Daddy issues

Novi roman Zorana Žmirića, Hotel Wartburg, još jedan je recentni primer muške autofikcije, objavljen nakon što su se u finalu poslednje nagrade Fric našli Damir Uzunović i Zoran Ferić sa svojim autofikcijama, nagrade koju je Uzunović i odneo. Autofikcija postaje, čini se, generacijska stvar: i Žmirić, i Uzunović, i Ferić, rođeni su 1960ih.

Žmirićev prethodni roman, antiratni Pacijent iz sobe 19, ispripovedan je, kao i Hotel Wartburg, u prvom licu i kratkim poglavljima, i 2019. godine našao se u finalu tportalove nagrade. Tragovi da je neimenovani junak Hotela Wartburg u stvari sam autor prikriveni su, ali ipak ne i potpuno zatrti – dečak koga pratimo kako odrasta u muškarca neće do kraja knjige postati pisac, ali hoće postati muzičar koji nosi kožnu jaknu, što je imidž po kojem prepoznajemo Žmirića. I blurb knjige poigrava se s idejom da nije važno čitamo li „fikciju ili fakciju“, time ukazujući na mogućnost koja nekim čitaocima možda ne bi ni pala na pamet. A čak i ukoliko ne znamo ništa o autoru, niti smo svesni da je žanr autofikcije neobično popularan u poslednje vreme, ton romana Hotel Wartburg pokazuje da se svaki detalj koji se u njemu iznosi shvata kao apsolutno sudbonosan, a to je prilično dobar znak da je autor duboko lično upleten u ovu priču.

Žmirićev roman najočiglednije se razlikuje od Ferićevog ili Uzunovićevog po svojoj dužini – Hotel Wartburg, uprkos izdanju koje to na prvi pogled prikriva, može se pročitati za dva sata, ako ne i manje, što nipošto nije slučaj s romanima Putujuće kazalište i Ja sam. Sastoji se iz tri dela koja grupišu vrlo kratke epizode iz junakovog života u tri vremenska perioda njegovog odrastanja, ali, slično kao i kod Uzunovića, rezovi između tri perioda veoma su blagi. Nikada zapravo ne vidimo šta je izazvalo potrebu za novim delom knjige baš na određenom mestu, budući da svaki insistira na jednom: na dosledno istom ponašanju ključne figure junakovog života, njegovog oca. Nikoga neće iznenaditi to da je pravi protagonista Žmirićevog romana u stvari otac načelnog protagoniste, onaj o kome su praktično sve epizode, a nikog, pa ni čitateljke, više ne iznenađuje ni presudna važnost figure oca u životu jednog muškarca. Uostalom, svi mi imamo nekakve daddy issues, iako se ovaj termin obično koristi da označi nešto vrlo partikularno, negativno, i što se odnosi na žene. Bilo kako bilo, pitanje je sada kako je Žmirić predstavio daddy issues svog junaka, i šta to donosi književnosti i čitaocima.

Budući da je knjiga veoma kratka, svaka reč nužno ima veću značenjsku težinu nego u nekim drugim knjigama, na šta je autor nesumnjivo i računao. I uprkos tome, roman idejno gotovo ne napreduje od svoje početne tačke, a ta je tačka distancirani otac koji više voli ćerku nego sina. Kretanje bi trebalo da bude u napretku junaka od dečaka kog otac psihički, a ponekad i fizički, maltretira, ka individui koja se relativno uspešno bori sa svojim „demonima“ iz detinjstva. Hotel Wartburg počinje anticipacijom u kojoj vidimo junaka kako se sprema da zapali očev auto, dakle, junakovo oslobođenje od oca zamišljeno je kao finalni momenat romana. Ali, u veoma kratkom romanu koji čine epizode često gotovo iste sadržine, crtice iz porodičnog života za stolom ili ispred TV-a, ova se junakova evolucija dešava u stvari negde po strani od teksta, i mi ne možemo dovoljno da je cenimo.

Uprkos stilski utegnutom i naizgled promišljenom tekstu, osećaj sudbine koji taj tekst natkriljuje čini detalje tendencioznim, a „simboliku“ banalnom. Kada sin s ocem dočeka majku pred porodilištem, saznajemo da je komšinica Ruža rekla kako sin liči na majku, pa da će zato „seka sličiti na tatu“ (str. 21.) Momentalno nam je jasno šta će biti dalje – otac će voleti ćerku više nego sina – a ta će se činjenica ipak još puno puta pomenuti ili kroz razne anegdote pokazati. Isto tako će se pominjati i naklonost majke prema sinu, patrijarhalan odnos roditelja, očev blagi alkoholizam, njegovo nezadovoljstvo što sinu više idu muzika i učenje nego sport, itd. Konačno, i naslovni Wartburg pojavljuje se, sasvim nepotrebno i na nekim mestima krajnje artificijelno, u gotovo svakoj epizodi; otac, na primer, stoput kupi ključeve Wartburga sa stola. Junak želi da spali auto jer su otac i auto u njegovoj svesti izjednačeni – zajedničko im je ono što Wartburg i inače simbolizuje, istočnonemačka rigidnost, zatočenost u prošlom vremenu. Sam naslov objašnjen je kada otac kaže da je „u autu ko u hotelu“ (str. 31.) Ovim se implicira i da je život s ocem rigidan kao Wartburg, ali simbolički potencijal rasplinjava se, a ne pojačava, neprekidnim ponavljanjem jednog istog.

Ono što ovu repetitivnost pogoršava je činjenica da su stvari koje se ponavljaju već svakako opšta mesta odrastanja 70ih i 80ih godina prošlog veka, u kojima nešto sudbonosno vidi samo junak/pripovedač. Ratni filmovi na TV-u, izleti u kojima muškarci igraju fudbal a žene postavljaju hranu, pare koje otac daje sinu s naredbom da se ošiša, kožna jakna koja sablažnjuje oca koji preferira Lepu Brenu, sam Wartburg, pa i univerzalni princip da očevi više vole ćerke, a majke sinove – sve je to već uveliko poznato i nama, pripadnicama sledeće generacije, ćerkama ovih sinova koje opsedaju demoni iz detinjstva. To samo po sebi nije nužno problem. Toposi Uzunovićevog detinjstva, na primer, ne razlikuju se mnogo od Žmirićevih. Ali vrednost romana Ja sam upravo je u načinu na koji je zajednička prošlost ispripovedana i ideji da je vredna pripovedanja, odnosno, vredna da se sačuva od zaborava, možda upravo i zbog tog elementa univerzalnosti. Žmirić, s druge strane, svaki događaj predstavlja šturo, koncizno, s implikacijom neverovatne važnosti i partikularnosti, kao da se sve dogodilo prema uputstvima same Sudbine, što Uzunović ne čini ni kada je reč o takvom događaju kao što je rat.

Mada je u Hotelu Wartburg očigledno nastojanje da se junakov otac oblikuje kao apriorno zao prema sinu, a to se postiže uglavnom time što se on prikazuje samo iz sinovljeve perspektive, bez osvrtanja na genezu njegovog karaktera, retki su trenuci kada očevo zlo zaista probija u tekst. Teško je ne odati se utisku da su vrsta i intenzitet nasilja koje sin trpi od oca još jedno, tužno opšte mesto odrastanja u vreme koje prikazuje ovaj roman, a i nešto kasnije. Ipak, u očevom neumorno istom, lošem odnosu prema sinu ima nešto duboko realistično – kao i u stvarnom životu, mi svaki put očekujemo da će on napokon biti drugačiji, ali on on tu nadu konstantno izneverava, ali nikad tako da se ona ne javi ponovo. Sve zavisi od njegovog raspoloženja, koje pak nije moguće predvideti. Iako Žmirićev roman postulira junakovog oca kao nešto posebno, on je zapravo dobro poznat tip, koga je Žmirić, u okvirima njegovog odnosa prema sinu, svakako efektno ocrtao.

Jedan redak trenutak kada otac postaje više „zao“ od drugih nastaje kada sestra, još uvek beba, kaže da je lego kockama složila „tigara“, na šta se sin nasmeje, a otac mu kaže: „A kako si ti govorio kad si bio kao ona?“ Ali ovaj sadistički, literarno efektan komentar, kojim otac pretvara rasterećujući smeh u navodno sinovljevo zlo, nepotrebno je „ublažen“ potrebom da se od lego kocki odmah napravi metafora, tako što će se sin osetiti kao da je „sastavljen od lego-kockica, ali nekako pogrešno“ (str. 51). Da li je sin ovu metaforu baš stvarno osetio tada, kao dete? Pre je u pitanju intervencija odraslog pripovedača, odnosno autora – kao i obično, kada su ulozi visoki, a s autobiografskim uvek jesu, autor/ka oseća potrebu da čitaocima na svakom koraku govori kako stvari stoje, što u konačnici roman čini predvidljivim i tendencioznim.

Sve ovo vodi u još jednu čestu negativnu odliku autofikcije, a to je osećaj moralne nadmoći koji junak/pripovedač ima nad predmetom svoje mržnje. U ovome je Žmirić bliži Mojoj doti Nore Verde nego Uzunoviću ili čak Feriću. Da, junakov otac je loš roditelj svom sinu i loš muž svojoj ženi. Da, na roditeljima je da ostvare odnos s decom, a ne obrnuto, kako se u samom romanu kaže. Ali ima nešto kontradiktorno u isticanju sopstvene moralne nadmoći, kao da, jednom kada to počnemo da činimo, prestajemo to stvarno da budemo. Za ovo je ključna epizoda s klanjem teleta. Sin to ne može da gleda, otac pak zbija neukusne šale; „ljudi mahnitaju od smijeha“; sin beži na vrh žitnice, gde traži utehu u Zagoru, da bi trenutak posle „povraćao u snažnim mlazovima“ (str. 120-121). Kasnije, on neće moći da jede to zaklano tele, kao ni teletinu uopšte, a još i ranije je prikazan kao dete koje ne voli da jede. U ovoj izuzetno tendencioznoj epizodi, „otac“ se izjednačava s „ljudima“ uopšte, pa junak ispada izuzetak u masi nekih gadnih, proždrljivih tipova. Možda on to i jeste, ali svi mi koji čitamo ovaj roman smo, iz te iste perspektive, onda izuzeci, jer je jasno da ovde pomenuti „ljudi“ ništa ne čitaju, odnosno, da našeg junaka od drugih razlikuje njegova senzitivnost. Ali šta bi ovakvo „likovanje“ uopšte govorilo o nama? Jedna je stvar biti drugačiji (pa čak i biti žrtva), a sasvim druga biti moralno nadmoćan, ali, kao i kod Nore Verde, kod Žmirića dolazi do diskretnog izjednačavanja ova dva.

Na kraju, čini se da junak/pripovedač nikada zapravo ne izlazi iz univerzalne, infantilne dinamike između deteta i roditelja koji imaju problematičan odnos: junak nas uporno ubeđuje da je njegov otac loš čovek, a on sam nedužna žrtva, ali jedino što mi na kraju vidimo je junakova očajnička potreba da nas u to ubedi. Ironija je to što se ovaj utisak ne može izbeći ni s najiskrenijim mogućim razumevanjem za junakovu/autorovu borbu. Mi nećemo saznati da li je on spalio očev Wartburg ili ga je ipak sačuvao, ali, u konačnici, ovo nije ni važno, kao što nisu važni ni ostali očigledni pokušaji kreiranja simbola i „dubljih značenja“ (auto kao hotel, Joja iz Kozare kao junakov idol), jer autorova želja da kontroliše narativ – porodični, literarni – postaje tendenciozna, a ta tendencioznost romana kao celine rečitija je od njegovih detalja. U određenom smislu, Hotel Wartburg je previše koherentan roman – sve što se desi imaće i neko „dublje značenje“, film koji je danas na TV-u sutra će postati simbol borbe protiv oca, a lego kocka neće ostati samo povod za sestrinu simpatičnu grešku, već će morati postati i nešto više od toga, metafora.

Istovremeno, ova je kontrola nad tekstom toliko napeta da stvara pukotine. Suštinski nepouzdani pripovedač Žmirićevog romana nastupa kao da je gotovo sveznajući, ali ne kao rezultat inovativnog pripovedanja, već kao posledica, zapravo, gubitka autorske kontrole nad tekstom. Svaki detalj romana osmišljen je tako da se otac, nakon svoje smrti, napokon oslika kao negativac kakav je bio i kakvim treba da ga pamte. Ali, kao što nisu u životu, ni u književnosti stvari ne bi trebalo da budu crno-bele, a Žmirić ih takvima prikazuje kada od svog junaka pravi praktično savršenu žrtvu – i takvu čija je perspektiva jedina perspektiva teksta. Hotel Wartburg je pravi monološki roman, prema Bahtinovoj terminologiji. Pritom, dok junakinja romana Nore Verde priznaje da je njeno pisanje način da se osveti muškarcu koji ju je maltretirao, kod Žmirića nema ni indikacije o ovakvoj svesti. Mada ne možemo ne biti na strani junaka, njegov je osećaj žrtve naposletku toliko jak, a odsustvo samokritike toliko upadljivo, da naš ispitivački, osuđujući pogled neizbežno prelazi s oca na sina, a onda, naravno, i na sam roman.