KRITIKA 157: Ivo Balenović

Ivo Balenović, 2084. Kuća Velikog Jada (Jesenski &Turk, 2012.)

KRIVI SMER

Magična 1984. godina iz današnje perspektive predstavlja davnu, prežaljenu i lepu prošlost, jer svaka je prošlost bolja od sadašnjosti i svetlija od budućnosti, čak bi i ona koju je Orvel konstruisao u svojoj antiutopiji danas izgledala kao novogodišnji poklon. Vikipedija, na primer, podseća da su te godine održane Zimske olimpijske igre u Sarajevu, Band Aid je snimio 'Do they now it’s Christmas?', da je izvedena prva šetnja u svemiru...

Ko je, kada je Erik Artur Bler 1949. godine objavio roman kriptičnog naslova 1984, mogao da pretpostavi šta će se tačno događati u toj, tada dalekoj, budućnosti, odnosno da će svet po navici nastaviti da postoji u manje-više istom obliku, kao što to čini već tolike hiljade godina? Ipak, značaj Orvelovog romana nije u tačnom, odnosno netačnom opisu budućnosti, već u uverljivoj priči o mogućoj budućnosti koju je konstruisao na osnovu poznavanja sadašnjosti. I to je najvažnija odlika žanra antiutopije – da se na osnovu nekih indicija konstruiše uverljiv mogući svet koji bi trebalo da predstavlja našu budućnost, drugim rečima pisac/spisateljica na osnovu uvida u sadašnjost projektuje budućnost koja je neminovno povezana sa onim što mi danas i ovde jesmo. Zbog toga je antiutopija bez obzira na činjenicu da se hronotopski odvija izvan mesta i vremena sadašnjeg, uvek već usmerena na ono što je ovde i sada. Ovaj conditio sine qua non antiutopije poseduje ogroman kritički potencijal koji je najčešće usmeren na ideološko političku ravan, te je stoga žanr unapred opterećen političkim čitanjem i od njega ne može da pobegne.

Treba istaći i činjenicu da je antiutopija/distopija/kakatopija u bhsc književnosti prilično popularan žanr u poslednjih desetak godina. Andrej Nikolaidis, Miloš Živanović, Sreten Ugričić, Dragan Radulović, Vule Žurić, Aleksandar Žiljak samo su neki od autora koji su se okrenuli ovom žanru da bi ispričali njima važne priče o sadašnjosti kojom su okruženi. To uopšte ne iznenađuje s obzirom da je čitav prostor koji ovaj jezik, odnosno ovi jezici pokrivaju opterećen kako nedavnom prošlošću koju čine raspad bivše države i krvavi ratovi, tako i teškom i turobnom sadašnjošću koju predstavlja pljačkaška i nemilosrdna tranzicija koja nas sve vodi u srce tame liberalno-kapitalističkog modela. Pišući o budućnosti, bila ona vremenski bliža ili dalja, ovi autori pokušavaju da ukažu na ono što je problematično sada i da na neki način apeluju na svest čitalaca i utiču na promenu kursa kojim se krećemo ka budućnosti (pri čemu molim da se ovo shvati uslovno jer prosto nije moguće niti ispravno svesti delo pomenutih autora samo na ovu 'aktivističku' dimenziju).

Treba sve ovo imati u vidu kada čitamo ovogodišnji roman Iva Balenovića 2084. Kuća Velikog Jada. On ne samo što naslovom korespondira sa Orvelovim klasikom, već odmah daje do znanja u kojem ga je smeru tumačio, odnosno da je prihvatio banalno i iskrivljeno tumačenje koje su slici totalitarističkog društva opisanog u Hiljadudevetstoosamdesetčetvrtoj dali televizijski producenti širom Evrope i sveta, a koje se naravno dodatno redukovalo na ovim prostorima. Promena koju su oni učinili, a koja je strukturalna i formativna za današnju generaciju mladih momaka i devojaka koji odrastaju uz Youtube i ostale file i clipsharing protokole na društvenim mrežama i internet sajtovima, tiče se posmatrača. Naime, u Orvelovom romanu posmatrači su malobrojni, privilegovani i odeljeni od posmatranih, a danas su svi pretvoreni u posmatrače i posmatrane, odnosi moći su, dakle, postali neuporedivo složeniji, a sa njima i sistemi kontrole. Takođe, ono što je bitna razlika između Orvelovog poimanja stvari i sadašnjosti i/ili Balenovićevog viđenja budućnosti jeste želja da se bude na televiziji, odnosno da se bude posmatran. Uticaj čuvenih pet minuta slave koju donosi prime-time televizija je ogroman i Orvel, za razliku od televizijskih producenata i autora reality programa, to nije uspeo da predvidi.

U ovom se i završava naslovom nametnuto poređenje između 1984. i 2084. i nadalje sve teče potpuno u krivom smeru po Balenovićev roman. Prosto i kratko rečeno, radi se o prilično lošoj knjizi. Narativna situacija koju Balenović na početku postavlja u daleku budućnost u kojoj su poznati svet (grad Zagreb) i naše navike (ishrana, seksualni odnosi, rodne i polne uloge) u njemu potpuno dezintegrisani veoma je interesantna i pruža velike mogućnosti. Ona ima nedvosmislene veze sa onim što nas okružuje danas i ovde i zato je čitaocima veoma bliska. Međutim, od trenutka kada Vladimir uđe u Kuću Velikog Jada pripovedne mogućnosti se značajno sužavaju i postaje jasno da će se Balenovićeva pripovedačka umešnost iscrpljivati u beskrajnim i često neuspelim kalamburima.

Naracije u smislu hronološkog praćenja događaja povezanih uzročno-posledičnim vezama gotovo i da nema. Roman je zamišljen kao niz scena koje su često veoma neuspele, a likovi su već samim imanovanjem svedeni na tipove i nemaju nikakvu dubinu, odnosno zaobljenost. To se može opravdati sličnošću sa televizijskim Velikim bratom, ali problem je što ni odnosi među njima ne ostvaruju dodatno  značenje. General, Tajkun, Isus, Plavuša, Zvjezdana i drugi iscrpljuju se u besmislenim dijalozima u kojima doduše nije sve bez zrna soli, ali su stvari koje oni govore više nego dobro poznate i osim grotesknog preterivanja koje tek na momente biva smešno ne vidim nikakvu novinu, nikakvo produbljeno značenje u čitavom tekstu. Drugim rečima, ako je Balenović želeo da nam pruži uverljivu sliku Velikog brata iz 2084. godine trebalo je da se potrudi mnogo više, osim scena koje ponavljaju besmisao ovog reality programa, koji se više i ne realizuje zbog 'visokog rejtinga'.

Balenović je po obrazovanju lekar i to je više nego očigledno u romanu. Svoje specijalno znanje on obilato koristi, ali čak ni time ne uspeva da popuni prazninu koju narativ za sobom ostavlja. Insistiranje na telesnosti i njenoj patologiji stoji u potpunoj suprotnosti sa onim što je postavljeno kao okvir na početku romana. Nije najjasnija motivacija za pojavljivanje virusa kuge i/ili debelog creva po imenu Milovan u Kući Velikog Jada. Hiperbolizacija narativne situacije koja kao da nastaje pod uticajem automatskog pisanja u maniru nadrealizma na koncu nema nikakvu vidljivu funkciju u komunikaciji koja se vrši na releciji tekst čitalac, dapače. Čini se da se taj komunikacijski kanal neprekidno opterećuje bespotrebnim šumovima ali iza njihovog nagomilavanja ne stoji neka viša svrha ili umetnički credo.

Mogli bismo pomisliti da se iza uvođenja Isusa i Plavuše u Kuću Velikog Jada krije neki jasniji koncept, da će ovi likovi iznedriti neki viši smisao. Na žalost, u romanu se ne pokreće nijedno od važnih filozofskih pitanja karakterističnih za hrišćanstvo, niti se ova dominantna religija ismeva, niti se sa njom polemiše na neki suvisao način. Plavuša negira opšteprihvaćeni stereotip o ženama plave kose koje su predmet viceva, naime ona poseduje proročki dar i na kraju se ispostavlja da je neka vrsta proroka Jeremije iz dvadeset prvog stoleća. Isus u Kući vodi dvostruki život. On ponavlja čuda iz jevanđelja, ali očigledno ima i neke nerazjašnjenje račune sa ljudima iz spoljašnjeg sveta. Naravno da su ostali ukućani potpuno gluvi i slepi za posebnost Isusa i Plavuše. Ali tu se završava dinamika njihovih odnosa. Isus nervira ukućane i na kraju se ispostavlja da on zapravo i nije bogočovek, već samo ludak pobegao iz ustanove zatvorenog tipa. Ova slika odbeglog boga nija nova, štaviše pojavljivanje boga i njegovog arhineprijatelja u književnosti obrađivano je na mnogo načina ali Balenović se nije potrudio da čitaoce natera da iščitaju nekakvo važnije značenje.

U romanu se ne postavlja pitanje prirode Velikog Jada, odnosno prirode i identiteta moći koja se krije iza Kuće. Uopšte uzev, sva pitanja koja nužno proističu iz narativne situacije naprosto nisu postavljena. Ako smo u savremenom romanu navikli da ne dobijamo jednoznačne odgovore, ipak se nekako nametalo da se stvari problematizuju, odnosno da roman mnogostrukošću svojih značenja postavi pitanja o onome što ga zanima, odnosno o onome što je naracijom tematizovano. Balenović se i od ovoga uzdržao, ali mi se čini da to nije učinio s namerom koju bismo onda mogli da tumačimo na ovaj ili onaj način, već iz prostog razloga što je sve prepustio automatizmu pisanja koje je samo sebi dovoljno i koje se samo u sebi iscrpljuje.

Zbog svih navedenih razloga, Balenovićev roman je neuspešna stilska vežba, preambiciozna u svojoj zamisli, a presiromašna u izvedbi. Fantazmagorični prostor Kuće Velikog Jada, kao metafora prostora i vremena koje živimo i koje ćemo tek živeti ostao je tek skica, kroki, a likovi i njihova drama samo grubo istesane mase iza kojih se ne nazire ništa. Bez obzira da li je svet Velikog Jada budućnost koja nas čeka, Balenovićev roman ne predstavlja važan putokaz ka njoj.

Vladimir Arsenić
Foto: tj.blackwell (flickr)

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.