Pisati o zavičaju

U nedavno objavljenom romanu Ivana Ivanjija Usamljenost manjine glavni junak kaže da postoje ljudi bez domovine, ali ne bez zavičaja. I to je potpuno tačno. Domovina je geografski i istorijski pojam, podložan promeni površine, imena i sastava stanovništva, posebno na našem južnoslovenskom prostoru. Zavičaj, pak, pored istorijsko-geografskog određenja ima i vrlo jasnu emotivnu, ali i mitsku osobenost – on je mesto na kojem smo postali to što jesmo, ali je i mesto koje iznova stvaramo, rekreiramo. Budući da svaki dan iznova izmišljamo sebe, na isti način izmišljamo ili mitologizujemo zavičaj, stoga on poprima protejska obeležja, menja se u skladu s našom predstavom o sebi. Pored toga, za ovu dinamiku tipičan je još jedan paradoks – što smo bliži kraju, to smo bliži zavičaju. Vraćanje u sopstveno detinjstvo intenzivnije je kada pokušavamo da sumiramo ono što smo uradili, kad podvlačimo crtu.

Knjiga poetske proze Babanija Miroslava Kirina, pesnika i prevoditelja, jeste pisanje o zavičaju. Ne samo zato što samo njeno ime kaže da se radi o Baniji (ba-Banija) ili o babovini (Baba-nija), već i stoga što se oseća izuzetan emotivni, ali i pripovedni naboj kojim se ova regija pretvara u svojevrsnu repliku čuvenih književnih mitskih predela poput Faulknerovog Yoknapatawpha okrug ili García Márquezovog Maconda. Odjednom Banija nije više regija u kojoj se nalazi Petrinja, grad pesnikovog detinjstva, nego se ona izmešta i iz istorije i iz geografije i iz politike i postaje Babanija, čista utopijska distopija ili distopijska utopija. Ovi oksimoroni možda deluju nasilno, ali čini mi se da vrlo precizno objašnjavaju odnos koji pripovedač/pesnik/govornik ima prema Babaniji – on je ne idealizuje, ali je sve vreme prisutna čežnja. Ona, pak, može da bude varljiva s obzirom da se žudi za onim što je bilo kad je bilo, odnosno za nečim što više ne postoji. Ipak, Banija i Petrinja su stvarni, makar često ličili na prostor nastanjen duhovima.

Kako neko mesto može da bude stvarno, odnosno istorijsko i fikcionalno istovremeno? Već izborom imena Kirin je sugerisao takvo stanje, ali tu su i istorijski događaji koji jasno označuju da se radi o prostoru koji nam je referentno poznat. Pre svega tu se misli na nedavni potres koji je najviše pogodio upravo oblast Banije i čiji je epicentar bio u neposrednoj blizini Petrinje. On je dodatno osakatio grad koji je već bio na putu (samo)uništenja, kao i većina provincijskih gradova na postjugoslovenskom prostoru. Potres je ugrozio fizičko postojanje Petrinje, a rat i pretvorba ni iz čega u ništa (kako to Peljevin lepo reče) su taj proces otpočeli, unakazivši ljudski i svaki drugi potencijal koji je banijska regija imala. Nije mali broj zapisa u Kirinovoj knjizi koji direktno ili indirektno govore upravo o tome, o pustoši koja je nastala i dodatno se proširila nakon potresa.

Koliko god da su lokaliteti i neki od događaja u Babaniji prepoznati, toliko su njeni ljudi predmet čiste fikcije čak i kada su sasvim stvarni. Luda Mara, lađar J., Hanna Schygulla samo su neki od likova koji prolaze kroz redove ovih tekstova. Susreti s njima na mestima na kojima se događaju posledica su naracije, što ne znači da oni nisu postojali, odnosno da ne postoje. Jedna od vrlina Kirinovog teksta jeste upravo to spajanje nespojivog, odnosno neka vrsta simpatičke magije koja je spiritus movens babanijske poetike. Ovi principi sličnosti važni su i u tekstovima u kojima se babanijska Petrinja bratimi ili izjednačava s tvrđavom Petrinjom iz Trebinja, ili sa istoimenim selom u opštini Kostajnica u Bosni i Hercegovini. Premda se radi o različitim toposima, u babanijskoj poetici oni ne samo što supostoje nego dele istu sudbinu: “rane” nanete trebinjskoj tvrđavi Petrinja njenim rušenjem u svrhu izgradnje monstruoznog kompleksa Andrićgrada u Višegradu jednako bole babanijsku Petrinju, kao verovatno i kostajničku.

Ove personifikacije nisu tek tako slučajno povezane simpatičkom magijom sličnosti, odnosno istovetnosti imena, već su im i sudbine slične, kao što su slične sudbine većine ljudi na postjugoslovenskom prostoru budući da su/smo prodati za sitne novce. Da li se silnik zove Kusturica ili nekako drugačije zapravo nema ni veze, stvari su nažalost očigledne. Sudbina koju je dočekala babanijska Petrinja (ili koja je čeka) sudbina je svih naših gradova i svih naših babanija, rečju svih naših zavičaja.

U tom smislu, Babaniju treba posmatrati kao izrazito političku knjigu. Naravno da Kirin nije nesvestan ovog potencijala, štaviše. Učinio ga je očitim tako što je zapis/pesmu "Kanta" ispisao najpre na zapadnom standardu zajedničkog jezika koristeći latinicu, kao standardno pismo, a zatim i na istočnom, koristeći ćirilicu koja je standardno pismo istočne varijante jednog jezika. I nije slučajno upravo ova pesma u prozi o čoveku koji pljuje u kantu i čeka da je napuni sopstvenom pljuvačkom odabrana da se pojavi u dve varijante. Metafora pljuvača, koji je istovremeno i zaludnik, ridikul, ali i neko ko radi nešto što može da uvredi/povredi one koji to posmatraju ili tome prisustvuju. Ipak, sve dok pljuje samo u kantu, ljudi nisu skloni da se mešaju u to. Problem nastaje što jednom kanta, ma koliko to trajalo, može da se prepuni i da se ispljuvak izlije i proširi kao smeće, kao nečija bljuvotina, što zapravo i jeste. Koristeći oba standarda i oba pisma, Kirin je pokušao da nam jasno stavi do znanja koliko smo zapravo slični i koliko smo svi mi taj čovek. Dežurni pljuvači koji nemaju drugog posla nego da sopstevnim čemerom pune nekakav sud koji se u jednom trenutku po prirodi mehanike fluida prepuni i prelije. Trenutak prelivanja je onaj u kojem jedni zaboravljaju latinicu, drugi ćirilicu, znakove (kose, ravne, uspravne, zaobljene) koji sami po sebi ne znače ništa, potpuno su neutralni, ali onda naglo dobijaju mitsko značenje i postaju osnova za oružanu borbu.

Ima i jedno mesto koje je meni posebno drago i govori o čuvenoj Augustinčićevoj statui Tita i njenom dijalogu s okolnim cvećem, odnosno o uticaju na rast biljaka koji je imalo nasilno uklanjanje ove biste. Od preko četrdeset odlivaka ove skulpture širom bivše Jugoslavije jedna se očigledno nalazila i u Petrinji i kao i većina i ona je stradala nasilno. U trenutku kad je uklonjena, otpočelo je nepovratno urušavanje Babanije, što putem ljudskog zla i nasilja, što reakcijom prirode same koja je izgubila sagovornika i nekog ko ju je blagonaklono posmatrao. Naravno da je Kirin pomalo i ironičan u ovoj pesmi jer preteruje. Ipak, njegov glas odzvanja nostalgijom, koja opet nije samo žal za mladošću i prohujalim vremenom, nego je činjenično utvrdljiva. Postoje neoborivi dokazi da su stvari delovale bolje onomad nego sad, da su rat i razaranje nastali nakon uklanjanja Titove statue nedvosmisleno doneli suprotno od onog što se očekivalo, ne samo Babaniji i Petrinji, nego svima nama.

Pesma u prozi postala je veoma popularna forma u poslednje vreme. Najbolje knjige Zvonka Karanovića su napisane tako, Pogačar, Oblučar, Mehmedinović, Bešić da nabrojim samo neke od pesnika koji se služe ovom formom koja je definitivno vrlo zgodna upravo zbog sopstvene hibridnosti. Njome se premošćavaju razlike između proze i poezije, istovremeno zadržavajući najbolje od obe. Ova zbirka je pravi primer one izreke da sadržaj bira formu. Mogle su se neke od slika sasvim lagano staviti ili predstaviti u vidu stihova, ali je lirska proza ili pesma u prozi baš ono što im najviše odgovara. Najviše stoga što je Babaniji bila potrebna stanovita narativizacija. Nije ona nužno isključena u poeziji, ali je mnogo lakše i uverljivije sprovesti je u formi pesme u prozi. Teško da se takav mitski prostor može stvoriti u stihovima bez dodatnih objašnjenja, uvodnog teksta ili fusnota. Mogao je Kirin da se odluči da napiše poemu o Babaniji, ali problem je u tome što su tekstovi skupljeni u zbirci veoma heterogeni, povezani samo zajedničkim toposom, dok im se vreme odigravanja, kao i teme menjaju. Ima naravno dva ili tri slučaja u kojima su korišteni klasični stihovi, ali Babanija i Petrinja su hibridne forme postojanja u poetičkom smislu pa je i ovo mešanje sasvim opravdano, a stihovima se dodatno naglašava da knjiga nije zbirka priča niti roman, nego lirska proza ili pesme u prozi. Drugim rečima, Babanija, ovakva kakva jeste, zahtevala je upravo ovu formu i nijednu drugu.

Pored toga što je odlično napisana, Kirinova knjiga je i lepa, odlično dizajnirana, sjajne korice koja predstavlja uveličanje geografske karte, ali i rascep, rupu, tačku pucanja, ožiljak na tlu nastao potresom. Premda ne govori ni o čemu lepom, premda je suštinski zapravo veoma tužna, Babanija je knjiga koja će se dugo i pažljivo iščitavati, kojoj je obezbeđeno počasno mesto među najvažnijim poetskim knjigama 2021. godine.