KRITIKA 99: Aleš Šteger

Štegerova knjiga esejističke proze Berlin (Meandar, 2010.) naslovom može da navede da je reč o putopisu, a biografskom napomenom da se radi o dnevničkim zabeleškama. Mada u Berlinu ima ponešto od oba, ipak bi bolje bilo da zaboravimo na žanrove ukoliko ne želimo da razgovor o knjizi i gradu skrene u razgovor o proznim oblicima koji nam neće puno toga objasniti. Iako nedovoljno određen, esej je dovoljno stabilan pojam unutar koga je moguće razmišljati o prozi koja nam je, bez obzira na ambivalentne tekstualne zvukove, više nego bliska i razumljiva. Ali ne samo zato. U fuziji poezije i filozofije, prikazivački potencijal eseja kao medijuma mišljenja često ostaje neiskorišćen. Od dobrog esejiste se očekuje da suvereno barata književno-teorijskom tradicijom, koherentno misli i autentično saopštava, dok su fikcionalne vinjete, mada dobrodošle, često samo incidentalne. A u ćoškovima Berlina često nailazimo na takve efemerne spektakle – ukoliko se uopšte može povući granica između efemernog i centralnog u ovom tekstu – koji ponekad i preuzimaju vlast nad jezikom. Mislim da ta komponenta – iako suptilna, oprezna i dovoljno daleko od granica kratke priče – nimalo nije beznačajna u ovoj kolekciji zapisa jednog berlinskog gosta oko dvehiljadite za čije eksponate, kako pisac na jednom mestu kaže, ne možemo sa sigurnošću reći iz koje su ladice izvađeni, iz one sa oznakom zapamćeno ili one sa oznakom izmišljeno.

Sa Benjaminom po Berlinu

"Pravodobno sam se naučio maskirati u riječi koje su zapravo bile oblaci", citat je  Valtera Benjamina kojim ulazimo u rukopis. Taj moto (jedan od dva) najavljuje ne samo koji je literarni rezident bio Štegerov pratilac, već i jasno nagoveštava modalitet Benjaminovog prisustva. Naime, Valter Benjamin nije vodič kroz Berlin, već kroz Berlin, kroz jezik i tekst. Štegerov rukopis i posmatračka koncentracija omaž su Benjaminovim esejima, naročito onim u Berlinskom detinjstvu oko 1900. Priznajem da sam na samom početku čitanja imala sumnje da ovakav izbor referentnog teksta može da bude konstruktivan zato što je Detinjstvo determinisano sećanjem i neizbežnom nostalgijom, kojoj u Berlinu nema mesta. Upotreba Benjaminovog postupka u okolnostima u kojima nastaju Štegerovi eseji – hic et nunc – klizav je teren koji preti da ošteti percepciju melanholičnim tonom za koji u knjizi ne nalazim ozbiljnije opravdanje. Međutim, iako postoje tekstovi koje umara sentimentalna misao, oni su ipak u manjini i princip Detinjstva može da funkcioniše. Šteger ima majstorsku rečenicu i ne gubi se predugo u – uslovno rečeno – lirskim momentima i nostalgiji bez prošlosti. Imamo posla sa pronicljivim zapažanjima, ali ipak ostajem pri stavu da bi ona bila daleko bolje predstavljena da su grad i njegov rezoner kompaktnije stavljeni u kontekst iz koga nema bežanja u pasivno filmsko posmatranje. Zatim, da je umesto usamljeničke kontemplacije pisac češće birao razgovore, tekst bi bio vitalniji a svrha pojedinih fenomena i zapažanja ispunjenija. Jedan fragment, onaj pod nazivom 'Mustaći', govori u prilog tome. Pisan je po povratku u "mesto u kojem živi u simbiozi svakodnevnih pitanja i odgovora" i ovde, možda jedini put, autora nalazimo ne samo u ulozi posmatrača, već i posmatranog. Takođe, diskretno prisustvo drugih glasova osvežava monološki izraz i otvara mogućnost za novi pogled na doživljeno. (Auto)refleksivnost koja je u diskursu tendenciozno izbegavana, ovde, inicirana susretima nakon dužeg odsustva, izveštava o promeni koja je tek sada postala vidljiva: "Do otuđivanja ne dolazi pri dolasku u strani grad, već pri prvom povratku kući." Posmatrana kroz jednu banalnu sinegdohalnu oznaku s kojom se pisac vraća u Sloveniju – kroz brkove, baš one na licu Aleša Štegera sa prve fotografije u knjizi! – berlinska godina, nova iskustvena crtica u biografiji, postaje nepobitna činjenica tek kada se rukuju čovek pre i čovek posle.

Mapa za hod kroz tekst

Berlin nije vodič kroz grad u kome je ova knjiga nastala i po kome je dobila ime, i mnogo će toga ostati nejasno neinformisanom čitaocu. Mapa kojom se hoda kroz tekst i grad lični je itinerer. Pisca na tlu opšteg mesta urbane 'geomitologije' najčešće interesuju marginalne manifestacije, probušeni džepovi velegrada, koji i sâm postaje, kao što glasi naslov jednog od eseja, jedna pukotina. Ali ne u smislu konzumiranja alternativnog underground turizma u klubovima i skvotovima, kakvo se često sreće u pisanjima o Berlinu. Ovde je reč o nečem sasvim drugačijem. Pojedini zapisi su u tolikoj meri ispunjeni privatnim prostorom i 'mentalnim krajolikom', da se na površini rukopisa može učiniti da je to mogao biti bilo koji Drugi grad. Autentična topografija je, naravno, neizbežna, kretanje nije moguće bez mapiranja Tiergartena, Reichstaga ili Alexanderplatza, ali genius loci se otkriva tek u senci jakih simbola, pred izlogom namerno neimenovane knjižare u Charlottenburgu, na buvljacima i u kvartovima koji bude 'čežnju za Istanbulom', ali i u velikim, obezličenim marketima i bankama. Taksativno plasiranje informacija ovde nalazimo, naravno, sa ironičnim predznakom. U prvom eseju ih čitamo sa stranica Berliner Zeitunga (i prisećamo se trenutka u kome se Vendersovi anđeli bave sličnom statistikom), a u poslednjem informacije slušamo od vodiča u turističkom brodiću i oba puta osećamo težinu nefunkcionalnog kataloškog 'neznanja'. Uspela reprodukcija grada moguća je tek u fragmentima – kao što je to slučaj i sa fotografijama koje, da još jednom potvrde Benjaminovo prisustvo, prate rukopis – u dokumentima o popodnevima pod visokim berlinskim plafonima, praznim vagonima i pogledima u mrak U-Bahna. "U biti je svaki grad samo proširenje vlastite sobe", kaže pesnik Durs Grünbein, čiji citat čitamo uz Benjaminov kao drugi moto Berlina. "Idealni grad, što ga tražim u svim gradovima, jest prema van izvrnuti mozak." Ali i još nešto: život u gradu je život ulice, među švercerima i zabavljačima pred šljaštećim bulevarskim izlozima. "Ako je ulica metafora za ljudsku psihu, tada su prosjaci naše nesvjesno, o njih se spotičemo upravo kad se osjećamo najsigurnijima." Na Kudammu u Berlinu, i drugde.

*

Tako se i istorija, književna i društvena, javlja tek na obodima mikronarativa, u kandelabrima firerovog arhitekte i ruži na grobu Gottfrieda Benna. Zid koji "kao da nisu srušili, nego ga samo uronili u zemlju" vidljiv je na površini samo "dvostruki cigleni trag u asfaltu, dva učenikova prsta podignuta u znak pitanja na satu povijesti". 'Sljedeći, molim' je sjajna beleška o Zidu. Ne samo da je uspešno izbegnut šablon redovnih zapažanja na staru temu, već su umesto njih postavljeni interesantni novi asocijativni nizovi, što nije mala veština, a sećanje piščeve prijateljice na osamdesete godine upečatljiva je priča o ne/mogućnosti pogleda preko.

Kao što ima idealnog čitaoca, svaka književnost ima svoj idealni soundtrack. Čitajući tekstove Berlina, stekla sam utisak da ovom rukopisu muzika prija više nego što je uobičajeno, možda mu čak i bolje pristaje nego vizuelna pratnja fotografija. Muzika za učenje novog prostora i gubljenje u njemu. To nikako nije kraut; u odsustvu brojnih drugih stereotipa krautu ovde nikako nije mesto. Ono što čujem u Berlinu najbliže je prijateljskim postrock hodanjima do kraja grada. Niz prazni Alexanderplatz, sa Rilkeom, Brechtom, Odisejem, Sv. Pavlom i Schopenhauerom, posle koje čašice više, kao u 'Brot und Rosen', preporučujem Virvel, 'Opet jutro' i krofne kod debele Berte iz prvog teksta.

Jasna Dimitrijević

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu.