KRITIKA 49: Zvonko Karanović

DO TOKIJA I NAZAD, SUPERSONIČNO TUMARANJE

Super-deka u bg trapericama
Prozni rukopis Zvonka Karanovića, pedesetogodišnjaka sa aurom tinejdžera (r'n'r never dies) i kamenim licem Indijanca otpornim na izdajnički duborez godina, ilustruje fenomen volje u tzv. književnom stvaralaštvu. Roman Više od nule nastao je kao posledica opklade autora, tada samo pesnika Srebrnog letača (1991) i Tamne magistrale (2001), i njegovog potonjeg izdavača: može li se roman napisati za nekoliko meseci, takoreći ex nihil (ili, drugim rečima, iz sebe samog). Autor je dobio opkladu a izdavač čitan roman. Od 2004., kada se roman Više od nule pojavio, obznanjujući nastanak trilogije, sve do 2009. i romana Tri slike pobede (Laguna) kao završnog dela troknjižja, sam autor je prešao deo životnog puta svojih junaka, od sudbine vlasnika niške High fidelity muzičke radnje do pozicije bivšeg rezerviste zaglavljenog u beogradskom purgatorijumu 'na putu' do normalnog života u nekoj od civilizovanih evropskih zemalja.

Retki su pisci posezali za beskamatnim avanturizmom kakav je proces pisanja romana u nastavcima: Vladimir Arsenijević, Vladimir Pištalo, Andrej Nikolaidis. Naum Zvonka Karanovića bio je pomalo rašomonski: kako o istom periodu, kraju 90-ih u Nišu, u osvit bombardovanja, govore trojica prijatelja: Korto, Tatula i Ðole, iz perspektive vlastitih sudbina i karaktera. Trilogija se zove Dnevnik dezertera i sadrži još i roman Četiri zida i grad (2006), koji pripada Tatuli, istraživaču&dileru opijata sa umetničkim sklonostima. Autorova numerološka fascinacija je dosledno sprovedena uz zapretenu simboliku rasutih brojeva: nula, četiri i tri (dvojku su dobili čitaoci).

Dezerteri u uniformi u ratu bez krvoprolića
Karanovićevi dezerteri nose maskirne uniforme ali ne za kamaleonsko skrivanje po kući, podrumu ili ispod tepiha, već nose prave uniforme vojske Savezne Republike Jugoslavije, učestvuju u ratnim operacijama i vraćaju se kući kad se potpiše primirje. Zanimljiva je podudarnost predstava o ratu na Kosovu u romanima Zvonka Karanovića Tri slike pobede i Var Saše Stojanovića (2008). U oba romana naratori su ratni rezervisti iz regiona jugoistočne Srbije (Niš, Leskovac), mobilisani protiv svoje volje, antiratno i antirežimski raspoloženi, reprezenti poražene građanske i marginalizovane alternativne&pop kulture, okruženi plebejskom masom prema kojoj gaje uglavnom distancu, povremeno i prezir. Ni u jednom romanu nije dat 'prenos rata uživo'. Srpska vojska (rezervisti, ne pripadnici specijalnih jedinica ili paravojnih formacija) zaposeda napuštene albanske kuće, albanske naoružane grupe su po šumama i vode gerilski rat, NATO avioni neselektivno, ali ne tako često bombarduju srpske položaje. Sem povremenog puškaranja, pljački i besmislenog rušenja (prizemljeni minareti, razrušene džamije, albanske kuće sa lažnim tenkovskim cevima kao mete za avione), u specifičnom ratu sa nekoliko hiljada poginulih i nestalih, ratne egzekucije i masovni zločini nisu našli svoje mesto u ovim romanima.

Karanović i Stojanović nisu autori pseudopatriotskog treša, ali svoje pripovedanje su izmestili na rezervne položaje ograničene saznajne perspektive i opšteg iskustva rezervista, dakle običnih ljudi bez osetljivog ratnog rasporeda. Očita je sklonost ovih autora da progovore o prestupima 'svoje' strane, iako nisu prikazali najteža ogrešenja o pravila ratovanja i premise čovečnosti. Takođe je primetan napor da se neprijatelj dekriminalizuje i predstavi mimo šovenskih predrasuda. To je u oba romana kao rezultat dalo donekle sterilnu prozu pacifikovane percepcije rata koja je otvorila prostor za druge pripovedne mogućnosti: kod Saše Stojanovića za mešavinu govornih stilova i dijalekata i, recimo, gargantuovsku pohvalu hedonizma, kod Zvonka Karanovića pokušaj kreiranja tipologije običnih ljudi u ratu i u Miloševićevoj epohi preraspodele socijalističkog kapitala.

AP(Associated Press)-poetika
Karanovićev roman 'šlajfuje' na oba plana: stila i na planu kompozicije. 'Šajfovanje' je kolokvijalan, šoferski termin, ovde figurativno umetnut da ukaže na kontradikcije namera teksta i njegovog učinka. Namera romana je da nas neposredno uvuče u dramatična zbivanja kraja 90-ih: da naporedo sa naratorom osetimo mučninu u iščekivanju NATO bombi, da nas obuzme postratna traumatska anksioznost, gnev zbog korumpiranosti novog demokratskog režima na lokalu, erotska pobuđenost pri praćenju naratorovih kopulativnih avantura, začuđenost bizarnošću da se u niškoj duševnoj bolnici od doniranih grčkih pomorandži peče rakija, pomorandžovača, i potkrada humanitarna pomoć iz Nemačke...

Dodatni problem Karanovićevog teksta predstavlja autorov napor da sem prikazivanja stvarnosti, mimezisa, naraciju obogati analitičkim refleksijama koje su najčešće notorne i banalne. Od početka devedesetih, kada je ludilo politike uzrokovalo eksploziju egzistencijalnog očaja, vrilo je kao u kazanu u devetom krugu pakla ili ... poput debelih belih crva koji razjedaju pokopani leš vremena, pisci će proizvoditi rečenice kojima će puniti knjige... Stil romana je hotimično bombastičan a narator se ne libi otrcanih poređenja ili srednjoškolskih slika koja izbegavaju i novinarski pripravnici, poput završnog infernalnog zavoja ili pokopanog leša vremena. Istina, poneki iskazi, primereni strip maniru, sveži su i duhoviti: Svakodnevni život je utrnuo poput noge na kojoj je zadnjica predugo sedela ili Osećao sam se kao bokserski džak posle niza udaraca ili Imao sam novac i dobar auto. Osećao sam se slobodan i lak, kao konjica pred odlučujući juriš. Ovakve rečenice se mogu dojmiti kao rudimentarni restl poverenja u snagu romana odlučnog da se nosi sa uzbuđenjima koja donose drugi mediji.

Sa treće strane, roman Tri slike pobede pati od svakovrsnog preobilja. Karanović piše pod autorskom presijom da nas u svakom trenutku obavesti šta koji lik radi. Fabulu preopterećuje događajima zapostavljajući građenje atmosfere. Roman zahvata nepotrebno dug period, posegnuvši i za vremenskim vakuumom ne bi li nategao da roman završi 5. oktobra i tako ga komercijalno spinuje. Neke epizode su naprosto nesuvisle: Ðole časti prosjaka ručkom u kafani držeći mu predavanje o modi, Ðole kreše Kortovu bivšu i pravi joj dete, Ðole se sveti sebičnom gadu od svog biološkog oca, koji je od poniznog gastarbajtera postao razmetljivi darodavac humanitarne pomoći... Epizode se smenjuju mehanički sukcesivno. Kad se jedna dovrši počinje druga, kao u standardnim sitkomima. Umesto trilogije koja bi se dosledno pridržavala vremenskog limita i trojne perspektive, gde bi se slike stvarnosti u pojedinačnim romanima međusobno razlikovali po stepenu (dezerterske) deformisanosti njihovih naratora, dobili smo istorijsku rekapitulaciju koja cementira već ovejane istine o godinama 90-im.

Mačo p(r)oza
Junaci Zvonka Karanovića ne podnose Miloševićev režim, iako žive odlično zahvaljujući njemu, po sistemu šverca i radu na crno, korupcije i usluga sitnih krimosa. Istina, njihov 'sladak život' je kratkotrajan, ali to nije razlog njihovog negodovanja. U njihovom opozicionarstvu, jednako kao i u imaginarnom dezerterstvu, kriju se obrisi svetonazora generacije koji je Zvonko Karanović nehotično razgolitio. Miloševićevu vlast nisu doživljavali kao šovinistički režim ratnih zločina već kao 'komunistički'. Ðole u rezervni sastav u okolini Niša odlazi uparađen, u markiranoj garderobi i u kožnim patikama, taksijem, čime želi da povuče distinktivnu crtu između sebe, urbanog momka sa ukusom i prostog plebsa. Odazvao se vojnom pozivu da ne bi 'imao komplikacija' a kad shvati da je mogao da eskivira vojsku bez drastičnih posledica, ne čini ništa da se uniforme oslobodi (kao što bi to učinio pravi dezerter). Povinovanje sudbini ili razvoju događaja u ratu, uprkos retoričkoj tiradi naracije, Karanovićeve likove određuje kao plašljive oportuniste koji nemaju snage da svojim postupcima budu na visini svojih ideala. Štaviše, njima vlada svojevrsni fatalizam. Kada dobije prekomandu iz okoline Niša na Kosovo, gde se gine a ne samo beskorisno lenstvuje, Ðole će se gotovo ćutke popeti u vojni kamion. Ovde problem nije u etičkom profilu književnih junaka, već u neprestanoj težnji naratora da se opravda, iskazujući neslaganje sa ratnim postupcima vojske u kojoj je.

Drugi paradoks proističe iz suštinskog psihološkog vitalizma Karanovićevih likova. Iako su u depresivnim socijalnim prilikama 90-ih, bez para i posla, oni će voljno i bez moralnog zazora uploviti u sferu sive ekonomije i uspešno uzeti svoj mali deo profita koji se okretao u Miloševićevoj policijskoj državi i paralelno nastojati da upražnjavaju svoje prefinjene porive (od muzike i filmova do markiranih odela i parfema). Ðole će uprkos svom antiruralizmu lako uspostavljati relativno prisne odnose sa svima, pa i sa seljacima i 'seljacima', ispoljavajući osećaj za socijalnu pravdu (kada primeti da se straži zakida na hrani, nateraće gramzivog oficira da straži lično napravi i odnese sendviče). Vitalizam nas odvodi do mačizma. Nije samo diskurs o alkoholu (pivu), fudbalu i ženama (seksu) lakmus za mačizam u književnom tekstu, to je pre svega postojanje stabilne pozicije muškog naratora (lika) koji svojim prohtevima i interesima podređuje druge likove. Heteroseksualna promiskuitetnost se podrazumeva (Ðole organizuje sedmodnevni 'festival seksa'), kao i činovi agresivne dominacije (upućene pretnje, planiranje i sprovođenje osveta), prijateljstvo kao bazična struktura maskulinog odnosa. Karanovićev lik dva puta krši tabu prijateljstva (koji sam definiše ovako: "devojke i žene svojih prijatelja posmatram kao sestre"), dok ga više od pada 'komunističkog satrapa' interesuje slobodan život u civilizovanoj zemlji i zato želi da emigrira. Ovi elementi su Karanoviću mogli da posluže da psihološki razvije jedan zanimljiv profil negativnog junaka. Ipak, želja da se u romanu dotakne mnogih tema, kao i poveći stepen prisnosti sa likovima, zacementirali su trilogiju Dnevnik dezertera u naručju intimnog svedočenja o minuloj epohi koje nije lišeno natruha kafanske filozofije, samoopravdavanja i samohvalisanja.

Izgubljene iluzije
Bez obzira na tematsku pretencioznost, bombastičan stil i ideološke kontradikcije, trilogija Zvonka Karanovića predstavlja balzakovski koristan kulturološki doprinos našoj književnoj sceni. Roman Više od nule je skrenuo pažnju na zanimljivog postćirićevskog niškog pop-realistu, dok je Četiri zida i grad dao najkoherentniju priču o 90-im, mračnu i deliričnu, kakva ovoj deceniji najviše priliči. Tri slike pobede nije najbolja završnica trilogije ali možda jeste najadekvatnija: roman je ilustrovao trijumf volje poetskog hroničara Silver surfera. Ipak, njegov sledeći prozni korak mora biti inspirisan nečim što se bitno razlikuje od opklade i autobiografije.

Saša Ćirić

Saša Ćirić (1975., Pirot) -završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.

***

KRITIKE - aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.