KRITIKA 168: Zrinka Pavlić

Zrinka Pavlić, Pet priča i krafne (Naklada Jesenski i Turk, 2011.)

88 KROFNI ZA POŠTENU INTELIGENCIJU

Prva knjiga umetničke proze Zrinke Pavlić, blogerke, kolumnistkinje i TV kritičarke, zbirka  je generacijske postjugoslovenske proze. Vrcavo, autoironično i dovitljivo intimno štivo, koje se motivima većeg društvenog narativa – socijalističkog, ratnog, emigracijskog, tranzicionog – služi dovoljno elegantno da tekst ne potone pod teretom univerzalne simbolike, ali s puno odgovornosti koja ne popušta pred umorom 'jebeš-sve-ovo inteligencije' iz jedne od priča. Ali do ovih zaključaka sam došla tek na 'drugi pogled'. Prvobitni utisak koji je pratio čitanje bio je predaleko od svega toga.  

Prvi susret sa pričama me je naveo da pomislim da od ove zbirke, pa i autorke, ne treba previše očekivati i da je vreme posvećeno pričama i krafnama unapred izgubljeno. Naime, redovi koji otvaraju zbirku ("On je moli. Možda je i voli.") su mi u trenutku zazvučali kao da ih je mogla napisati Suzana Mančić. Naveli su me na pomisao da se radi o potencijalno estradnom rukopisu i autorki koja precenjuje svoj smisao za humor i stil (mada su intervjui i tekstovi koje sam pronašla na mreži sugerisali potpuno suprotno). Uglavnom, moje čitanje je otpočelo sa velikom dozom mrzovolje i podozrenja, a priča 'Oživjeti dan' je u solidnoj meri opravdala moja (ne)očekivanja. Priča o prisluškivanju telefonskog razgovora između nesigurnog (a napornog) muškarca koji ne prihvata odbijanje svoje, za nas nevidljive i neme, ljubavnice s druge strane zvučnog talasa, obojena je Sex i grad instant mudrostima na temu muško-ženskih odnosa. Iako autorka od jednostranog razgovora nepoznatog muškarca (i mentalnih komentara pripovedačice koja iz njegovog govora dopisuje karaktere ovo dvoje) na terasi nekog kafića gradi skladnu kompoziciju voajerskog narativa, mislim da ovoj priči treba mnogo više duha da bih je smatrala uspelom. Jednostavno: dosadna je. Moja netolerancija utoliko je veća što je proza koja je potom usledila na više načina vredna pažnje.

Za mene, dakle, ova zbirka počinje od druge priče. Odatle kreće čvrsta linija više nego solidne proze o generaciji rođenoj u SFRJ ranih sedamdesetih, koji preko trauma ratnih devedesetih dolaze do novog veka. A tamo ih pak čekaju intimni nemiri i gubici, kao što je smrt roditelja ('Alvaro mora pobijediti') i odrastanje potomaka, pripadnika generacije F čiji se tinejdžerski konflikti ostvaruju u Facebook miljeu i ostalim virtualnim poljima komunikacije ('88 komentara'). E sad, pitanje je koliko je termin 'virtualno' opravdan kad su učinci mrežnih aktivnosti itekako stvarni, ali to je već neka druga priča.

'Ledina' je svedena hronika sazrevanja današnjih četrdesetogodišnjaka – tačnije, četrdesetogodišnjakinja – ispričana kroz niz susreta, tokom godina, sa lokalnim pijancem Vladekom, suvišnim čovekom koga svaka varošica, svaki kvart, neguju za podsmeh. Od prvog susreta na dečjem igralištu, do flaše vina koju je Vladek s njom podelio u trenutku prvog strašnog pubertetskog ljubavnog jada, naratorka sazreva u enterijeru koji ima i taj živi, humani arhitektonski element – lokalnog beskućnika. Najpre ga se plaši, zatim mu, zaspalom na klupi, krade cigarete iz ofucanog kaputa, a onda i prihvata kao sebi ravnog u nedostatku ikakve druge podrške.

A ko su ti krafnaši? 'Preostali i preživjeli' deo ekipe sa ledine, oni koji su se posle rata svom snagom pravili da je sve u redu: da su renovirano potkrovlje roditeljske kuće, čvrsta veza (ona s malodobnom decom i dugoročnim kreditom) i novi auto dovoljni za kvalitetan život. Oni koji psuju propalo društvo, za promene su previše lenji, a jedini tačan odgovor koji mogu da daju na većinu životnih pitanja – kao što je npr. zašto niste otišli iz zemlje, ljubazni supstitut za brutalno iskreno pitanje zašto ne uradite nešto da popravite život kojim ste nezadovoljni –  jeste: ne znam. A indicija je mnogo: ratna trauma, nestabilna egzistencija, inercija... I to je ono dragoceno u prozi Zrinke Pavlić. Priče s odgovorima, bez indicija, ionako ne zaslužuju odgovore. Ona razlaže savremenu stvarnost na ključne, presudne momente, odluke, postupke, i rekonstruiše šta im je prethodilo. Kao da je u pitanju krimi serija u kojoj nam je manje bitno ko je žrtva a ko ubica, već nam je najdraža mentalna poslastica otkrivanje kako je do zločina došlo.   

Stiče se utisak da je testo za Krafne umešeno dosta davno. Iako su postavljeni retrospektivni okviri, osnovni nivo rukopisa ima sve karakteristike proze koja je nastajala tokom turbulentne dekade, paralelno sa istorijskom dramom. Tekst nema izraženu refleksivnu distancu koja dominira rukopisima koji tematiziraju devedesete, rat i posledice iz perspektive novog veka, već ostavlja dojam prinudne hladnokrvnosti izveštaja o recentnim događajima i procesima kojima se ne nazire kraj te se o njima ne može razviti suvislo i trezveno promišljanje traume. Slutim (ničim argumentovano, priznajem) da je priča pisana u trenutku (ili neposredno posle) svih tih odlazaka i smrti, a potom odložena u fajl bez ozbiljnijeg plana za objavljivanje. Kao da je autorka pisala ove priče da bi sebi objasnila šta joj/im se to zapravo događalo svih ovih godina, od intime socijalističkog detinjstva, preko rata, mira, tranzicije i viška istorije, do ponovnog povratka u intimu smrti i porodice. Konačno, pričom 'Alvaro mora pobijediti' gde smrt oca smešta u istu ljubljansku bolnicu u kojoj je prestalo da kuca srce najvećeg sina naših naroda i narodnosti, autorka zatvara intimno i istorijsko poglavlje i počinje da razmišlja šta je činiti sada kad nema ni oca ni Sina, a ni na snagu duha se nije baš pametno kladiti.

Priča 'Zastrti srijedom' izlazi iz lokalnog tematskog kruga, ali ostaje na koloseku univerzalne vršnjačke krize okruglih godina. Avanturista koji je godine proveo zaobilazeći zemljotrese i venerične bolesti na trećesvetskim meridijanima, sada je četrdesetogodišnji predavač u "bavarskoj privatnoj školi čiji učenici slušaju Limp Bizkit i zbog nečega su ljuti". Njegov život je postao uznemirujuće "pitom poput onoga iz udžbenika" kojim se služi na svojim predavanjima. Pozdravi. Predstavljanja. I uobičajene socijalne interakcije. Ovo je najzrelija priča u zbirci, s odličnom mapom sižejnih nagoveštaja, koje zainteresovano sakupljamo od prvog do poslednjeg reda. Protagonista koji svodi životni bilans jednog običnog jutra, dok pere zube u svom stanu u Garmiš-Partenkirhenu, potreban je ovoj zbirci kao protivteža krafnaškim potisnutim dilemama, koje su tek prividno dovedene do rešenja. On ne traži izgovore za svoje izbore i inercije, već se pita jesu li ti izbori i dalje validni.

Pet priča i krafne je nepretenciozna zbirka koja, kako mi se čini, ne komunicira na pravi način, iako je rukopis vrlo komunikativan. Krafne bi bile mnogo značajniji događaj da su bile objavljene pre desetak godina, jer danas staju na kraj dugog reda na ulazu u krcati vagon postratne proze prožete SFRJ nasleđem i pitanjem šta sad, dođavola, s tim. Ako i budu prepoznate kao relevantan tekst navedenog registra, mislim da će ih kašnjenje na voz koštati dobrog mesta u toj kompoziciji. Da se pojavila na vreme, priča u kojoj je krafna "madlena kolačić, samo što je, za razliku od Proustova keksa, masna, teška i ne osobito profinjena, baš kao i uspomene na bolesno vrijeme koje priziva" imala bi više odjeka u okruženju bliske proze, ali sada rizikuje da uopšte bude pročitana. Jer temu je potisnulo čitavo brdo novih problema za razmišljanje. I tu priča o novoj generaciji, koja za sobom ostavlja 88 komentara (a ne ruža, kao u hortikulturnom izlivu pijeteta nakon maja 1980) dolazi u pravi čas, aktuelna, mada nažalost, stilski znatno pojednostavljena i jednoznačna u poređenju sa, na primer, pričama 'Krafne', 'Zastrti srijedom', ali i 'Alvaro mora pobijediti'.

Složiću se sa Jagnom Pogačnik da je ovo 'pametna mala knjiga', ali bih dodala da to u ovom slučaju i ne mora biti srećna okolnost. Pet priča (ignorišem prvu!) koje su zanatski realizovane u rasponu od solidnih do odličnih, odaju utisak da ih je pisala književnica koja svoje pisanje doživljava kao incidentnu i intimnu aktivnost. Poput underachievera iz niskobužednih filmova iz američkih predgrađa Srednjeg zapada koji bi mogli mnogo više da im okolnosti nisu diktirale sudbinu proseka. Ali to nije krafnaška utrnulost koja u okolnostima pronalazi lak izgovor, već varka da se borba sa okolnostima uvek može voditi po prosečnim, oprobanim standardima. Underachieveri radije ohrabruju neambicioznost i svoje veštine i interesovanja drže na sigurnom, ustupajući mesto praktičnim i izvesnim malim borbama, kao što to čini autorka ove zbirke kada se posvećuje stabilnijem, kolumnističkom zanatu, a tek ponekad prepušta razrešavanje životnih (ličnih i društvenih) problema logici književnog teksta. Međutim, male pametne knjige ne treba pisati samo kada autor pomisli da drugog izlaza nema. Male pametne knjige treba pisati sa svešću da su one za talentovane autore vrlo često jedini mogući izlaz.

Jasna Dimitrijević
Foto: sofiagk (flickr)

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu.