Krvariti obiteljsku povijest

Art Špigelman je prvom delu svoje nagrađene grafičke novele Maus dodao podnaslov Moj otac krvari istoriju, ali ovakav podnaslov može da se kaže za svaku porodičnu hroniku napisanu bilo kada i bilo gde u svetu. Naime, čak i kad se ne radi o tome da je preko nekoga pregazio rat (u slučaju Vladeka Špigelmana radi se o užasima Holokausta), činjenica je da smo svi uronjeni u istoriju do guše i da joj ne možemo pobeći. A njen posao je da bude krvava i kad nosi pušku i bajonet u ruci i kad ih ne nosi jer uvek nam neko radi o glavi bio on car, premijer ili kancelar, bilo da nas tera u rat, da nas iz rata vadi ili nas sprema za sledeći. Možda je na našem, exYu podneblju ovo istorijsko krvarenje odnosno krvarenje istorije još očiglednije jer maltene nema odrasle osobe koja u svom životu nije preživela makar jedan rat. Ostaje nada da će se ova gadna tendencija promeniti i da ćemo nekako naučiti da živimo ophrvani samo mirnodopskim mukama.

No da se manem prognoza i "principa nade" što bi rekao Bloh, nego da se vratim na usud istorije onako kako je viđen očima pripovedača u romanu Putujuće kazalište autora Zorana Ferića. Roman jeste porodična hronika Zorana Ferića. Ovde bih želeo da napomenem da za razliku od autora romana Zorana Ferića, unutar narativa radi se o pripovedaču koji se isto zove i preziva, a kojeg, sve i da hoćemo, ne možemo da izjednačimo s autorom, premda nose isto ime i prezime i životi im se podudaraju. Naglašavam ovo jer pripovedni svet koji roman konstruiše u potpunosti se razlikuje od stvarnog sveta u kojem živi osoba koja se zove Zoran Ferić i bavi se pisanjem romana. Hronika, dakle, počinje tamo negde početkom dvadesetog veka, a fabularno se završava u trenucima dok pripovedač sedi za Ujčinim šrajbtišem i ispisuje redove koji se nalaze pred čitaocem. Ovaj hronološki raspon od manje-više jednog stoleća, koje je prema onoj kineskoj kletvi bilo i previše zanimljivo, daje priliku pripovedaču da osvetli sve ono, kao i sve one, koji su doprineli da on danas (u trenutku pisanja, koje se proteže na nekoliko godina, doduše) bude ono što jeste i onakav kakav jeste.

Roman je podeljen u devet celina, mogli bismo reči devet novela od kojih svaka donosi svoje mikrozaplete koji doprinose dramaturgiji teksta koji bi inače zaista bio tek jedna od mnogih hronika koje od pojave Elene Ferante ili Karl-Uve Knausgora niču kao pečurke posle kiše. I ako bi se čitalac zapitao zašto bi čitao baš Ferićev roman, među mnogima koji se u sličnom maniru pojavljuju, onda odgovor mora u sebe da uključi ne samo činjenicu da je Ferić izvrstan stilista i sjajan pripovedač, već i to da upravo na uverljiv način koristi preplitanje istorije i porodičnih priča, ali i ono što je možda još važnije, on istoriju kritički posmatra kroz sopstvenu porodicu jer je ona, kao i mnoge druge, "nečista", "mešana", a to u našim identitetom opterećenim društvima i državama odvajkada nije bilo prihvaćeno. Stoga je možda gest čukundede Pejića kada je kćeri koja je odbegla s putujućim kazalištem kupio cveće i blagosiljao brak s pravoslavcem najjunačkiji čin ovog romana, čin koji se izdiže iznad i izvan istorije, ono herojstvo posle kojeg svet više nije isti, koje ga iznova formira i održava ga u stanju makar prividne pravednosti.

Nisu svi junaci ove porodične drame dobili jednak prostor da se razigraju, što je i logično. Narativ polako, ali sigurno vodi od čukundeda do pripovedača, ali naglasak se stavlja na pripovedačeve roditelje, one koji su zapravo neposredni "krivci" za njegovo postojanje. Upravo u toj gradaciji "krivice" leži i glavni kvalitet ovog romana. Narativ, zajedno s pripovedačem, pokazuje nedvosmislenu sklonost majci, njenoj familiji, njenom ujaku kojeg pripovedač zove dedom, ali se završava poglavljem o očevoj smrti, o njegovim poslednjim danima ispunjenim "bukom i besom", koji se nikada zapravo i nisu stišali. Ovakav obrat nije ni slučajan ni iznenađujući, s obzirom da i sam pripovedač pokazuje nemale sličnosti s "Uzrokom raka", kako ga zove u trenucima majčine bolesti i smrti. Premda se može reći da je logično što se roman sižejno završava smrću oca jer je ona hronološki poslednji događaj o kojem se pripoveda, izuzimajući epizodu s Carmelom, i samo ispisivanje koje je takođe tematizovano, ne treba zanemariti i identifikacijske epizode u kojima pripovedač gotovo pa dublira svog oca i nastavlja njegovim stopama. Konačno, i pripovedač je sin te, makoliko bio daleko od patrijarhalnog modela, mora da završi sa oceubistvom, kad je već Edipov kompleks naglo prekinut preranim majčinim odlaskom.

Ono što će odlikovati narativ od samog početka jeste jedna vrsta brutalne iskrenosti kojim se kreće. Ovakav postupak nije nimalo stran piscu Zoranu Feriću, ali je činjenica da je Putujuće kazalište njegov najsentimentalniji roman. Ipak, baš taj sukob između sentimentalnosti koju svako od nas ko je rastao u uobičajenoj porodici mora da oseća kada govori o sopstevnoj porodici i onoga što je Ferić kao pisac rađa zanimljiv i veoma uspešan narativ. Naturalistička surovost kojom pisac opisuje karaktere svojih roditelja potpuno je zbrisana načinom na koji govori o njima nakon njihove smrti. Naravno da to nije neočekivano jer šta možemo zameriti onima koji ne mogu da se brane, ali činjenica je da Ferić pisac nije sebi dopustio da upadne u zamku romantizovanja likova mrtvih predaka. I što je još važnije, čak i kad je prisutno, na primer, u pričama i mitovima o čukundedi Pejiću ili pripovedačevom biološkom dedi Benjaminu Bernštajnu, ono se vrlo jasno demaskira isticanjem njihovih mana. A samo romantizovanje se smanjuje što se više radi o ljudima koje je pripovedač mogao da upozna i vidi svojim očima. Ako je čukundeda Pejić naslikan kao nekakva arhetipska glava kuće, kavgadžija i galamdžija koji zapravo u sebi nosi zrno iskonske dobrote, upravo, dakle, onakav kakav je preživeo kroz porodične legende i prepričavanja, onda su Vera i Tvrtko (roditelji) vrlo uverljivi i zaobljeni likovi kojima se jasno vide i vrline, ali još više mane. Čak i kada pripovedač pokušava da sakrije majčine slabosti, one izbijaju u prvi plan, ako ne odmah, ono kasnijim komentarima i odnosima.

Ono što obiležava pripovedačeve roditelje, ali i čitavu porodicu jesu odnosi prema najupečatljivijim istorijskim zbivanjima koja su ih okruživala i u kojima su neki aktivno, a neki pasivno uzeli učešća. Prvi i Drugi svetski rat, Hrvatsko proljeće, konačno Domovinski rat svi su se obrušili na njih manje ili više porazno, odnosno manje ili više ih povređujući. Roditelji su svakako najviše stradali u Drugom svetskom ratu s obzirom na to da je otac bio mobilisan i odveden na Sremski front čiji je proboj bio veoma krvav, dok je majka izgubila oca koji je kao Jevrejin ubijen. Iz ova dva formativna događaja moguće je iščitati njihovu psihologiju i borbu za savladavanje tih trauma (majčinu uravnilovku i očevu agresivnost), ali i njihovo preslikavanje u svest i svet mladog pripovedača koji se s njima nosi kako ume i zna – sitnim kriminalom (tuča, krađe), odlaženjem prostitutkama, i konačno pisanjem upravo ovog romana.

S traumom u vezi stoji i naslov romana, preuzet od jedne od novela koje ga čine. Reći da je ceo svet pozornica neće biti ništa novo još od Šekspira, ali činjenica, ma kako izanđala od upotrebe, jeste da su naši životi odlično sažeti u metaforu putujućeg kazališta: loši glumci u ishabanim kostimima pod katastrofalnom režijom, koji nekako, s polovičnim uspehom makar, uspevaju da odigraju predstavu i od toga da skrpimo kraj s krajem. To da pripovedača istoimenog romana ne bi bilo da se trupa izvesnog Petra Ćirića nije sasvim slučajno obrela u Petrinji i tako pokrenula niz događaja koji su doveli do rođenja malog Zorana, jednako je moguće reći za svakog čoveka koji je hodio ovom tužnom planetom. Ferića svakako ne zanima šta bi bilo kad bi bilo, već da od te slučajnosti počev, počinje i drama pripovedačevog života, sa svim njenim dobrim i lošim stranama.

U nekom dobu svi pisci pokušaju da rekapituliraju sopstveni život. Nije to stvar ni sujete ni paradigmatičnosti – svaki je život primer i priča za sebe, čak i onaj dosadnih književnih kritičara. Mislim da ovaj poriv zapravo svoje korene ima u činjenici da svi imamo potrebu da sačuvamo sećanje na sebe i nama drage ljude. Spisateljice i pisci samo imaju sreće da ta njihova sećanja neko želi da ukoriči. Drugi problem nastaje, kao što sam pokušao da kažem, što u trenutku kada se jedna reč, jedan pasus, jedan događaj stavi na papir, on prestaje da bude sećanje i postaje tekst koji ima svoje zakonitosti i to mnoge zbuni i razočara. Zoran Ferić kao pripovedač ni Zoran Ferić kao autor ne moraju da brinu za sopstveni narativ, dapače. Radi se o romanu koji će biti rado čitan i još će se rađe o njemu raspravljati.