KRITIKA 158: Danijel Konjarik

Danijel Konjarik, Horda (Katapult, 2011)

CRNI TEPISI I SITNE ZADOVOLJŠTINE

Prva asocijacija koju mi je aktivirao naslov prozne zbirke Danijela Konjarika bila je ona koja vodi do filma Divlja horda. Za slučaj da nisam jedina, a duboko verujem da nisam, bilo bi dobro da odmah napomenem da ćete vezu između filma i knjige naći tek u opštim, posrednim, dakle verovatno slučajnim podudarnostima, te da bi traženje linkova uzrokovalo pogrešno čitanje i razočarenje, ukratko – gubljenje vremena. Tačno je da će u Hordi biti reči o otpadnicima, kodeksu margine i novom dobu koje nosi svoja pravila, ali za to vam nije potreban film Sema Pekimpoa (mada ga svakako nije loše ponovo pogledati). Dovoljan garant da ćete poruku primiti kako treba je to što Konjarikovu knjigu čitate u originalu, dakle poznajete život na ovim prostorima.

Da bih lakše predstavila narativne celine koje su se ovde našle pod jednim naslovom, organizovaću ih u tri foldera. U prvi smeštam priče čiji su junaci luzeri u nastajanju i luzeri veterani. Da parafraziram Konjarika iz priče 'Trodimenzionalni film Smiletove produkcije': Gubljenje im je način života. Jer im je lakše nemati ništa. Ne žele brigu. Odgovornost. Drugi folder zauzima samo jedan naslov, najuspeliji odeljak ovog izdanja – 'Karavana' – novela koja bi za mesec dana opuštenog rada na rukopisu mogla postati dobar roman. U treći folder ubacujem priče koje slobodno možete preskočiti. Ta fascikla je najmanje popunjena, ali bar dve priče (od osam kratkih) iz ove zbirke ne zaslužuju vašu pažnju, što zbog blede i dosadne fabule, kakva je ona o praznom braku dvoje karaktera bez ikakve jače svrhe ('Ljubav u shopping centru One'), što zbog odsustva poente u horor priči B produkcije ('Gluščevićeva anomalija') ili smešne adolescentske ideje da su vlasniku velikog penisa, uprkos neprijatnoj spoljašnjosti i socijalnoj neuklopljenosti, sva vrata otvorena ('Ružnoća ima svojih prednosti'), što je neraskidivo vezano za poražavajuće mišljenje o potrebama, sklonostima i životnim izborima žena. A nije ni duhovito. Podela je napravljena prema različitim kriterijumima – tema, književni rod, kvalitet – ali mislim da je takva organizacija Konjarikove proze najzgodniji pristup Hordi.

U pričama iz prvog foldera vidljiv je autorov dug odrastanju i formativnim godinama na margini. Konjarikovi junaci su pripadnici one generacije koju su roditelji u ranom pubertetu upozoravali da u gradu postoje kafići u kojima sipaju drogu u piće, a oni se (bar u početku) naivno nadali da je to istina. Ili kao što stoji u biografskoj belešci o piscu: "Premda nije sudjelovao u razrednim psinama, rado ih se prisjeća i o njima piše". Tu je sećanje na pank festivale i vremena kada su osnovne ambicije bile razbiti mamurluk do poslepodneva i smuvati prvu devojku koja pokaže interesovanje ('Horda') i beskonačna ispijanja piva i blejanje na dečjem igralištu ('Igralište'), ali i susret sa neizbežnim svetom korumpiranih policajaca, sitnih kriminalaca i makroa. 'Doživljaje prodavača parketa' upamtićete po odličnoj  paralelnoj montaži realističnih (ne)zgoda iz prodavnice za uređenje enterijera i inspirativnih fantazija gnevnog prodavca koji prećutkuje sve ono što bi želeo sasuti u lice napornim, nadobudnim kupcima koji su doživeli svojih pet minuta legalne dominacije nad nužno poniznim radnikom. Priča o bosanskom žigolu u Nemačkoj ('Bogomoljka') očito zauzima posebno mesto u autorovoj spisateljskoj biografiji – insekt kome duguje naziv nalazi se kao ilustracija na korici Katapultovog izdanja – ali ipak nije najjača karta na koju bi mogao da zaigra. Iako je kompoziciono dobro postavljena i vođena, njen osnovni motiv – prvo ljubavno razočaranje koje je odredilo čitav budući život junaka – zatvara 'Bogomoljku' u afektiranu banalnost i pridaje previše značaja pubertetskoj frustraciji. Ono što bi iz Horde trebalo da stoji u prvom planu nalazi se u drugom folderu.

'Karavana' je novela o kraju sveta, distopična i satirična vizija velikog finala koje će, pre ili kasnije, stići do svih pećina u koje su ljudi mislili da se sakriju. Stradala je Kalifornija, uprkos naprednoj zaštiti, stradaće i jadranska ostrva daleko od centra sveta i moći. Priroda je zadala prvi udarac: crni tepisi do tada nepoznatih algi napadaju s mora i svaki kontakt s njima dovodi do infekcije koja se nezaustavljivo širi dalje. Zaraženi najpre padaju u narkolepsiju iz koje se tek retki probude, a i oni koji se iz kome vrate u svesno stanje egzistiraju tek kao bića čija je jedina funkcija zadovoljenje elementarnih potreba. Željni hrane i seksa, svoja tijela opterećuju do krajnjih granica, što na kraju rezultira smrću. Biološku katastrofu prati socijalna. Radikalna vremena rađaju radikalne mere i uvek se tu nađe struja čvrste volje da povede svet. U 'Karavani' je to Crkva nove epohe, takozvani krislamisti, nastali s prvim naznakama apokalipse, uz muzičku podršku Bona Voksa i Eltona Džona na humanitarnim koncertima. Na početku su propovedali ujedinjenje, solidarnost i brisanje razlika, a od svojih sledbenika zahtevali samo čistu veru i smisao za humor, a onda se iz tog  pokreta-religije, dolaskom novog vođe, razvio radikalizam koji se širio kao pošast paralelno sa crnim tepisima i motivisao ozbiljne sukobe, upravo suprotno početnoj ideji. Konjarik radi pravu stvar kada smenjuje dve priče – globalnu i lokalnu – pa tekst dobija neophodnu višeslojnost, a autor pokazuje umeće koje u kratkim pričama nije značajno došlo do izražaja. Lokalna družina koja se bori za opstanak na nekoj zabačenoj tački planete podsetiće nas na stanovnike priča iz prvog foldera, samo u uslovima koji u njihovom prvom životu nisu bili ni na pomolu. Konjarik nam je ostavio signalčić da je pripovedač 'Karavane' upravo onaj momak iz priče 'Horda', samo 15 godina stariji i tek nešto malo pametniji. Izolovana grupa od desetak tridesetogodišnjaka odoleva zarazi i napadima, živi po dogovorenim pravilima i čeka dan kada će sve jednom proći. U pregovorima sa bezizlazom prakticiraju sitne zadovoljštine čovjeka, trudeći se što manje smetati ostatku ostataka čovječanstva. Iako je stara kao to čovečanstvo na zalasku, tema je više nego solidno obrađena, pre svega jasno definisana aktuelnim političkim i kulturnim fenomenima, a karakteri čvrsto popunjeni. Da stoji samostalno, kao roman, oslobođena tereta anegdotalnog i jednodimenzionalnog pripovedanja u pričama o adolescentnim i postadolescentnim jadima, 'Karavana' bi predstavila Danijela Konjarika kao mnogo zrelijeg pisca. 

Konjarikov stil je uravnotežen, oprezan, bez većih eksperimenata i bez teških promašaja. Ali ta umerenost ima i lošu stranu; iako štiti narativ od nerazumljivosti i potencijalnih loših figura, takođe sputava sintaksu i onemogućava je da ostvari neki novi, upečatljiviji govor. I samo još jedna zamerka. Kao da je autor žurio da se oslobodi teksta i baci ga u štampu, on je pun lapsusa, omaški koje ne narušavaju pripovedanje u toj meri da ono postaje neprihvatljivo, ali paraju uši. Recimo, jedna od junakinja 'Karavane' radila je kao sekretarica Mika Džegera i na nekom mestu se kaže: "Znali su proći dani a da se uopće ne vide, iako su oboje obitavali u istoj kući. U tih pola godine, koliko je radila za njega, vidjela ga je svega tri puta." Da ne nabrajam više, zvučaće kao sitničarenje, ali takve nehotične bezvezarije narušavaju poverenje da je pisac rukopis pročitao bar još jednom pre objavljivanja.

Danijel Konjarik u ovom izdanju zauzeo je poziciju generacijskog govornika koji vodi pripovedanje pokušavajući da objasni šta nam se, rođenim sedamdesetih/osamdesetih godina, zapravo dogodilo i kako smo stigli dovde. I uspeo je, to jesu te priče, ali bi sada trebalo da se posveti formiranju izražajnijeg autorskog profila. Mislim da smo već sve čuli o provincijskim 'faraonima', vlasnicima klubova i kockarnica, sitnim lopovima, ljutim petnaestogodišnjacima, prevarenim dečacima i njihovim trežnjenjima. Toliko je filmova i knjiga o antijunacima koji pokušavaju prevariti život, da nisu male šanse da Horda, koja dosledno ponavlja tu matricu, bude poklopljena novim slojem crnog tepiha regionalne produkcije. Mislim da se ubrzo neću sećati jesam li o nekom događaju čitala ovde ili mi je stvar poznata iz nekog filma, ili je pak to vest iz života, bad luck nekog mog poluzaboravljenog prijatelja iz gimnazije. Na jednom mestu narator 'Karavane' kaže "da je vremena sve manje pa ga više ne gubimo na priče koje znamo". Nama s ove strane stvarnosti ne preti kraj civilizacije i vremena imamo daleko više nego junaci Konjarikove novele, ali ipak... sigurno postoji izlaz iz mračnog vrtloga lokalne proze za jednokratnu upotrebu.

Jasna Dimitrijević

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu.