startu objavljena u tri izdanja, popularnost knjige u mnogome je pomogla uvođenju značajnih tema u prostor javnog govora, od homoseksualne ljubavi preko pitanja zavisnosti, mentalnog zdravlja i samoubistva, toksičnih i nasilnih odnosa, tretmana žena u mentalnim institucijama, ali i problema intimnog suočavanja sa internalizovanom automizoginijom i autohomofobijom. Ipak, pitanje je u kojoj meri roman Zuzane Brapcove uspeva da, kroz pokretanje pomenutih tema, stvori i prostor za dijalog, te promenu stavova, uverenja ili predrasuda kod čitalačke publike?

Ispripovedan najvećim delom u prvom licu, romanom dominira perspektiva (anti)junakinje Lucije, koja, suočivši se u 40. godini sa svojom, do tada potiskivanom, seksualnom orijentacijom, prolazi kroz krizu identiteta, upoznavši, kao srećno udata majka i urednica, 16 godina mlađu Magdu, sa kojom se upušta u ljubavnu vezu. Godina bisera je, u tom smislu, godina koju Lucija i Magda provode zajedno, kao dvoznačni proces njihovog zbližavanja i udaljavanja – kao rana ili strano telo koje, oblaganjem u sedef, postaje deo same Lucije, koji ona, nakon raskida, nasilno pokušava da odstrani, prvo pokušajem ubistva Magde, a potom i same sebe. Trodelna struktura knjige funkcioniše kao prsten ili školjka oko poglavlja „Crna kutija“ – ovde metafore za homoseksualnost, to jest skrivani deo Lucijine ličnosti i mladosti, u kontekstu prve, tajne, potisnute ljubavi prema dugogodišnjoj prijateljici Renati. Odbacivanjem lineranog pripovedanja, dinamička rekonstrukcija događaja vodi nas, u biser–centru, otkriću povoda za Lucijin pokušaj samoubistva i njen boravak u mentalnoj instituciji, što je tematizovano na početku i kraju romana.

Mikroceline romana organizovane su kroz mozaičku smenu pripovednih perspektiva (Lucija, Jakub, Tereza, „druga“ Lucija, treće lice...), prelomljenih kroz Luciju kao fokalizacioni centar, te datih primarno u funkciji ogledanja, uspostavljanja paralela i dalje karakterizacije glavne junakinje. Fragmentarne epizode nižu se asocijativno, kroz smenu i mešanje sećanja, poređenja i snova, maskiranjem granice između stvarnog i hipotetičkog, ne bi li se u više navrata eksplicitno iznela sumnja da je svet samo projekcija Lucijinog uma, te da pravih dijaloga u romanu nije ni bilo. Narativna reprezentacija haosa, u knjizi ekspliciranog kao mehanizam „ženskog“ mišljenja, to jest iskrivljeni haos detalja koji se postavlja nasuprot „muškim“ celinama i povezanostima, postiže se kroz roman i brojnim lajtmotivskim ponavljanjima i variranjima odeljaka, slika i motiva.

Iako isprva haotično, te predstavljeno kroz niz zagonetnih slika–simbola koje daljim čitanjem treba razrešiti, pripovedanje zbog svoje promišljene organizacije i doslednog uvezivanja slika, realizacija metafora i raskrinkavanja mesta neodređenosti, do kraja romana ostavlja utisak iskonstruisanosti. Poput projekta na kojem je trebalo praktično isprobati sve naratološke postupke, umesto dramatične ispovesti, intimne krize i iluzije življenog iskustva ka kojoj prikazivanje Lucijine priče teži. Čitateljkama/čitaocima je do kraja knjige objašnjeno kako isprva ambivalentni motivi, poput zavisnosti, apstinencije, crne kutije, 13. sobe, bisera, prstena, krvi, i slično – mogu npr. da se čitaju i iz perspektive odbijanja i prihvatanja lezbejskog odnosa i identiteta, na šta je kroz delo u više navrata svakako aludirano. Izlišnim eksplikacijama, te doslednim razrešavanjem motiva i slika kojim na početku romana nedostaje kontekstualizacija iz segmenta „Crna kutija“, potcenjuju se čitalačka imaginacija i sposobnost rezonovanja, a sam proces čitanja gubi na svojoj uzbudljivosti. Štaviše, utisak artificijelnosti i konstruisanosti proizilazi, ironično, iz dosledne povezanosti svih fragemanata u jasnu celinu, koja potom intervencijom autorke biva razlomljena i pretumbana u konačni oblik knjige.

Sama naratorka Lucija odgovara tipu antijunakinje koja, uprkos svojoj želji da bude doživljavana kao liberalna, otvorena, načitana intelektualka – svet boji stereotipnim, konzervativnim predsrasudama, elitističkim stavovima, automizoginijom i autohomofobijom, otežavajući mogućnost čitalačke identifikacije ili saosećanja. Primera radi, u njenoj vizuri: feminizam je hir, mala štetočina koja razara republiku, druge žene su neretko okarakterisane kroz gađenje i nipodaštavanje zbog izgleda, kilaže, porekla, kao obična izveštačena guska, stokilašica, brkata, iživljena devica, te kroz stereotipe vezane za odnos selo–grad, dok je žena od 40 godina matori gabor. Perpetuiraju se stereotipno muške (pucačine, fudbal, matematika, autići) i ženske aktvinosti (kuvanje, šivenje, briga o bebi). Svoju homoseksualnost Lucija vidi kao nakazu zauvek prikovanu lancima u trinaestoj sobi, kao prigušene perverzne sklonosti i manijakalne predstave, dok uporno koristi odrednice peder–lezbača. Strejt odnos nazvan je normalnim seksualnim odnosom, nasuprot seksualnoj devijaciji koju Jakub otkriva kod svoje žene. Sadistički/mazohistički momenti romana idu u prilog fetišističkoj objektifikaciji lezbejskih odnosa, dok „ispovest biseksualke“ paradoksalno nipodaštava bi-iskustvo, tezom da se vremenom svi odluče za jednu ili drugu stranu. Jedini drugi lezbejski par u delu govori o sramoti koju Lucija nanosi njihovom pokretu, sugerišući da je reč o konstruisanom, a ne prirodnom iskustvu. Magdino i Lucijino držanje za ruke predstavlja sramotan, neprimeren prizor za decu (bizarno, bolesno), dok su deca zid s kojim se svaka homoseksualna žena susretne vremenom. Primera je mnogo.

Način na koji su u jeziku oblikovane Lucijine misli i dijalozi, a sa njima i perspektive drugih junaka, koje se po stilu ne razlikuju od Lucijine, predstavlja jedan od najslabijih aspekata romana, ili možda prevoda romana. Iako neretko dato kroz ironično klackanje između patetičnog i svesti o patetičnosti – nizanjem opštih mesta (književnosti i književne istorije), nasumično ubačene staromodne leksike, neuverljivih replika i dijaloga, te nemotivisanih poređenja, čitaoci se odbijaju od uživljavanja u svet dela. Radi ilustracije, u kontekstu poređenja, čitamo: rešetke su besmislene kao hemijske formule radona iz periodnog sistema elemenata, kontakt sa Lucijom je veći zalogaj od bandžidžampinga, nežnost je Terezi pristajala kao Dalaj Lami smoking, dve korpulentne pedesetogodišnjakinje se ljube sa takvim žarom kao da su se bacile na predbožićno spremanje kuće, hermafroditi koji su menjali pol kao donji veš, razum i emocije kao posvađana braća na raskrsnici...

Odabirom da svet romana u celosti bude određen Lucijinim pogledom, koji iznova kroz delo funkcioniše kao izvor nezdravih odnosa, perpetuiranja rodnih stereotipa i homofobnih stavova, čak i u slučaju drugih likova – ne nudi se alternativni primer niti kritički pristup koji bi naveo čitateljke/čitaoce da preispitaju Lucijinu poziciju i stavove/predrasude sa kojima su potencijalno i sami pristupili čitanju. U kontekstu senzacionalističke popularnosti romana 2000-ih, ostaje nesigurno da li on, iako hrabar samom tematizacijom marginalizovane grupe, uspeva da navede nekoga sa homofobnim, elitističkim ili mizoginim stavovima, ko nije već sklon kritičkom mišljenju – da preispita svet sa kojim se u romanu sreće, a time i sopstvena uverenja, koja se pak kroz brojne Lucijine opaske i vrednosne sudove samo iznova potvrđuju. Takođe, nekoga ko u čitanje uđe sa svešću o tome da je reč o stereotipima, predrasudama, nepouzdanoj pripovedačici, antijunakinji itd., kroz suočavanje sa nekritičnošću romana, te brojnim stilskim slabostima, knjiga može lako da odbije. Prikazujući u svojoj osnovi bol procesa transformacije – roman Godina bisera ipak ne ostvaruje sopstveni transformacioni potencijal kada je reč o efektu koji je mogao da ima na podizanje svesti i razvoj empatije kod čitalačke publike, kako 2000-ih, tako i gotovo četvrt veka kasnije.