U okviru projekta „Njena priča je i tvoja priča, univerzalne vrednosti ženske evropske književnosti“, koji je podržala Kreativna Europa, održava se regionalna radionica pisanja književne kritike „Mlada Evropa čita“. Bit će održano šest radionica na kojima će predavačice i predavači iz regije razgovarati sa sudionicima i sudionicama o knjigama objavljenim u okviru projekta, a nakon svake radionice bit će odabrana jedna kritika koju će objaviti partnerski portali iz projekta iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine. Na trećoj radionici govorilo se o romanu Zemlja u kojoj se nikad ne umire, albanske književnice Ornele Vorpsi, a predavačica je bila Ivana Dražić književna urednica i kritičarka. U nastavku pročitajte kritiku Katarine Jurčević.
Kada govorimo o savremenim knjigama koje se bave ženskim iskustvom, najčešće zaboravljamo na Zemlju u kojoj se nikad ne umire albanske spisateljice Ornele Vorpsi. Možemo naslutiti da spisateljica na našim prostorima nije poznata široj čitalačkoj publici zbog svog porekla, zbog zemlje iz koje dolazi, a potom i iz koje je i sama pobegla. Pretpostavljam da je i sama geografska specifičnost, ali i vremenski period koji knjiga obuhvata, razlog zašto je knjiga nezasluženo zapostavljena.
Sama autorka ga naziva romanom, ali knjigu možemo posmatrati i kao zbirku sastavljenu od četrnaest priča, epiloga i beleške autorke. Vorpsi, naime, omogućuje čitateljki ili čitaocu da sam/a izabere kako će knjigu čitati, kao roman ili kao zbirku priča. Kada govorim o sopstvenoj percepciji knjige, opredelila sam se da je čitam kao zbirku priča. U svakoj je protagonistkinja devojčica ili devojka koji nam govori o svom detinjstvu i sazrevanju u veoma konzervativnom i duboko patrijarhalnom društvu. Priče su ispričane u prvom licu jednine, stoga uvek imamo utisak istinitosti, bliskosti i saosećajnosti. Devojčice i mlade devojke govore nam o svojim detinjstvima, sazrevanjima u periodu sedamdesetih godina XX veka u Albaniji.
Pročitamo li biografiju spisateljice uvidećemo da je i ona sama odrastala u režimu Envera Hodže. Naravno, nikako ovo delo ne smemo posmatrati kao biografsko, već u najboljem slučaju kao autofikciju. Kroz pisanje i ponovno proživljavanje detinjstva i godina sazrevanja,Vorpsi pruža kritički prikaz jednog naroda, tradicije, političkog režima. Kritika sopstvenog naroda sadržana je i u samoj posveti: Ovu knjigu posvećujem reči skrušenost, koja ne postoji u rečniku albanskog jezika. Takav nedostatak može da ostavi prostor za prilično neobične pojave u razvoju jednog naroda. Autorka nam na samom početku ističe da će u knjizi biti reči o narodu koji ne priznaje slabost; to su ljudi koji su uvek dobro i gde je sve dobro. Loše stvari se ne primećuju, jer se ne govore. Ako ti se dogodi nešto loše, o tome ćuti, nemoj biti skrušen. Spisateljica se, pišući ovu knjigu, buni protiv takvog stava. Zatvarajući oči pred problemima, ne znači da oni neće prestati da postoje, već im samo produžavamo vek postojanja.
Autorkina zemlja je zemlja patrijarhata u kojoj žene nemaju pravo glasa, i to ne samo političkog, već glasa koji bi im omogućio da ih društvo čuje o strahotama kojima su svakodnevno izložene. Na maternjem jeziku nema mesta za priče o pedofiliji, abortusu, muževima koji tuku svoje žene, o zašivanju. Stoga, autorka, a poslužićemo se i njenim rečima, bira da piše na jeziku lišenom detinjstva, jer možda na tuđem jeziku, žene će uspeti da govore. Devojčice su od najranijih dana svedene na puku seksualnu objektivizaciju, kako od strane muškaraca, tako i od strane drugih žena. U detinjstvu uče da prema drugim ženama uvek treba biti takmičarski nastrojena, kao u priči Ženske priče. U takvom okruženju devojčice usvajaju obrazac internalizovane mizoginije.
Muškarci i žene se ne rađaju mizogini, mržnja ka ženama je obrazac koji stičemo od najranijeg detinjstva, poručuje nam autorka u priči Hristov venac. Priča govori o tri devojčice, Eloni, Rudini i Kristini. Kristinina majka je umrla usled komplikacija nakon abortusa. Elona sa strepnjom iščekuje Kristinin dolazak. Međutim, devojčicu iznenađuje drugaričin stav: Kristina je stigla i uopšte nije bila bleda, ni izmučena, niti je pominjala svoju majku. Ponašala se kao da sve to nema nikakve veze sa njom. Ništa se nije dogodilo. Elona je krišom posmatrala Kristinino lice kako bi otkrila tragove patnje i suza. Ništa. Kasnije je stigao i Kristinin brat i izjavio: "Tako joj i treba, toj kurvi." (str. 32.) Devojčici koja je ostala bez majke, društvo je poručilo: Kristina ne treba da žali za tom kurvom (str. 31.) Za nekoliko minuta sreće, žena biva kažnjena četvorostruko: trudnoćom, abortusom, smrću i mržnjom svoje dece i nakon smrti. Kristini nije dozvoljeno da oplakuje smrt svoje majke, devojčica je naučena da treba mrzeti sve žene koje se podaju muškarcima zarad svoje sreće. Kristinin brat je naučen da može iskoristiti žene, ali na kraju dana sve one su kurve, poput njegove majke. Oh, muškarci, prokletsvo. Žene, ljubav, krv i pogubni seks. Smrt je sve to dotakla. Tajna onog što je skiveno, sačinjeno od mračnih grana i krvi koja teče. (str. 32.)
Autorkin glas prepun ironije ipak vrhunac dostiže u priči Vode u kojoj pripoveda o dvema mladim devojkama, Blerti i Dorini, koje su izabrale smrt utapanjem zbog neželjene trudnoće i/ili nesrećne ljubavi. Narativni glas nam tu pripoveda: Međutim, koliko je meni poznato, u jezero se ne bacaju muškarci, ili barem, muškarci ne pate od ljubavnih jada do te mere, a osim toga, oni ne ostaju u drugom stanju, te nemaju potrebe za tim očajničkim činom. (str. 67.) Muškarci bivaju cenjeni, žene kažnjene za isti čin. Međutim, naravno da možemo kriviti muškarce, ali krive su i žene koje mladim devojkama neće pružiti razumevanje i saosećajnost. Mlade žene bivaju prepuštene same sebi te se odlučuju za nelegalni abortus u lošim uslovima ili za utapanje u reku. One neće biti oplakivane ni nakon smrti, već žigoisane rečju: kurva.
Kada se devojčice prvi put susreću sa tom strašnom rečju? U najranijem detinjsvu. Ako si žensko u duboko patrijarhalnom društvu, ti možeš biti nazvan kurvom iz više razloga: zato što si lepa devojčica, kao u priči Ne lipši, Albanče, do zelene trave; zato što si devojčica koja odrasta bez oca, zato što ti je otac politički zarobljenik, ali i zato što si devojčica i ličiš na oca, svi primeri su iz priče Senzualna Albanija. Zajedničko svim primerima je što je devojčica uvek nazvana kurvom od strane drugih žena: Budući da sam rasla bez oca, i da sam, navodno, bila lepuškasta, veoma rano sam morala da se suočim sa pitanjem kurvanja. (str. 13.) ... 'Ne brini' – to kaže moja tetka – 'odvešćemo te kod lekara da utvrdi da li si nevina'. (str. 12.) Moramo pomenuti da devojčica u tom trenutku ima samo trinaest godina. Žene posmatraju druge žene na ulici i vide ih kao konkurenciju, kao pretnju: Čudovišnu žensku zavist videla sam uživo u tim pogledima koji su je pratili. (str. 19.)
Protagonistkinja nam navodi da je narod mrzeo njenu majku samo zato što je bila lepa, do te mere da je bila kriva i da su zbog nje odveli muža u zatvor, kako je navedno u pričama Mrlje i Senzualna Albanija. O ženskoj zavisti najbolje govori i priča Bel Ami u kojoj su majka i ćerka koje žive same predmet ogovaranja. Kada ih nasilno odvedu, žene hrle u kuću kako bi videle kako su živele. U patrijarhalnim društvima, žena je objekat žudnje muškarcima, i mržnje drugim ženama zbog internalizovane mizoginije koja se uči od malih nogu.
U pričama protagonistkinja je još uvek devojčica kojoj nisu najjasnije stvari koje se događaju, i zašto se govore, ali ona oseća da su pogrešne. Povremeno se probija glas odrasle autorke koji je uvek ironičan. Moramo pomenuti i belešku autorke koja je neophodna za razumevanje čitave zbirke. Naime, Vorpsi nam govori da knjigu piše na italijanskom jeziku, a ne na svom maternjem. Ona piše, kako je prethodno navedeno, na jeziku lišenom detinjstva, jer bi pisanje na jeziku maternjem probudilo stare demone. Na taj način, Ornela pravi otklon od sopstvenog jezika, od sopstvenog naroda, kao da nam poručuje: morala sam da odem, da ne bih bila poput njih. Poznato nam je da je sama spisateljica napustila Albaniju i preselila se u Italiju, što upravo radi i junakinja u Epilogu. Pisanje na nematernjem jeziku, donekle omogućava autorki distancu od sopstvenog naroda i omogućava joj veću kritičnost i objektivnije sagledavanje problema.
Knjiga Zemlja u kojoj se nikad ne umire nije samo Albanija, već sve balkanske zemlje i svi balkanski narodi, a verovatno i šire. U našim narodima uvek je vladao patrijarhat, i naši ljudi uvek su bili dobro, bez obzira na ono što su proživljavali. Donekle možemo modifikovati Vorpsinu posvetu i reći da reč skrušenost ne postoji u rečniku nijednog balkanskog naroda. Stoga je potrebno čitati knjige poput ove, jer možda ćemo se iznenaditi kada toksične obrasce ponašanja koji bivaju prikazani u njima prepoznamo u ljudima pored nas, a neretko i u nama samima. Koliko su kultura i tradicija raznih naroda naizgled različitih, iste. Čitanje knjiga u kojima se tematizuje žensko iskustvo i istorija neophodno je kako bismo uočili pogrešne obrasce koji i predugo traju u našim narodima. Problemu kritički možemo pristupiti, jedino kada mu objektivno pristupimo, i kada uvidimo i da smo i mi sami deo njega.
Katarina Jurčević
Portretirajući jednu građansku obitelj srednje ili niže srednje klase Hermann Broch nenametljivo kroz "Nepoznanicu" provlači za njega i cijelu njegovu generaciju vrlo važne teme i pitanja.
Roman književnice i novinarke Sofije Kordić kroničarski bilježi turbulentnu i polarizirajuću dekadu i pol novije povijesti bivših zemalja Jugoslavije, počevši od 1991. godine.
Ornela Vorpsi vješto stvara atmosferu u kojoj se isprepliću ljepota i užas, nježnost i okrutnost, pružajući nam uvid u stvarnost života u Albaniji kroz oči onih koji su najviše pogođeni – djevojčica i žena. Piše: Lucas Legović.
Šteta što se Nikola Strašek nije odvažio i radikalizirao svoj jezik jednako kao i sadržaj.
Volite nas čitati i sudjelovati u našim događanjima i programima?
Podržite nas. Vaša donacija će nam omogućiti da i dalje budemo Booksa koju toliko volite.