Poezija s previše nepoznanica

Postoji li poezija lišena kontakta s referentnim svetom? Ovo pitanje nije bez smisla posebno kada se imaju u vidu svi oni eksperimentalni pokreti počev od avangarde, od Mallarmeovog Bacanja kocke, preko futurizma i dade, pa do današnje neoavangarde – kako čitati poeziju koja se, na primer, pretvara isključivo u glas i/ili muziku; tačnije, šta od nje kao čitaoci dobijamo ukoliko ne možemo da je racionalizujemo, da je svedemo na poznato? Možda bi trebalo postaviti stvari obrnuto. Je li moguće izaći iz okvira našeg razumevanja sveta, iskoračiti iz ustaljenih navika poimanja teksta koje se neminovno ukotvljuje u poznatoj realnosti, odnosno modelu koji nam je dostupan.

Treba istaći da je model po kojem funkcioniše naša zapadnjačka, monoteistička, grčko-judeo-hrišćanska misao uzročno-posledičan i hronološki. Sve što se opire tim uzusima stvara nam probleme i zahteva od nas veoma velik napor. Ovo naravno ne govori nama u prilog, ali mi drugi svet niti drugi model njegovog poimanja nemamo. Po toj analogiji funkcioniše i naš Weltanschauung u svakom polju. Pomislite samo koliko je teško odbraniti se od stereotipa kojima se koristimo u svakodnevnoj komunikaciji jer nam to olakšava kretanje kroz svet. Ako bismo jednaku pažnju posvećivali, a to bi bilo jedino pravedno, svakoj od preko sedam milijardi osoba na svetu, naš um to jednostavno ne bi mogao da podnese. Opet moram da načinim ogradu i kažem da su uopštavanja i/ili stereotipi prosto poštapalice koje olakšavaju kretanje kroz život, i da time što ih koristimo nužno ne postajemo fašisti. Problem s fašistima je što oni stereotipe uzimaju kao gotove istine, ne promišljaju ih i ne odnose se kritički prema njima, štaviše slepo veruju u njih.

Međutim, da se vratim na poeziju, izvesno je da postoji određen broj modela prema kojima mi čitamo i razumevamo današnju poeziju: neoavangardni, jezički, stvarnosni, neobitnički, postmoderni, i tako dalje. Ono što treba naglasiti jest da je taj broj, ma koliko velik bio, konačan. Svaki put kad naiđemo na nešto drugačije, na nešto što odudara od modela, imamo problem koji apsolutno nije nesavladiv, ali zahteva napor koji najčešće nije opravdan.

Ana Brnardić je prošle godine objavila veoma lepo opremljenu i luksuznu zbirku pesama Vuk i breza. Ona se sastoji od pet nejednakih ciklusa koji ne tvore nekakvu logičku celinu, već prosto okupljaju pesme koje bi se tematski mogle grubo smestiti u njih. Zaista sve ono što se kaže o pesmama i njihovim vezama s referencijalnom stvarnošću treba da uzmemo sa zrnom soli, odnosno s dozom operativnog opreza jer se Ana Brnardić potrudila da nam ostavi previše prostora za tumačenje i premalo veza ka poznatom svetu.

Ono što će odmah upasti u oči već s prvom pesmom Slučajno drvo jesu tematske preokupacije u kojima se zbirka kreće, ali koje možemo zapravo samo da naslutimo i da ih tumačimo relaciono, a ne "iščitavajući" njenu metaforiku s bilo kakvom čvršćom pouzdanošću. Radi se, dakle, o prirodi i njenim materijalima i materijalnostima (otud drvo, kora, hrapavost); porodici (otud kćer i majka); poznata intimna situacija (kuvanje jutarnje kafe i druge porodične dinamike); karakteristično je, međutim, određeno uopštavanje, odnosno prelazak iz intime prisvojnih zamenica jednine (prvi stih glasi: "Ja sam slučajno drvo svojoj kćeri") u plural koji pretenduje na generalizaciju. Na taj način se ove tematske opsesije kreću u dva pravca – ka onome što bismo popularno nazvali pesničko ja, ali i ka svetu, među kojima vlada određeni odnos ogledala, koji ni u kom slučaju nije jednoznačan.

Međutim, ovo što sam sad naveo samo je jedna od mogućih kritičarskih tlapnji jer poezija Ane Brnardić u ovoj zbirci uvek-već klizi iz okvira u koji pokušavamo da je smestimo. Šta onda radi prosečan čitalac? Naravno, okreće se biografiji jer pokušava da nađe posebno iskustvo iz života autorke koje ju je ponukalo da napiše tekst kakav je napisala. Vrlo letimičan pogled na ono što se može iščitati iz biografije pesnikinje jeste da je ona pored komparativne književnosti i kroatistike završila i Muzičku akademiju, odnosno da je violinistkinja. Ovaj podatak se može pokazati kao relevantan za naše čitanje zbirke Vuk i breza jer se onda pesmama vraćamo s posebnom pažnjom usmerenom na muziku jezika, ali i na kompoziciju zbirke. Ovako postavljeno čitanje nažalost ne rađa posebne plodove. Zapravo ostalo je sve ono što smo već imali. Muzika jezika ne upada posebno u oči, odnosno uši. Lajtmotivsko komponovanje zbirke nije dovoljno jasno urađeno, mogli bismo da utvrdimo nekakve simbole koji se javljaju koliko-toliko učestalo, ali to bi bilo na silu. Drugim rečima, nema dovoljno tekstualnih dokaza da zaista postoji nekakvo nevidljivo tkanje koje bi trebalo da otkrijemo kako bi nam se značenja usložila, kako bi se ona otvorila ka nečemu novom. 

Šta nam onda preostaje? Šta da radimo s tekstom koji se našao pred nama? Kako da ga čitamo? U čemu da nađemo estetsko uživanje? Možda je jedan od puteva da se očistimo od svakog očekivanja, da priđemo pesmama kao potpune tabulae rasae (usput rečeno, to nije moguće; čim smo naučili da čitamo, već nismo potpuno prazne tablice, štaviše, ušli smo u jezik i "zagadili" smo se zauvek) i da iz njih iskopamo značenja koja nam se čine zanimljivim. Postavlja se, međutim, pitanje je li to književnost? Naime, je li nam onda ikako potreban predložak na osnovu kojeg ćemo graditi sopstveni estetički ugođaj. Odnosno, takav predložak može da nam ponudi i običan novinski članak, rečnik, nasumično šaltanje televizijskih kanala. Ili da to izrazim novim pitanjem: ukoliko ne postoji umetnička intencija, postoji li umetnost?

Kod Ane Brnardić definitivno postoji umetnička intencija, ali ona funkcioniše kao jednačina s previše nepoznatih, postoji mogućnost da će se matrica nekom ukazati u svoj svojoj lepoti, ali onda je rezervisana samo za posebne. I tu dolazimo, rekao bih, do ključa problema.

Je li poezija prostor za odabrane ili je nešto što je namenjeno svima? Ako prihvatimo prvu tezu, onda dolazimo do teorije ekskluziviteta koja podrazumeva gotovo kultnu posvećenost i izjednačava poeziju sa sektom ili religijom. U odbranu ove teze možemo da kažemo da poezija odavno nije masovna stvar, verovatno nikad i bila nije. Budući tako, onda oni koji je čitaju i u njoj uživaju, mogu i treba malo da se potrude te na taj način da dosegnu uživanje. Druga teza je meni ipak kudikamo prihvatljivija, ali ne samo zbog toga što bi u tom idealnom svetu, da parafraziram Branka Miljkovića, poeziju svi pisali, nego stoga što poezija, kao i svaka druga književnost, ali i umetnost, nema ontološki status koji treba da se otkriva, ona ne živi u svetu ideja kao nešto gotovo, nego nastaje u činu komunikacije. Drugim rečima, poezija ne postoji bez sopstvenog recipijenta i ako je poruka koju ona pokušava da iskomunicira takva da je recipijent ne razume, onda se s pravom postavlja pitanje da li ona ičemu valja.

Ukoliko je čim komunikacije onemogućen ili namerno otežan svesno od strane jednog od učesnika, onda drugi učesnik ima svako pravo da od saobraćanja odustane, a tim činom odustajanja nestaje i poezija. To praktično znači da poezija koja svesno teži tome da bude "preteška" ili "prekomplikovana" neće imati svoje čitaoce jer će ih prosto odbiti. Istovremeno, ovim ne plediram za maksimalno pojednostavljenje poetskog izraza, posebno stoga što kompetencije moraju da postoje, one se stiču obrazovanjem u samom polju poezije, rečju njenim čitanjem, već samo pokušavam da kažem da je odbijanje teksta da se stavi u ruke čitaocu zapravo mač sa dve oštrice i da, u ovom slučaju, pesnikinja Ana Brnardić svesno preuzima na sebe rizik da joj knjiga ostane nepročitana, odnosno neshvaćena. Po mom mišljenju, ona je samo nizanje reči i sintagmi koji čine stihove (ovde može da stoji bilo kakav atribut, nešto poput lepe, interesantne, neobične...) bez previše smisla i kao takva zbirka može da bude zanimljiva kao eksperiment, ali ne više od toga.

Vuk i breza su po mom mišljenju poezija bez koje se moglo, posebno danas u trenucima kada svet prolazi kroz period ozbiljne redefinicije i kada će se od umetnosti tražiti da i sama prođe slično preosmišljavanje. U kom će to pravcu ići ostaje da se vidi, ali nisam optimista. Ono što je ipak jasno i istorijski dokazivo – poezija nikada nije bežala od stvarnosti, čak i kad je bila najizazovnije udaljena od nje. U zbirci Ane Brnardić ova udaljenost je nepremostiva i kao takva gubi svoj komunikativni, a samim tim i svaki drugi potencijal.

***

Ana Brnardić predstavila je rukopis ove zbirke na Poeziji na živo Ivana Šamije u travnju 2019. u Booksi. Video pogledajte na linku.

Foto: izvor.