KRITIKA 210: Pavao Pavličić

Pavao Pavličić, Muzej revolucije (Mozaik knjiga, Zagreb, 2012.)

MUZEJ DEVOLUCIJE

Postjugoslovneska književnost je prepuna obračuna sa avetima prošlosti. Toliko izlaženja iz ormara, toliko priznavanja komunističkih, nacionalističkih, religioznih i neoreligioznih zabluda i stranputica, zaista je komplikovano snaći se u svemu. Posebno je to teško za nove generacije čitalaca, one kojima je zajednička jugoslovenska prošlost iskustveno gotovo potpuno nepoznata, osim kao mitologizovana i mitologizujuća predstava o zlatnom dobu kada je sve bilo neuporedivo bolje ili pak o gvozdenom kada su najbolji ljudi stradali. Međutim, kao i svaki mit u koji smo naučili da sumnjamo, tako i SFRJ postaje sve više i više narativ koji zahteva tertulijanski logički zahvat: veruj(e)mo u njega iako je apsurdan. A apsurdan je, k vragu, prosto zato što je ubio previše ljudi, previše svojih građanki i građana samo stoga što su se zvali i/ili molili drugačije.

S druge strane, postojala je, zaista vam kažem, postojala je Jugoslavija u svim svojim varijetetima monarhističkim, republičkim, federalnim, socijalističkim i to nije moguće negirati, iako je i tih pokušaja bilo. Nije to bila savršena država, nikakva tamnica naroda niti, pak, Eldorado, dapače. Sa svim svojim unutrašnjim protivrečnostima i napetostima, bila je to jednostavno rečeno država u kojoj se malo uz pomoć represije, malo uz pomoć kredita, a bogami i uz pomoć ideologije živelo pristojnije nego što se živi danas. Jer danas živimo kao pesi, ali to nije predmet ovog teksta.

Pavao Pavličić je izuzetno plodan pisac, gotovo da njegove romane više nije moguće izbrojati, a svake godine se pojavi barem jedan novi. Sledstveno tome, on je raspisan pisac koji sasvim uspešno barata tajnama zanata: ume da nađe odgovarajuću temu, da sklopi likove i priču i da sve to zazvuči kao jedan lako čitljiv 'mainstream' narativ kojem se naizgled nema šta dodati, ni oduzeti. Ovogodišnja njegova knjiga nosi naziv Muzej revolucije i bavi se, očekivano, prošlošću, jugoslovenskom i revolucionarnom.

Narativ je koncipiran kao ispovest jednog istoričara, prinudno zaposlenog u biblioteci u malom slavonskom gradu. On je, kao i dva njegova prijatelja rođen simbolične 1945. godine, a tekst romana nastaje u avgustu 1995., odnosno u vreme trajanja akcije Oluja. Fabula, dakle, obuhvata život i smrt revolucionarne Jugoslavije u kojoj se odvijala i životna drama junaka i pripovedača. U skladu sa tim okvirom i junaci su potomci zavađenih strana. Naime, pripovedač koji pokušava da bude 'neutralan' koliko je to moguće, potomak je lokalnih zanatlija koji su tokom Drugog svetskog rata bili mobilisani u domobrane. Njegovi prijatelji, pak, Lujo i Gogo potomci su streljanog kapitaliste, čija je kuća pretvorena u Muzej revolucije, odnosno ubijenog narodnog heroja, čija bista krasi dvorište muzeja, ali i čije ime nose škole, fabrike, ulice. Dodamo li ovoj dramskoj situaciji i Kosjenku, la belle dame sans merci, u koju su svi prijatelji zaljubljeni, imamo već dovoljno materijala da pretpostavimo kako će se roman odvijati. Da, možda bi vredelo u ovu smesu ubaciti i podatke o tome da je u vreme Oluje Lujo bojnik u Hrvatskoj vojsci, a Gogo brani spomenike NOB-a u Bosni. Lujo, dakle, zabija glogov kolac u leš Jugoslavije u nadi da se vampir više nikada neće probuditi, a njegov prijatelj održava zombija u životu na simboličkom planu jer bez svojih spomenika kao iskaza kolektivnog identiteta nijedna država ne može da postoji.

Upravo je ovo najveća zamerka romanu. On je toliko predvidljiv, toliko naivan, toliko banalan u svom reakcionizmu da nas tera da ga što pre zaboravimo. On ne govori ništa novo, čak ni emotivno o formativnoj epohi u kojoj Lujo, Gogo, Kosjenka i pripovedač žive, a koja je očigledno bila istorijski neodrživa, bez obzira što smo za to mahom sami krivi. On se čak suzdržava da o njoj donese neki konačan i vrednosno jasan sud što možda ima smisla kad se uzme u obzir kako je narator pozicioniran kao lik, ali je problem što je on na kraju nagrađen upravo za svoju mlakost (ovakvi karakteri, po Danteu, nisu zaslužili čak ni mesto u paklu), odnosno svoje svesno odbijanje učestvovanja, bez obzira na posledice koje mu je donelo angažovanje u Masovnom pokretu u koji se uključio na Lujov nagovor.

Napravivši jasnu konstrukciju u kojoj se pripovedač nalazi između dve krajnosti koje se istovremeno uzajamno privlače i ne podnose, te suočivši sva tri muškarca sa femme fatale koja će pripasti redom svakom od njih, Pavličić je svom naratoru koji tekst upisuje u jednu od spomen knjiga Muzeja revolucije ostavio ogroman prostor za esejiziranje, za analize, kao i za objašnjavanje. Zbog toga su ogromni delovi romana posvećeni pitanjima revolucije iz tri aspekta – gorljivog zagovornika (Gogo), indiferentnog posmatrača (pripovedač) i oštećenog naslednika (Lujo). Zaključci do kojih pripovedač dolazi zaista ne predstavljaju nikakav teorijski, niti bilo kakav drugi proboj na temu koja nas muči i dan danas, a to je kako je Revolucija tako lako propala, umrla, ugasila se upravo onog trenutka kada je njen vođa Josip Broz Tito umro. Međutim, upravo zbog toga, ostaje nejasno zbog čega je roman završen u svetlijim i veselijim tonovima, kao neka vrsta nagrade za one koji obitavaju mirno i ne mešaju se mnogo u svoj život. Ovakva vrsta reakcionizma, koliko god bila bliska svima nama jer ne zahteva previše, štaviše ostavlja nas na miru, u stvari je način nastajanja fašizma jer nije moguće živeti kroz ovako burnu istoriju i ostati neuključen, nazainteresovan, izvan glavnih tokova, po strani.

Ono što se da iščitati u ideološkom smislu iz ovog romana, ogleda se u njegovoj narativnoj strukturi, odnosno njegove naratološke slabosti jasno ukazuju i na ideološka ograničenja. Sama ideja istovremenosti između pripovedanja i čina zapisivanja je prilično problematična i gotovo neizvodiva, posebno što takav pristup povlači posledice u znanju naratora. Naime, nije moguće da narator koji neposredno zapisuje ima i saznanja koja nam prenosi. Naravno da nije neophodno da se do kraja drži jedinstvene perspektive i sa njom saobraznog znanja i da je moguće menjati to, ali stvar je uverljivosti ostati dosledan. Pavličićev narator se šeta po skali znanja i zbog toga nije uverljiv. Pored toga, previše slučajnosti se poklapa i 'božja ruka', odnosno Deus ex machina uz pomoć kojeg je priča sklopljena takođe ne deluje posebno uverljivo. Jedna devojka za tri momka, pojavljivanje doktora Škrinjara i na kraju, gotovo istovremena pogibija suprotstavljenih junaka sa sumnjom da su neposredno odgovorni za smrt onog drugog, sve to ukazuje na neočekivanu i nepotrebnu artificijelnost. Povrh svega sižejni izbori koje pripovedač čini u potpunosti se posvećujući svojim prijateljima istovremeno ostavljajući sebe po strani čine ga na izvestan način pasivno agresivnim. On će na kraju preuzeti sve ono što su oni imali, odnosno mogli da imaju jer on zahvaljujući svom nedelanju predstavlja istorijskog pobednika. Niz pomenutih podudaranja koja vode do kraja romana, ali i pojavljivanje doktora Škrinjara (čije se moći graniče sa fantastikom) uvek u pravom trenutku i na pravom mestu, navode na pomisao da se radi o alegorijskom tekstu, o onome, dakle, koji zahteva dodatno izvantekstualno tumačenje zasnovano na istom takvom znanju. Treba li čitalac da ga traži, nije najjasnije, ali tekst kao da implicira takvu potragu, odnosno čini se da tekst favorizuje jednu vrstu društveno-istorijskog ponašanja i to svakako nije dobro jer alegorija, za razliku od simbola zatvara i teži jednom značenju za razliku od simbola.

Pavličićev narator predstavlja onu vrstu ljudi koja uvek i svuda prežive prosto zato što odbijaju da žive, zato što je za njih Jugoslavija zajedno sa svojom revolucijom samo jedna u nizu mogućnosti ni dobra ni loša, prosto takva kakva jeste. Na prostorima na kojima se istorija vrlo grubo poigrava sa ljudima i gde revolucije mahom jedu svoju decu ovo je odlična strategija, ali mi se čini da u jednom romanesknom svetu ona ne bi trebalo da bude favorizovana, ma kako ovo normativno zvučalo. Njeno prikazivanje bi trebalo da bude onakvo, kakva je njena vrednost na tržištu ideja. Drugim rečima ona zaslužuje da bude pomenuta, ali ne i podignuta na nivo paradigme. Međutim, imamo gomilu primera da svet funkcioniše upravo tako. Da li se slažem sa tim ili ne, ipak je samo moj problem.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.