KRITIKA 154: Tea Tulić

TEINA KOSA I HARMSOVA KOMETA

Teskoba od koje bole organi

Ono što se odmah da primetiti kada je reč o proznom prvencu mlade riječke spisateljice Tee Tulić, jeste njegova neoavangardna konstrukcija. Roman crtica – Kosa posvuda (Algoritam, 2011.) čine različiti oblici kondenzovane proze – odlomci koji sve sa svojim podnaslovima ne prelaze više od po nekoliko redova, varirajući od forme retoričkog pitanja, dnevničke beleške, okrnjenog dijaloga, crtice, kratke priče, anegdote, fragmenta sećanja, itd. Međutim, bez obzira na to što Kosa posvuda ima eksperimentalnu formu, njome će se samo izdaleka pokrenuti pitanje statusa eksperimenta u današnjoj umetnosti.

Kosa posvuda je podeljena na dva plana, koja se međusobno smenjuju i prožimaju tokom čitavog teksta, sadržinski određujući preko stotinu epizoda, crtica. Prvi plan se odnosi na temu smrti i determinisan je elementima autorkine autobiografije (roman je pisan uglavnom u 'ja-licu'); u taj plan takođe spada i linija 'ženske priče', tj. priče o odnosu između tri žene (majke, ćerke i unuke). Drugi plan inkorporira sve ono što 'izlazi' iz okvira priče o umiranju, a što bi se moglo označiti kao 'život izvan smrti' ili kao 'svakodnevica apsurda' – tada smrt prestaje da bude faktor poništavanja, a tekst zadobija harmsovsku dimnenziju (a kasnije ćemo videti da li u tome i uspeva). Oba ova plana uprkos različitom tretiranju smrti, lajtmotivski povezuje centralna smrt Kose posvuda – bolest i umiranje autorkine majke – doprinoseći gradacijskom napredovanju radnje i koherentnosti dela. S druge strane, nije slučajno što roman otvara drugi plan – u pitanju je crtica 'Smoki' o bezličnom susedu, koji je konačno promašio stepenicu, a samim tim i priliku za novi dan.

Drugi plan predstavlja upad spoljašnjeg, netragičkog u lični (intimni), ženski, tragični plan (na momente čak i patetični), u kojem se iznosi susret sa gubitkom koji ne može biti prevladan. Njega karakteriše niz iznenadnih, često bizarnih (besmislenih/nemotivisanih), tragikomičnih smrti: tri japanska ribara koja su poginula od strane dve krave koje je ispustio avion koji je leteo iznad njih; autorkin deda koji je uživao u tome da ljuti svoju ženu pa je rešio da je iznervira i na dan svoje smrti, legavši u postelju baš u trenutku kada je ona bila van kuće; papagaj koji preživljava prehladu, ali umire od udaraca ženke koja mu je bila namenjena da ne bi bio usamljen; spisateljičina tetka koja je imala šećer i nije se pridržavala saveta lekara – jela je kolače i rađala decu – sve dok nije pala u komu ispred robne kuće; gospođa kojoj je pošlo za rukom da se obesi na mesto gde vise kaputi, zahvaljujući svojoj sitnoj građi; slatkovodne kornjače koje ne mogu da porastu, jer dobijaju bolest omekšanja oklopa, itd. U crtici 'Smrt u ostalim prilikama' Tea se poziva na Harmsa, čije junake smrt prati u stopu: "Umjesto novina radije čitam Harmsa jer kod njega sve dođe, prođe i ode u nepovrat". I kod njega, i kod Tee, smrt je nepredvidljiva i iznenadna, i ne događa se kada je očekivana. Harmsova kasirka Maša je ručku obrtala, obrtala, i odjednom umrla, Orlov se prejeo pirea od graška i umro, starice jedna za drugom padaju kroz prozor samo da bi bile izubijane, a Kuznjecov kojem se slomila hoklica i koji je izašao na ulicu da kupi tutkalo, preživaljava nekoliko udara cigli u glavu – prolazi sa pet čvoruga i gubitkom memorije. Ali ovo Harmsovo interesovanje za besmislicu, u Teinom tekstu će biti razvodnjeno (ublaženo) sentimentalno-patetičnom komponentom i blagom (samo)ironijom – osećanjem teskobe (bezizlaza) od koje bole organi, a s druge strane u guzici rastu pupoljci kao broševi, sretni i nesretni.

Za preovlađujuće osećanje svoje junakinje, odnosno sebe same (kakvo ćemo imati prilike da sretnemo tokom celog romana) Tea bira teskobu i njene fiziološke nuspojave, a za njeno izvorište traumu (događaj smrti voljene ženske osobe – majke) koja prvobitno rezultira osećanjem krajnje napuštenosti, odnosno usamljenosti protagonistkinje. Takođe, crtice i prozni fragmenti u Kosi posvuda nisu samostalni, njihov smisao se može iscrpsti tek ukoliko se sagledaju u celini, u odnosu na glavni zaplet (npr. motiv opale kose se vezuje za metamorfoze majčinog tela u raspadu, ali i za autorkine ništa manje nežive vlasi, na koje je majčina kosa asocira, a koje su mnogo godina pre majčine bolesti zapušile sifon u kadi; čovek sa iglama i žena bez kože iz filma strave i užasa iz autorkinog detinjstva, kasnije nastanjuju njene unutrašnje organe – matericu i plućnu maramicu). A što dovodi do toga da je svaki segment teksta (bilo da je reč o naratološkom ili semantičkom nivou) podveden pod istu komunikativnu i čitalačkoj publici prijemčivu ravan, pod parolom: ničeg previše patetičnog, ali i ničeg previše umetnički radikalnog (apsurdnog) ili zajebantskog. Zapravo, eksperimenta ovde i nema: efekat apsurdnih situacija i pojava je diminizovan – odsustvo logičnog (nedoslednosti, kontradikcije) svodi se na minimum, kao i pretpostavljanje fantastičnog realnosti, jezik u potpunosti odražava estetizovanu stvarnost (lajtmotivi, ponavljanje likova i situacija u različitim vremenskim i prostornim kontekstima, razlika perspektiva između zrelog 'ja' i adolescentskog 'ja' autorke, oblici poetskog govora... doprinose formiranju impresionističkog teksta), dok je veza između humora i horora veoma bleda, a ironija i autoironija niskog intenziteta. Postoji samo privid eksperimenta (njegov postpostmoderni odraz) u funkciji reprezentacije autorkine fikcionalne hronologije patnje. 

Telo i putevi ironije koja promašuje

Ukoliko pođemo od pretpostavke da je većina nas imala ili će imati slična iskustva sa bližnjima koji umiru na naše oči, a mi, ama baš ništa ne možemo da uradimo da to sprečimo, i zatim nas iznenada ostavljaju zamišljene pred ambisom sveopšte propadljivosti, nameće se pitanje koji bi način mogao biti najprimereniji za pisanje na takvu temu, tj. koji bi najbolje pogodio suštinu stvari koja se ispituje? Da li je uopšte pravi put za pisanje o smrti perspektiva posmatrača, dakle onog koji ne umire (u ovom slučaju to je autorka sa svojom hipohondrijom – zmijom u trbuhu, odnosno malom smrti), ili je prava perspektiva zapravo uvek perspektiva Hansa Kastorpa? Zanemarujući naturalizam, da li se o smrti može pisati na 'dostojanstven' način, prihvatljiv za malograđanski sluh onih, koji po inerciji posećuju knjižare? Šta uopšte u smrti ima dostojanstveno?

Kod Tee, smrt se pre svega detektuje kroz ono spoljašnje (telo) i vremenske intervale njegovog raspadanja. Ceo roman fukcioniše kao svojevrsni katalog simptoma. Pa tako, protagonistkinjinoj/spisateljičinoj majci javlja se glavobolja, ima probleme sa očima, zatim se tumor širi, gubi mogućnost govora, ne može da guta, kosa joj opada, smanjuje joj se sluh, peruta joj se koža, gubi telesnu težinu, živi na aparatima, na kraju vidimo kako joj telo pripremaju za sprovod i otvoreni kovčeg. Autorkin odnos prema majci, kao i prema ostalim članovima uže familije (noni koja ima osamdeset i sedam godina i najmanje tri ozbiljne bolesti, čije su uši toliko velike da bi uskoro mogla odleteti s ovog svijeta; ocu kojem se jednog dana naduo stomak i koji ostaje bez posla; sestri koja je po rođenju završila u inkubatoru), takođe i prema samoj sebi i vlastitoj neurozi (osetljivost stomaka, praćena poremećajem ishrane i hipohondričnim izjavama – sva sam kancerogena) realizuje se isključivo kroz odnos prema telesnom. Ostali junaci koji ne potpadaju pod porodični krug i ne odnose se direktno na unutrašnji svet protagonistkinje, svedoče o autorkinom ironijskom otklonu prema temi smrti i prolaznosti, i unose životnost u tekst. S jedne strane, autorka egzistenciju vidi kao starenje organizma, a s druge kao niz slučajnih događaja (koji se događaju nekom drugom), gde je besmisleno tragati za bilo kakvim smislom.

Međutim, priroda ironije u Kosi posvuda je dopadljiva, dok je oštrica apsurda zatupljena. Tu su nekakvi rano nastradali mladići, poludobrodušne tetke i rođake, preosetljivi kućni ljubimci, itd. Odnos prema Crkvi (Crkvu ne razdvaja od vere) i svim oblicima sujeverja i nadrilekarstva je ambivalentan. Iako su na momente podvrgnuti implicitnoj kritici, autorka ostaje puna razumevanja, često podvlačeći i sopstveno participiranje u istim. Stub porodice je nona, čiji je lik glorifikovan – ona je žena-heroj koja dolazi na mesto muške figure, pri tom ne transformišući obrazac koji svaki patrijahalni stub porodice nosi sa sobom (u romanu ona je zagovornica hrišćanskog morala – Nitko više ne ide u crkvu! Ni ti, ni sestra ti! A majka vam bolesna), i u tom smislu se izneverava feministička nit.

Dok se Tea u crtici 'Ljudi koje ću upoznati' pomirljivo bori protiv ništavila putem produžetka vrste – Ova djeca nose lijepa imena... Tjeram ih na rani počinak... Poslije deset navečer sve žene u mojoj obitelji spavaju. Neke ispod borova, neke ispod lampe. Bose ili s cipelama na nogama. Spavaju. Ponekad se i dotaknu – Harms se u svojoj priči sa filozofskim pretenzijama 'O pojavama i postojanju', bavi prirodom stvarnosti (i njenim statusom u umetnosti) – U našoj kući živi Nikolaj Ivanovič Stupin – koji zastupa teoriju da je sve dim. A po mom, nije sve dim. Možda dima uopšte i nema... Priča se da je neki čuveni umetnik razgledao petla. Razgledao, razgledao i došao do uverenja da petao uopšte ne postoji. Ukoliko je sve privid i obmana i jedno veliko Ništa, onda je prava priroda svega postojećeg za Harmsa odsustvo svake egzistencije, jer ništa ne postoji ni unutar ni izvan. Smrt ne igra nikakavu ulogu, ona je podjednako apsurdna, koliko i svet na čijem nebu je moguće ugledati loptu, veliku kašiku i običnu kometu veličine parobroda.

Koliko onda kraj Teine crtice 'Plačem li tebe ili sebe' zvuči patetično – Dan nakon sprovoda ovaj je san sanjao mene. Sjela sam na krevet, opipala prazninu u trbuhu i rekla: Ostala sam sama.  

Piše: Irena Javorski
Foto: franciov (flickr)

***

Irena Javorski (1983., Beograd) – diplomirala Filološki fakultet u Beogradu, na grupi za Opštu književnost sa teorijom književnosti. Piše prozu i književnu kritiku. Vodila i muzički uređivala (imrovizovana muzika, free jazz, elektronika...) emisiju iz kulture i književnosti, na radiju Novi Radio Beograd.