Neporeciva ženska snaga

Roman Konak suza spisateljice Şebnem Išiguzel predstavlja potresnu priču o ljudskoj sudbini u vremenu koje je čoveku lako moglo oduzeti sve što je imao – sreću, voljene, razum i život. Radnja ovog romana smeštena je u 19. vek i iako roman govori, naizgled, o nekim prošlim vremenima, njegova tematika čini ga vrlo bliskim savremenoj publici.

Roman ostavlja snažan utisak na čitaoca, što ne iznenađuje jer je uglavnom to slučaj sa dobro napisanim knjigama koje se bave čovekom i njegovom sudbinom u ovom svetu, koji mu je i kolevka i grob, i raj i pakao. To je jedna od onih knjiga posle koje vam dugo stoji knedla u grlu, a na jeziku titra pomalo gorak ukus.

U središtu romana nalazi se mlada žena Vuslat Emina, od samo sedamnaest godina, koja je 1876. godine prognana na Bujukadu, gde će roditi svoje vanbračno dete. Ona priča, tačnije beleži, svoju životnu priču i sudbinu koja je zadesila. Govoreći o sebi i individualnom, njena priča progovoriće o kolektivnom. To će, najpre, biti priča o ženama i njihovom preživljavanju u tada, još uvek, samo muškom svetu, ali i priča o onima koji su se suprotstavljali tiraniji, nametnutim normama i mišljenjima. Roman Konak suza progovara o svima onima koji bi pokušali da žive slobodno, a ako ne slobodno u pravom smislu te reči, onda makar slobodnije i drugačije od onoga kako im se nameće. To je priča o ljubavi, patnji, životu, smrti i slobodi.

U ovom romanu Şebnem Išiguzel će vrlo uspešno i pažljivo prikazati žene iz tog perioda i stvarnost koju su živele. Žene kao da su neprestano boravile u dva sveta – jednom, ženskom, koji bi trebalo da ih osposobi za opstanak u ovom drugom – muškom. Taj ženski mikrokosmos mogao je postojati samo kao prećutna tajna, poznata svima onima koji na svet dođu kao žensko. On je opstajao uglavnom zahvaljujući tome što u muškom svetu žene nisu bile posmatrane kao ravnopravne i dorasle, već su, poput živih duhova, bile neopažene i neprimetne. Taj, ženski svet, autorka nam posreduje preko ženskih likova u delu. Osim glavne junakinje, to su njena majka, starije sestre Fatma i Hidžran, tetka, sluškinja Bedrija, komšinice. Čitav roman dat je kao retrospektivno pripovedanje glavne junakinje, u kome se smenjuju uspomene – srećan život pre greha i surova stvarnost, koja je nastupila nakon što se saznalo da je ostala u drugom stanju. Zahvaljujući tome, mi saznajemo kako je izgledao život glavne junakinje pre progonstva i posredno, iz njene priče, upoznajemo ostale likove dela. Te epizode, priče iz prošlosti, autorka suptilno i vešto kopča uz glavni narativni tok dela i, iako nisu hronološki poređane, svaka od njih čini se da stoji na svom pravom mestu, sa kojim je čvrsto spaja ono što je sećanje na nju probudilo. Tako će priča o tome kako je Bedrija izgubila tri prsta svoje desne ruke uslediti nakon što Bedrija Eminu uhvati istom tom rukom za mišicu. Na ovaj način struktura dela podsetiće na stablo koje se grana, a tek po završetku romana čitalac će biti u mogućnosti da čitavo drvo sagleda. Dok glavna junakinja govori o životu pre, na videlo izlaze mnoge porodične tajne i traume koje je svaka od žena proživela. Prošlost tada podseća na veliki kovčeg u koji su, osim lepih uspomena, smeštene mnoge tuge, nesreće, odricanja, mirenja sa sudbinom i žrtve.

Ostavljen na milost i nemilost volji muškaraca, ženski svet neprestano trpi nasilje. Pripovedanje o uspomenama i dešavanjima prožimaće kontemplativan sloj, koji po svojoj razvijenosti ne zaostaje za prethodna dva. U tim delovima iznose se shvatanja glavne junakinje koja, udaljena od porodice i izopštena iz zajednice, pati i promišlja upravo o temama koje su važne za roman – svet i njegov poredak u kome je žena inferiornija u odnosu na muškarca; uteha, život, sudbina, ljubav, gubitak, nada, smrt. Kako radnja romana odmiče, pripovedanje postaje sve uzbudljivije, a tome doprinose i određeni iskoraci u budućnost, u kojima nam glavna junakinja unapred otkriva šta će se dogoditi. Tehnika retrospektivnog pripovedanja iz prvog lica dodatno biva osnažena unošenjem još jedne perspektive. Naime, prenoseći Mehmedove reči, koje potvrđuju ono što je govorila, priča glavne junakinje dobija na objektivnosti.

Kroz ženske likove i njihove sudbine autorka progovara o univerzalnom položaju žene u jednom patrijarhalnom društvu. U takvom jednom svetu žena je posmatrana i vrednovana isključivo u saodnosu sa muškarcem. Strašne i posebno bolne scene u knjizi jesu one koje svedoče o tome da su i žene prihvatile pravila i vrednosti muškog, patrijarhalnog sveta i da ih surovo i dosledno sprovode. Umesto da pruže saosećanje i utehu, žene ženama bivaju najveći krvnici. Ubeđene u sopstvenu slabost, prihvatanje takvog stanja stvari videle su kao jedini način opstanka u takvom svetu.

Tokom čitavog dela u razmišljanjima glavne junakinje pronalazimo ideju blisku onoj koju će iznedriti feministička filozofija egzistencijalistkinje Simon de Bovoar, koja će postati polazna tačka drugog talasa feminizma. Da bi se čovek ispoljio i dosegao svoju sreću, on prvo mora da se nađe u superiornom položaju – da bude muškarac. Tako i u romanu – da biste imali snove i prava na njih, najpre morate biti muško. Još mnogo toga ženama nije dostupno, samo zato što nisu muškarci. Naša glavna junakinja u takvom je svetu propatila i bila kažnjena zbog toga što je bila drugačija – nije se pokoravala, bila je buntovna i pokušala je da bude slobodna. Tako nešto imalo je svoju cenu, koja je skupo plaćena.

Pokazujući sposobnost žena da istraju, pretrpe, prevaziđu, potisnu i oproste, roman Konak suza nastoji da nas podseti koliko su u stvari žene snažna bića, iako su vekovima ubeđivane u suprotno. Iako autorka svoju priču smešta u davnu 1876. godinu, nije teško naslutiti njenu želju da teme i ideje romana preslika na savremeni plan i natera nas da se zapitamo koliko smo stvarno kao društvo suštinski odmakli od 1876. godine. Konak suza svako je društvo u kojem čovek živi neslobodno, obezvređeno i obespravljeno.

Milica Petrović

Tekst je nastao na Bookstanovoj radionici za mlade književne kritičare, čiji je voditelj bio Nenad Veličković, a tema je bila 'Kritika i književni zanat'.