'Put od crvene cigle': Antipatrijarhalni diskurz

Postoji jedan kratak i zanimljiv vic koji se može ispričati samo na engleskom jeziku, a čini mi se a ide ovako: „Vagina jokes aren't funny. Period.“ "Šale o vagini nisu smešne, crvena tačka", to bi bio najslobodniji prevod jer se ne mogu setiti boljeg. Da, tema menstruacije se ozbiljno može obrađivati i kroz humor, ne zato što je smešna, već naprotiv, jer je izuzetno ozbiljna. Menstruacija, kao književna tema, prisutnija je nego što na prvi pogled izgleda: od trivijalne do ozbiljne literature kroz istoriju. Upravo ova „ženska stvar“ – menstruacija kao simbol (ženske) snage i stigme – predstavlja centralnu temu zbirke priča Put od crvene cigle spisateljice Marijane Čanak, o kojoj će biti reč u ovom tekstu.

Marijana Čanak je autorka iz Subotice koja je napisala jednu knjigu proze, dve zbirke priča i jedan roman. Njen roman Klasa, Klarisa bio je u finalu NIN-ove nagrade (šta li će s tom nagradom biti ostaje upitno) te u širem zboru "Štefica Cvek" za 2022. godinu. Put od crvene cigle je za sada, njena poslednja zbirka i njoj je autorka ostala na tragu tema fokusiranih na ženska iskustava i tematizacije neuralgičnih tačaka koje pulsirajući govore o problemima među polovima. 

Ova zbirka priča pažljivo je numerološki strukturirana. Proteže se na oko 240 stranica, što je značajna dužina za savremenu zbirku. Sastoji se od šesnaest priča, raspoređenih u četiri poglavlja, svako sa po četiri priče. Prvi deo obuhvata priče: Izgubljena, Debela, Lujzina noć, Lutka; drugi deo: Sveze, Probuđena, Margita i plavobradi đavo; treći deo: Videćemo da li ćemo preživeti, Zvezdin pakt, Smokvina kuća, Odbrana; i četvrti deo: Put od crvene cigle, Slučaj Arilee Ostrovske, Skerletna narukvica, Ti i zver. Ovo je autorkina četvrta prozna knjiga i druga zbirka priča. Simetrija je prisutna na svakom koraku, skoro kao u filmovima Wesa Andersona. Zanimljivo je da je i prethodna zbirka Marijane Čanak, Pramatere, takođe sastavljena od šesnaest priča, što jasno ukazuje na promišljeno konceptualno utemeljenje.

Lajtmotiv zbirke, koji se provlači kroz svaku priču, jeste menstruacija. Menstrualni ciklus ima četiri faze: menstrualnu, folikularnu, ovulaciju i lutealnu fazu. Koncept autorke je da se četiri faze kroz koje žena prolazi tokom meseca mogu se posmatrati kao četiri godišnja doba, svako sa svojim karakteristikama i specifičnostima. U skladu sa tim, zbirka je podeljena na četiri dela sa po četiri priče. U prvom ciklusu, koji odgovara biološkoj menstrualnoj fazi, Čanak tematizuje percepciju menstruacije kao ženske slabosti, kao trenutak obezvređivanja i omalovažavanja žena. Na primer, u priči Izgubljena, nakon razgovora između naratorke i njenog muža, gde je protagonistkinja eksplicitno izvređana, autorka dodaje pasus: „Kad treba da dobijem, tad sam najdeblja žena na svetu. Stomak se zaobli, zadnjica mi je šira od pekarske lopate, butine se razlivaju i srastaju jedna s drugom, ne mogu da se smislim. Sa grudima se naizgled ne dešava ništa. Osećam ih kao žaoke, samo se zaoštre, ali ne rastu. U pravu je moj muž, tek o stopalima ne vodim računa.” U priči s više nego eksplicitnim naslovom Debela, Čanak istražuje temu gojaznosti kao osetljivog pitanja u percepciji žene, dok se u priči Lujzina noć bavi temom privlačnosti između dve žene. U priči Lutka istražuje temu devojčica koje otkrivaju svoja tela i genitalije.

Ove teme, koje se često, još uvijek, smatraju društvenim tabuima, obično su predmet osude i preziranja žena u okviru patrijarhalnog diskursa dominantnog u društvu. Površnim čitanjem može se učiniti da ovo poglavlje predstavlja žensku pokunjenost i podređenost muškoj dominaciji i aroganciji. Međutim, tokom čitanja priča, stvara se drugačiji utisak – ženski likovi deluju snažnije i dominantnije u odnosu na često bezlične i grube muške likove, poput nasilnih konzervativnih muževa i "silnih" frajera, kao što je Velizar koji je "uplašen pred velikim dupetom" (Debela). Nasuprot njemu, Selena iz te priče predstavlja oličenje ženskog "frajerluka" i suprotstavljanja. Ispostavlja se da ono što se na prvi pogled doživljava kao slabost ili sudbina, u okviru konceptualizacije i tipologizacije likova, zapravo predstavlja antitezu degradaciji ženskog bića. Žena je moćnija, snažnija i odlučnija ne uprkos menstruaciji, već upravo zbog nje, jer menstruacija simbolizuje vitalnost i cikličku snagu ženskog tela. Time Čanak preokreće stereotipne predstave o ženskoj slabosti, ukazujući na to da menstruacija nije samo fizički proces, već simbol ženske izdržljivosti i neprekidnog obnavljanja.

U drugom ciklusu dolazi do izražaja otvoreni diskurs ženske dominacije, često u formi svojevrsne osvete zbog prethodnog obezvređivanja. Dobar primer je razgovor glavne protagonistkinje i njene tetke u priči Sveze: „Ti znaš da sam ja petoricu sahranila, do dece ni s jednim ne stigoh. Slaba sorta! Al’ ne žalim, ti si tetkino dete. – Izvrstan ti je gulaš. Daćeš mi recept.” Poslednjim ciklusom autorka postiže svojevrsni ekvilibrijum, u kome kroz ton optimizma pokušava da izjednači stvari. Ovaj pokušaj posebno se ističe u završetku priče Skerletna narukvica: „Vidim žene kako plešu u krugovima, svaka je svoja, a krug je neraskidiv. Tela su im promenljiva kao godišnja doba, sada to znaju, pa nijedna više ne hoda bosonoga po snegu, niti u krznenim čizmama po ugrejanoj zemlji. Neustrašive su i nežne, brze kao vetar, bitne kao voda, otporne i dugovečne kao zemlja, vatrene, moćne i mudre.”

Pažljiv numerološki pristup, s posebnim naglaskom na mitološke obrasce i cikluse, čini važan segment zbirke koji zaslužuje pažnju i koji je vešto izveden. Međutim, postoje dodatne dimenzije koje su, prema mom mišljenju, još zanimljivije za analizu. Izdvojio bih dve: muškomitološku i psihoanalitičku komponentu priča. Na primer, u priči Videćemo da li će preživeti, radnja je smeštena u domorodačko pleme neposredno pre dolaska kolonizatora, što otvara prostor za istraživanje odnosa između kolonizacije i identiteta. Dalje, imaginacija i fantastika dolaze do izražaja u priči Zvezdani pakt, gde se pojavljuju duhovi sa željom da se ponovo rode, nesumnjivo ukazujući na motiv seljenja duša. U priči Margita i plavobradi đavo, tematizovan je odnos Margite i starijeg muškarca, kao i njen silazak u podzemni svet, jasno aludirajući na mit o Orfeju i Euridiki, ali sa promenjenim ulogama. Na kraju, priča Ti i zver otvara novu dimenziju, o kojoj će biti reči kasnije.

U svim pričama, bilo da se radi o samoodbrani od nasilnog muža, intimnim žensko-ženskim odnosima, odnosu žene prema abortusu, spontanim pobačajima ili odluci da nema decu, muški antagonista prikazan je kao suštinska žrtva – bilo fizički, bilo kao narativni objekat kojem su potrebni edukacija i pomoć. Ključno pitanje je da li autorka, kroz naratorke (koje, sa nekoliko izuzetaka, govore u trećem licu), želi da prikaže žensku osvetu proisteklu iz diskriminacije, uskraćenosti i poniženja, ili nešto dublje. Patrijarhalni zahtevi, poput devičanstva i rođenja muškog deteta – pojmovi koji su inherentno kontradiktorni (jer kako bi muška deca mogla biti rođena od devica?) – stvaraju u zbirci akumuliranu želju za osvetom, koju žene, usled nedostatka društvenih mehanizama, ne mogu direktno ostvariti. Ova frustracija projektuje se na njihovu mušku decu, čime se ciklus nasilja nastavlja.

Ovim pristupom, autorka kao da zapravo pokušava da produbi antagonizam između polova, ne kako bi pozvala na rat protiv muškaraca, već kako bi ukazala na širi sukob koji se vodi za čovečanstvo, protiv patrijarhata. Dihotomija u tipizaciji likova, gde su muški i ženski karakteri postavljeni u crno-beli okvir, ne nagoveštava želju za smirivanjem ovog sukoba, već ga namerno zaoštrava kako bi se osvetlila dubina patrijarhalnih zahteva, koji su štetni za žene, ali za muškarce, i njihove posledice, dakako.

Najupečatljivija priča je u zbirci jest Ti i zver, koja predstavlja mračnu, reinterpretiranu verziju poznatog mita o Lepotici i Zveri. Glavna junakinja je kći bogatog trgovca, koja je obećana muškarcu u čijem vrtu raste ukleto cveće. Kao što se u originalnoj bajci razvija odnos između Lepotice i Zveri, ovde je ta dinamika daleko brutalnija, prožeta nasiljem, kontrolom, i psihološkom manipulacijom. Zver je prikazan kao dominantan muškarac koji se neprestano razmeće svojim gnevom, dok junakinja prolazi kroz faze emotivnog gušenja i potrage za oslobođenjem. Ova priča prelama bajku kroz feminističku prizmu, kritikujući tradicionalne patrijarhalne norme o ženskoj poslušnosti i ulozi u braku. Zver se postavlja kao oličenje muške moći, a njegova kontrola nad glavnom junakinjom je surova, čak monstruozna. Njegova brutalnost i njeno trpljenje ukazuju na duboko ukorenjene obrasce rodnog nasilja. Međutim, junakinja kroz priču pronalazi snagu u sebi, oslanjajući se na magične elemente (npr. bilje i pomoć veštice Kirke) kako bi oslobodila svoju unutrašnju moć i na kraju pobegla od Zveri. Zvez dakle ostaje zver.

Čanak koristi mit o Lepotici i Zveri na vrlo inovativan način, transformišući ga u alegoriju o rodnoj neravnopravnosti i nasilju nad ženama. Ova priča postavlja pitanje do koje mere žene mogu da izdrže tlačenje pre nego što pronađu način da se oslobode. Dok klasična priča Lepotice i Zveri govori o ljubavi i transformaciji, autoričina verzija je mračna dekonstrukcija koja ne nudi spasenje kroz ljubav, već kroz otpor i oslobođenje. Ovim se vraćamo na utisak, na to čuvstvo koje kao čitaoci možemo imati, da želja za osvetom jezdi nad pričama, vešto koristeći mitološke i numerološke repetativne obrasce, da skrene pažnju na to.

Stil pisanja Marijane Čanak u zbirci Put od crvene cigle karakteriše specifična kombinacija poetičnosti i brutalnosti, što se reflektuje kroz složene narativne strukture i psihološku dubinu likova. Autoričina semantika je bogata, višeslojna i često ambivalentna. Kroz korišćenje metafora, simbola i aluzija, priče se bave teškim temama poput rodnih odnosa, nasilja, seksualnosti i emotivne represije. U njenom stilu postoji snažan kontrast između svakodnevnog, ponekad trivijalnog jezika i uzvišenih, gotovo poetskih opisa unutrašnjih svetova likova. Možda problem nastaje na semantičkoj razini, gde autorka pokušava da se obračuna sa patrijarhatom, s uporištem na ponavljaućim obrascima. Struktura priča, bazirana na mitološkim i numerološkim obrascima, može delovati suviše hermetično za širu publiku, što može ograničiti emocionalnu povezanost čitalaca sa likovima i temama – što po meni nije nikakav problem.

Ipak ta svojevrsna hermetičnost zbirke može se posmatrati i kao vrlina i kao slabost. S jedne strane, suptilna i suvisla simbolika menstruacije i njenih ciklusa pruža dubinu koja zahteva pažljivog čitaoca. Ova složenost poziva na dublju analizu i nudi bogatstvo značenja, što doprinosi slojevitosti priča i stvara intiman prostor u kojem su ženske teme i borbe centralne. S druge strane, stalna upotreba tipizacije žene kao žrtve i muškarca kao agresora postaje ograničavajuća: iako autorka efektno kritikuje patrijarhalne strukture, jednostrana dinamika moći može delovati isuviše rabljeno i predvidljivo, što ponekad umanjuje kompleksnost likova i ograničava mogućnost za drugačije interpretacije rodnih odnosa. Ova dihotomija, iako namerno zaoštrena, ne ostavlja dovoljno prostora za nijanse, čime se gubi potencijal za dublji, univerzalniji narativ – na kome hotimično, ciljano i „mitološki“ insistira Čanak.

Nema sumnje da će zbirka pokupiti par nagrada, te da će privući prave prozne sladokusce regiona (nadam se i šire), nema sumnje takođe da je Čanak izuzetno suvisla i spretna spisateljica, stoga se zbilja nadam da će njeno sledeće ostvarenje raširiti dijapazon rodno-polnih odnosa. A kad ptica raširi krila, zna se – nebo je granica.