KRITIKA 78: Borivoj Radaković

NEPREGLEDNA ŠUMA

Ako bi nekome ikad palo na pamet da iz spiska dramskih pisaca izbriše sve koji su kritički  pisali o palanačkim ili seoskim sredinama zemalja iz kojih su potekli, onda u 'našim malim sivim ćelijama' ne bi bilo sledećih autora: Gogolja, napadača na 'Majčicu Rusiju', Syngea, O'Casseya, McDonagha, 'izdajnike' Smaragdnog Ostrva, Krleže 'antivučjakovca', a o 'izrodima' srpskog roda, poput Jovana Sterije Popovića ili, od novijih, Milice Novković i da ne govorimo. Istinsku čast da se pridruži spisku 'izbrisanih', onih koji kritikujući njene mane, iako često okruženi nerazumevanjem sredine iz koje su potekli, zapravo pomažu da se ona trgne iz konzervativnosti i učmalosti, ima i Borivoj Radaković (1951), autor Breze (V.B.Z., 2010.), drame u dva 'dogoda' napisane na kajkavskom narečju a po motivima iz proze Slavka Kolara. Radaković, uspešan dramski pisac, analizirajući večito društvene probleme ovaj put je iz gradske, navijačke sredine (Dobrodošli u plavi pakao, 1994), svoj autorski fokus premestio na zagorsko selo.

Radnja drame smeštene u dvadesete godine prošlog veka samo je na prvi pogled jednostavna. Janica Labudan, žena Marka Labudana, šumara i pustahije, u koju je zaljubljen 'seoski svetac' Joža Sveti, rađa dete koje umire nakon što je samo deset dana provelo u životu. Janica se razboljeva (verovatno od sepse) i umire, nevoljena i neshvaćena. Marko, sad udovac, kojem je do živine stalo više nego do svoje žene, pristaje da bude barjaktar na venčanju sina Vida 'Amerikaneca' Žugečiča. Pijan, on upropaštava svadbu i, prebijen od čoveka na čiju je ženu nasrnuo, planira da pobije sve koji su mu stali na put. U svom alkoholnom ludilu Marko nailazi na leš Jože Svetog koji visi sa grane drveta. 

Rakija, blud i licemerje
No, u srži ovog 'dramskog spelavanja' nije samo kritika zatvorenosti i zatucanosti samodovoljne seoske sredine, što se na prvi pogled da zaključiti na osnovu kratkog sadržaja. Pogledajmo sam početak drame: Dora, Janičina svekrva i Jaga, njena prva snaja, ne obraćaju ni najmanje pažnju na teške muke koje trpi Janica dok rakija teče u potocima. Ovo je parodijski momenat dostojan McDonagha: koliko god da piju, Dora i Jaga ne propadaju kao i ona majka od osamdeset leta u Sakatom Biliju koju sin uzaludno naliva u nadi da će je ubiti i tako se konačno osamostaliti u svojim pedesetim. Ali, nije samo sumanuto ispijanje žestine veza sa McDonaghovom Irskom (ili Spasojevićevom Srbijom iz Odumiranja). Iako se Janičino dete sahranjuje tog istog dana, njena svekrva i snaja ne obraćaju nikakvu pažnju na to. Nema nikakvog saosećanja, čak ni trunčice pripite nežnosti.

Žene su ovde mahom krupne, jake, sklone alkoholu, maltene muškarci koji mogu da rađaju i doje. I tu se, upravo, vidi pravo, represivno lice sredine u kojoj se tačno zna red i poredak: žene su 'inkubatori' za rađanje i mašine za poslove po kući, muškarci su cenjeni ako su u 'državnoj službi'. Naređenje, brutalnost i psovka su osnovni način komunikacije među ukućanima kao i među meštanima, stranci su uljezi, lepo je prokleto, nauka je sumnjiva, umetnost je nepotrebna, Bog je svima na usnama (spominje se Njegova volja, Njegova pomoć, Hristovih pet rana), ali je 'u praktičnom životu' prisutan maltene kao maskota koja se ne meša u život. Osećanja su smešna stvar a po nekima su, zajedno sa oplakivanjem preminulih, ukinuta (kako Vid tvrdi za Ameriku), jer samo pokazuju slabost ožalošćenih.

Jednom rečju, ovakva sredina je (bila ona zagorska ili šumadijska) idealna podloga za uzgajanje totalitarnih ideologija 'krvi i tla', za izrastanje prave šume Striborove u kojoj nesmetano mogu da se kreću razni politički mešetari. I ma koliko se zaklanjali iza fraza i ideologije, na kraju je to uvek jedno te isto, kao u slučaju 'Amerikaneca': sitni sebični interes koji se u seoskoj sredini u Radakovićevoj drami ispoljava kao nezakonita seča drveća ili krivolov. I kad u takvoj šumi izraste lepa devojka, Janica, 'vitka kao breza', ona, okružena ljudima-stablima tamne, debele kore, u nedostatku sunca (razumevanja i humanosti) može jedino da uvene. Janici, inače, u toku cele drame nije ostavljena nikakva mogućnost izbora. Ona ne voli Marka, viđa ga dva puta i to nakratko i već je, voljom roditelja, isprošena. Njen lik deluje manje živopisno u odnosu na ostale, ali to nije zbog odsustva spisateljske imaginacije. To je zato što njen lik nikad nema dovoljno prostora ni šanse da se pokaže onakvim kakav jeste, te predstavlja pre potencijal nego kvalitet. Ona nije rođena za primitivan seoski život, ali definitivno nije ni za manastir. Za šta je Janica? Za normalan život kojeg nema.

Does the body rule the mind or the mind rules the body?
Iz seoske sredine je delimično izmešten i Joža Sveti, polujurodivi sa umetničkom crtom, koji delje skulpture od drveta (što je jedna od brojnih biblijskih asocijacija) i ima utešnu reč za svaku priliku. Joža se trudi da živi po Hristovom uzoru a okončava svojevoljno, vešajući se kao Juda. Ali, za razliku od omraženog i palog apostola, Jožina 'izdaja' hrišćanskih principa (a suicid to de facto jeste) nije vođena srebroljubljem, već predstavlja čin očajanja čoveka koji želi da transformiše svoju putenu želju. On namerava da s Janicom ode u manastir gde bi oboje kao monasi živeli u idealnoj, netelesnoj ljubavi. Rascepljen između ljudskog, koje mu deluje gore od Sviftovih Jahua i božanskog, koje je po definiciji nedostižno, Joža ne bira srednji put koji bi bio i najlogičniji – put slobodnog umetnika, svetovnjaka. Razlog tome je jednostavan – u tom slučaju on bi morao da bude iskren prema Janici i prema sebi i, što je još važnije, prema sredini iz koje je potekao. Jožina vezanost za sredinu je prevashodno psihološka. Selo je njegov mikrosvet i na njegovim granicama su, kao na srednjovekovnim mapama, ale i bauci. Joža docnije shvata, okružen pijanim, iskrivljenim licima seljaka, da je njegov ceo život velika samoobmana. Uviđa da religija, moralni kodeksi, ideali postoje samo da bi ih većina kršila i unižavala a onaj ko, nalik njemu, prihvata konvencije vere, ispada nasamaren i nemoćan. Zbog toga se, u za njega bezizlaznoj situaciji, ubija.

Naracija Radakovićeve drame je jasna, vrcava, ponekad jezivo sarkastična (Markova opsednutost negovanjem ćurke dok mu dete i žena leže u sanduku podseća na Padrigovo uništavanje svih koji su takli njegovog mačka Tomasa u Poručniku sa Inishmorea McDonagha). Radnja je dobro vođena, sa jasnim, autentičnim likovima, dok jezik drame sadrži u sebi i štokavštine i savremenoj publici dosta bliskih izraza (što je još jedna namera da se povuče jasna paralela sa savremenom Hrvatskom i, dodao bih, ne samo njom).

Borivoj Radaković nije slučajno izabrao zagorsko selo iz dvadesetih godina prošlog veka. U drami Breza on sagledava uzroke sadašnjih zabluda, uskogrudosti, primitivnosti, bile ona prestoničke, palanačke ili seoske. Samim tim on poručuje da 'snažni, ruralni koreni' ne postoje, kao što ne postoji ni mit 'zdravoj seljačkoj pameti' i, samim tim, poziva publiku da preispita svoje stavove koji su bazirani na predrasudama, posebno na one koje se bez ikakvog kritičkog promišljanja prenose s jedne generacije na drugu. U tome je dodatna vrednost Radakovićeve dramske rekonstrukcije motiva iz proze Slavka Kolara, koji pripadaju jednoj drugoj književnoj i socio-istorijskoj epohi. Umesto anahronog istorijskog komada, dobili smo kritičku sliku društvene i moralne dezintegracije koja se prelila iz matičnog u naše doba da podseti i opomene. Društvo koje nije u stanju da se suoči sa kritičkom slikom koju mu nudi savremena dramska književnost, pati od iskrivljene estetske i moralne dioptrije, i ono je, da citiram S.P. Morrriseya, autora stihova iz međunaslova, 'still ill'.

Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani je istoričar i dramaturg. Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Autor je četiri drame odigrane na scenama pozorišta u Srbiji i Crnoj Gori, dva romana, dve zbirke aforizama, jedne istorijske studije kao i desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio-Beograda.