'Svijet koji sam izabrala': Život u suterenu

U književnostima malih jezika, kao što je makedonska, svaki glas nosi veću težinu nego u velikim kulturnim sistemima. Ograničeno tržište, slabija institucionalna podrška i manjak vidljivosti čine da prisustvo autorki postane ne samo pitanje ravnoteže, već i pitanje kulturne nužnosti. Kada je broj glasova mali, svaki ženski tekst otvara prostor koji ranije nije postojao: unosi nove perspektive, menja dominantne narative i proširuje okvir onoga što književnost može da artikuliše. Zato veći broj autorki u ovakvom kontekstu nije samo statistička razlika, nego ključni korak u transformaciji književnog polja, onaj koji prekida homogenost, preispituje norme i uspostavlja subjekt koji govori izvan unapred zadatih uloga. Upravo zato prisustvo autorki u makedonskoj književnosti ima dvostruku važnost: ono širi tematske horizonte i istovremeno gradi emancipatorski prostor u društvu koje još uvek pregovara s nasleđenim rodnim ulogama. U takvom kontekstu, ne radi se o samo “još jednom glasu”, već o proširivanju same predstave o tome šta makedonska književnost može biti. Autorke otvaraju teme koje tradicionalno nisu bile vidljive: psihologiju svakodnevice, porodične strukture, iskustva prekarijata, intimne oblike nasilja, egzistencijalne lomove i različite identitetske rascepe. Zato je svaka autorka koja se pojavi, od onih etabliranih do novih glasova, važna ne samo po sebi, već i kao deo šire transformacije književnog prostora.

E upravo deo takve transformacije makedonske književnosti koja ozbiljno uzima zamajac već deceniju i duže svakako je i Kalina Maleska, književnica, prevoditeljka i urednica, prepoznatljiva po proznim delima koja istražuju intimne psihološke procese i savremene društvene okolnosti. Autorka je više knjiga za decu i odrasle, među kojima se izdvajaju tri zbirke priča: Недоразбирања (Македонска книга, 1998), Именување на инсектот (Слово, 2008) i Мојот непријател Итар Пејо (Или-Или, 2016), romani Бруно и боите (Слово, 2006) i Призраци со срмени нишки (Слово, 2014), kao i drame Случка меѓу настани (за Хипатија од Александрија) (Слово, 2010).

Roman Svijet koji sam izabrala (Светот што го избрав) zaokružuje taj opus i donosi jedno od najzrelijih autorkinih ostvarenja, što je potvrđeno i nagradom „Roman godine“ koju je Malеsка za ovo delo dobila 2024. godine. No, ajmo mi redom i gredom.

Maleska se u ovom romanu, najkraće rečeno, bavi onim što feministička kritika, od slogana „ličnо je političko“ pa nadalje, prepoznaje kao ključno polje književne analize: preplitanjem privatne i javne sfere, rodnih uloga, ekonomskog položaja žena i načina na koji društvene strukture ulaze u žensku intimu. U tom smislu, roman se može čitati i u kontinuitetu s „emancipacijskom“ književnošću koja, (kao recimo u romanu The Women’s Room Marilyn French), junakinjino privatno nezadovoljstvo uokvirava kao simptom šire društvene konfiguracije moći.

Leona, žena srednjih godina koja, nakon gubitka posla i raspada braka, kupuje sobu u suterenu velike kuće u naselju na rubu grada prestavlja glavnu junakinju romana u kome je postavljena kao egzistencijalna i politička figura. Soba koju kupuje za deset hiljada evra, nije stan, nego prava „rupа“: podrum sa vlagom, nekakvim gumama, zajedničkim kupatilom i improvizovanom kuhinjom, kroz koji prolaze zarđale cevi, a kroz prozorčiće s rešetkama dopiru samo noge ljudi iz „normalnog“ sveta iznad. Ovaj prostor može da funkcioniše na nekoliko nivoa: prvi je klasni, Leona je žena sa godinama rada iza sebe, ali njen kapital (obrazovanje, iskustvo) ne konvertuje se u elementarnu stambenu sigurnost. Podrum je koncizna slika i simbol ženskog prekarijata u tranzicionom društvu. A tranzicija u nekim državama je postala državno uređenje, niko ne zna koliko će trajati, te u šta će se tranzitirati. Iskreno, tranzitirao je sam kapitalizam u svoje nove faze, prema tome „tranzicija“ kao društveno uređenje nikada nije imala više smisla. Drugi nivo tog prostora je rodni. Taj suteren je doslovno „ispod“ samog života koji vode drugi: porodica u prizemlju, komšije, vlasnici, muževi, roditelji. Glavna junakinja Lea, je žena koja se doslovno pomera naniže, prostorno i simbolički. Treći nivo je pshiloški, jer silazak u suteren funkcioniše kao katabaza, ulazak u zonu nagomilanih trauma i bračnih, i porodičnih, i profesionalnih.

Ovaj književni postupak Maleske, ne ostaje u ravni čiste metafore. Uslovi života u suterenu veoma su konkretni: tu su hladnoća, zajednička i zapuštena kupatila, nepostojanje mreža na prozorima (zmija koja gotovo ulazi u sobu), stalni osećaj privremenosti i nesigurnosti. Leona ne može lako da saopšti svojoj ćerki gde se uselila, te nakon što u tome uspeva:

„Stoji bez riječi na pragu mog novog doma. Ne želi ništa reći. Čeka da izađemo van, na ulice Crniča, i tek tada pita:
– Zašto ne dođeš kući?“ (str. 17.) 

Susedi u suterenu, mladi muškarac i starija žena, ostaju relativno slabije skicirani; susedna porodica iz kuće iznad dobija nešto više prostora, ali i ona uglavnom funkcioniše kao pozadina Leoni. Odnos sa susedom Leoninih godina, opisan je više kao mogućnost, nego kao konkretna ljubavna ili erotska priča. Njegova funkcija u tekstu nije da bude karakter sa psihološkom dubinom, nego da posluži kao refleksivna površina na kojoj Leona testira svoju emocionalnu i telesnu živost. On je, zapravo, svojevrsni projekcioni objekat: neko na koga Leona nehotice prenosi svoje potisnute potrebe, ali bez opasnosti da se ta bliskost odista materijalizuje. Susreti u zajedničkom kupatilu nose upravo taj ton: nelagodu, stid, napetost, ali i kratku iskru oživljavanja.

Izuzetno je bitan jedan drugi segmenat romana, a to je lik Leonine tetke koja živi u malom mestu na jugu Makedonije. Lik tetke je zapravo jedna od najuspjelijih feminističkih tačaka romana. Kroz nju vidimo gotovu pa više floskularnu priču o tome da patrijarhat ne opstaje samo zahvaljujući muškarcima, nego i kroz žene koje preuzimaju ulogu moralnih čuvarki poretka. Tetka je žena koja konstantno proizvodi „narodnu mudrost“ u formi nespretnih poslovica i životnih saveta, čija je funkcija zapravo kontrola: da se ne „sramoti porodica“, da se ne prelazi granica dopuštenog, da se ne dovodi „devojka“ u kuću, da se ženska seksualnost drži pod nadzorom. Njena rečenica da „promena treba da dođe iznutra, nametnuta promena samo loše može da proizvede“, u kontekstu romana, ne deluje kao poziv na autentičnost, nego kao odbrana statusa quo. Na njenu opasku da ne treba da bude kao devojka njenog rođaka, Lea se još kao puno mlađa, s pravom pita: „Zašto? Zašto da ne budem kao ova osoba koja je ceo dan izgledala tako srećno?“ (str. 35)

Maleska prikazuje kako tetkin govor ulazi u Leonu kao unutrašnji glas, kao čitav set unutrašnjih zabrana i svojevrsnog stida. Ta mala dečija trauma, zapravo strah da „selo nešto ne priča“, sram pred figurom „raspuštenice“, stvara osnovu za kasnije nemogućnosti da se kaže „ne“ mužu, poslu, komitetu, bilo kome.

Međutim, tetka kao lik ostaje pre svega funkcija: glas sistema, a ne subjekt sa sopstvenom endemičnošću. Maleska, čini se, ne pokušava da je u romanu „spasi“ kao ženu koja je i sama žrtva istog poretka, ali joj takođe ne daje prostor za ambivalenciju. To je svakako dosledna narativna odluka, ali i odluka sa implikacijama: feministička interpretacija ostaje jasna, ali i delimično reduktivna, budući da tetka ostaje predstavnica represije, a ne i subjekt koji je tu represiju usvojio kroz sopstveni strah, stid i generacijske modele ženske potčinjenosti.

S druge strane, Leonin brak i odnos sa bivšim mužem prikazani su kao dugi niz mikro-nasilja: naređivanje, ponavljanje istih fraza, oduzimanje sna, emocionalni pritisak, kontrola komunikacije („nemoj da se ne javiš na telefon“). Maleska u romanu, zbilja, nasilje ne tretira spektakularno: nema dramskih scena, prebijanja, ili nekakvih velikih obrta. Sve staje u sitnim, ponavljajućim potezima, tačnije strukturalno, nevidljivo nasilje patrijarhata u sferi privatnih života. Istovremeno, Maleska vrlo jasno pokazuje mehanizam „naučene bespomoćnosti“: junakinja i sama sebi kasnije ne može objasniti zašto nije otišla ranije, zašto nije ranije prekinula odnos, zašto se stalno vraćala istoj situaciji. Ovaj moment je jedno od najsimptomatičnijih mesta romana: unutrašnja podeljenost između naknadnog racionalizovanja i onoga što je telo tada znalo, ali nije umelo da artikuliše.

Moguća slabost ovde je donekle didaktički ton na pojedinim mestima, pasusi u kojima Leona objašnjava sopstveno ne-delanje povremeno zvuče kao teorijska ilustracija, a ne kao spontani unutrašnji glas. Na nivou čitave romaneskne dijageze oni nisu nikakav problem, ali u partikularitetu bi trebali biti filozofskiji i moćniji, kako bi ta seriozna priča o identitetu dobila svoj estetski pandan. Ovako ostaju pojednostavljivanje:

„Moram se sjetiti da moja spremnost da učinim bilo što da ga vidim ne mora nužno biti jednaka njegovoj spremnosti. Moram se sjetiti da i drugi ljudi imaju svoje želje, svoje snove, svoje misli. Moram se sjetiti da priče mogu završiti čak i ako ja ne želim... Sjećam se.“ (str. 102.)

Narativna linija u romanu sa komisijom u Ministarstvu, u kojoj je Leona uvrštena, otvara takođe važan feminističko-egzistencijalni sloj: rad u privremenom telu, pod vođstvom korumpirane bivše funkcionerke, u atmosferi u kojoj se jasno zna da se „nešto mora progurati“, ali se svi prave da je reč o stručnom radu. U tim sastancima komisije se prepliću: rodno (većina prisutnih su žene, ali odluke se donose pod pritiskom struktura koje ne vidimo), klasno (honorarni, privremeni rad, zavisnost od male zarade), profesionalno (ideal stručnosti naspram realne korupcije i oportunizma). Maleska veoma precizno hvata jezik tih sastanaka: pomeranja odgovornosti, stalne žalbe, formalno pridržavanje pravilnika, uz faktičku želju da se „sve završi što pre“. Premda nema neku dublju analizu konkretnih obrazovnih politika, klasnih razlika među članovima komisije ili mogućnosti kolektivnog otpora, ipak se Maleska dotakla ovog segmenta društvenog stanja. Kritika institucija je prisutna, ali ostaje na nivou opšteg nezadovoljstva i ironije, ne ide do sitnih detalja, ili nekih suvislijih opaski koje bi nam više otkrile naratorkin stav o stanju u obrazovanju.

Kada je u pitanju emancipacijska ravan ovog romana, u smislu posmatranja ženskog lika kao nosioca „autentičnog“ identiteta junakinje, a ne „lažnog“ identiteta, Светот што го избрав stoji na pomalo ambivalentnom mestu. S jedne strane, jasno je da roman pokazuje Leonu u procesu osveštavanja: ona prepoznaje tetkine rečenice u sebi, prepoznaje obrasce nasilja, počinje da propituje sopstvenu pasivnost. "Koliko je vremena potrebno da se ponovno pronađe vlastiti potisnuti identitet?" (str. 55.) pita Leona sebe.

S druge strane, roman se ne završava nikakvim velikim preokretom, spektakularnom emancipacijom ili jasnim „novim identitetom“. To se može čitati kao svojevrsna odanost logici svakodnevice: nema u životu takvih čistih rezova. Međutim, čini mi se da dašak prevratničkog impulsa u romanu ne bi škodio. Dijagnostika postojećeg stanja jeste važna, ali emancipatorski iskorak bi po mom sudu, bio bi još važniji. Kod Maleske, taj prevratnički potencijal postoji više u nivou prepoznavanja nego u nivou transformacije. Čitalac dobija jasan uvid u to kako žena završava u suterenu (doslovno i metaforički), ali prostor za izlazak ostaje tek naznačen, ne artikulisan.

Sve u svemu, Светот што го избрав ostaje pre svega precizna studija ženskog iskustva u uslovima ekonomske nesigurnosti, porodičnih pritisaka i naučene tišine. Maleska uspešno otvara niz važnih tema: prekarijat, patrijarhat, svakodnevne oblike nasilja, mehanizme unutrašnje kontrole, ali ih razvija unutar relativno poznatog okvira ženskog introspektivnog romana. Snaga teksta leži u njegovoj jasnoći i konzistentnosti; njegovo ograničenje u tome što retko izlazi iz dijagnostičke ravni ka mogućim emancipatorskim horizontima. Opet, s druge strane, ako ćemo pošteno, koliko će roman biti „prevratnički“, manje zavisi od njegove ambicije, a više od same čitateljke koja će njegove uvidе i poglede, preglede i stanovišta prevesti u vlastitu životnu registraturu.