KRITIKA 149: Ivan Herceg

GOLA PRIČA

Short story can be a bitch! Ne dopušta preslobodne asocijacije kao pesma, ne trpi rasplinjavanje na bočna pripovedanja koja romanu daju punoću, zahteva pažljivo rukovanje svim elementima i ne toleriše slučajnost. Čitanje u jednom dahu detektuje sve propuste, ocenjuje se u trenutku i najčešće je ta ocena relativno stroža nego kad se radi o krupnijim formama, kao da je obim dela srazmeran veštini koja je potrebna da se radovi uspešno izvedu. A ubeđena sam da nimalo ne grešim kada kažem da je upravo suprotno.

Goli (Profil, 2011), prva prozna knjiga pesnika Ivana Hercega, predstavlja zbirku priča koje tematiziraju seksualnost i bliskost u najširem vidu, od veličanstvene energije erotskog čina, do rutinskog umora partnerskog odnosa na izdisaju, ali i devijacija koje, poput opsesije mladog pisca sopstvenom sestrom u priči 'Dijete', vode u nasilje. Stanovnici sumorne tranzicione svakodnevice – propali studenti, narkomani, branitelji, isfrustrirani intelektualci i seksualno neformirane devojke – junaci su koji, manje ili više uspešno, pronalaze izlaze iz teskobe emotivne nedovršenosti. A situacija je sasvim dovoljno – preljub, incest, homoseksualnost, transrodna anksioznost, ljubav koja izmiče i neuspela reanimacija izgubljene bliskosti. Kod Hercega nema situacionih i pripovednih ponavljanja (doduše, pred sobom nemamo ni stotinak proznih stranica), što je dobitna kombinacija kada govorimo o kompoziciji zbirke u celini. Nema zamora, svaki novi naslov ulazi u različitu atmosferu i temu. Ilustracije Emilija Nuića, koje prate Hercegovu prozu, daleko su od izvanrednih radova, čak bi se moglo reći da ponekad i obezvređuju napisano. Na primer, crtež devojke koja slika kičicom zabodenom u vaginu deluje karikaturalno u kontekstu 'Dnevnika jedne djevice' koji tematizira otkrivanje i oslobađanje (homo)seksualnosti u odnosu slikarke i njenog modela.

Herceg je posvećen isprobavanju sižejnih postupaka i pogleda na tematski krug, svaki novi naslov nas vodi drugačijim narativnim putem i raznovrsnost pripovedačkih tehnika, ne uvek u potpunosti uspelih, daje celini odličnu dinamiku. 'Punk čipka' na najbolji mogući način objašnjava jedan emotivni i seksualni odnos – pričom o prvim i poslednjim satima jedne veze – dok se u 'Crvenom  jezeru', čiji je erotski impuls jedan od boljih u Golima, koristi pristup upoređivanja uspavane veze sa prethodnim brakom. Priča 'Tija' jedna je od onih sa jačim lirskim senzibilitetom i mislim da bi bila mnogo bolja da je realistična naracija potpuno izostavljena. Izneneđenje prijatelja na promenu pola jednakog je intenziteta kao da se radi o promeni frizure i moralo se sprečiti da taj momenat ostane jedan od glavnih utisaka nakon čitanja priče sa tako inspirativnim zapletom i stilski izbrušenim unutrašnjim turbulencijama glavnog junaka/junakinje.

Ponekad je rukopis toliko nemaran da se opire jednostavnoj logici ("izgledalo je da ga samo pritiskom jezika nezadrživo vuče pod vodu"), a vrlo često ćete naići i na banalno stilsko uopštavanje koje priliči najlakšoj, ispranoj literaturi. Umesto da za karakterologiju, nijansiranje i predstavljanje svakodnevice obojene emotivnim i mentalnim uznemirenjem iskoristi potencijal detalja, naizgled neupadljivih momenata, Herceg pribegava fraziranim pripovednim poštapalicama. Kada pokušava da likove i prostor učini opipljivijim, kompaktnijim, da ih postavi jasno i zamislivo, na nekim mestima podleže klišeima i na taj način oslabljuje tekst i obeshrabruje čitaoca. Takođe je plaćen i danak dugom poetskom stažu, ali to nije uvek mana. Ovi eterični pasaži često unose osveženje u razgovetno pripovedanje, ali je, s druge strane, u Hercegovoj prozi prisutna i izlišna doza dramatičnog, za koju smatram da je jedan od većih neprijatelja uspele kratke forme, što otkriva da se autor u konstruisanju pojedinih priča nije dovoljno dobro snašao u pronalaženju ubedljivih izlaza iz zapleta, pa je pribegao prvom rešenju. Uvek je bolji otvoren završetak, jer forma koju je pripovedač odabrao najbolje funkcioniše kao isečak iz života, tek dva-tri kadra celovečernjeg filma.   

Zbirku otvara 'SMS – cvjetni porno', priča koja je uvrštena u antologiju pod nazivom Hrvatska erotska priča (Libido.hr, 2002). Centralni motiv – erotske SMS poruke, uglavnom citati, koje mladić svakodnevno šalje bivšoj devojci – sjajna su parodija na romantične gestove junaka sentimentalne proze koji svojim draganama uporno ostavljaju buketić na prozoru iako znaju da im one neće uzvratiti ljubavlju. On tako poseže za Džojsom, Rešickim, Mraovićem, Valentom, a ponekad provuče i neki sopstveni stih. Međutim, prva nezgoda je već u naslovu. Zašto porno? Pornografija nosi težinu vulgarnosti, a ovde nema razloga za takvo određenje. Poruke sadrže dirty language, ali to je ipak samo stimulativna perverzija koja ne dolazi iz nekog strožeg pornografskog miljea, kako bi se moglo naslutiti iz naslova. Možda bi se ovaj izbor mogao opravdati porno-filmovima koje ovaj momak neumorno konzumira u nedostatku bolje anestezije nakon bolnog ratnog iskustva, ali ipak smatram da naglasak ne bi trebalo da bude na tom njegovom 'hobiju', već upravo na načinu pokazivanja naklonosti prema ženi koja mu je nedostupna. Takođe bih preporučila izbegavanje završetka koji je upotrebljen u 'Cvjetnom pornu', nema potrebe za pogibijom u kontekstu koji je postavljen fabulom, taj motiv nepotrebno zakucava liniju pripovedanja u dramatičan ishod i narušava svedenost naracije i konstrukcije. A onda poslednja poruka: "MOJ SIEMENS OBOZAVA TVOJU NOKIU", ovog puta zaista poslata u prazno, banalnom metaforom zaokružuje dobro započetu priču. Mislim da se moglo bez tih poslednjih redova.

Priča kojoj zbirka duguje naslov, najbolja je u ovoj osmorki. Pre nekoliko godina  objavljena u časopisu ProFemina, priča 'Goli' ima okvir koji se ne može sresti u ostatku zbirke. Politički i istorijski prostor – dvoje junaka su u poseti Golom otoku, goli na Golom – u savršenom je balansu sa intimnom dimenzijom u kojoj se ovaj par ljubavnika i narkomana pokušava izbaviti iz neizdržive egzistencijalne krize. Ovde je sve na mestu: iznenadni početak, nesrećna završnica bez dramatičnih iskaza koji ugrožavaju ubedljivost, paralelna i uravnotežena smena kolektivnog i ličnog sećanja, razočaravajući bezizlaz iz nemoći koju ni ljubav, eto, ne može da popravi – to su delići mozaika uspele priče.      

Zbirka je obojena elementima iz savremene kulture. Iza ovih stranica očigledno stoji mnogo dobrih filmova i muzike, naravno i literature, koji su obeležili autorov razvoj –Morphine, Vejn Vong i Dim, Bertoluči, novi talas, dosta panka – ali piščev očigledno odličan supkulturni i intelektualni background nije dovoljan da prozni radovi sakupljeni u ovoj zbirci zasluže neku značajniju poziciju u savremenoj književnosti. Vidni nedostaci u vođenju priče jači su od dobre zamisli od koje se krenulo. Kada se sve uzme u obzir, Goli ostaju knjiga za manje zahtevne čitaoce. Budući da doslovno svaka od ovih osam priča ima potencijal da ispuni zahteve forme o kojima sam pisala na početku, razočarenje je veće što on nije ostvaren do kraja. Kažem, short story can be a bitch, ali vredi se za nju boriti.

Jasna Dimitrijević
foto: manaland (flickr)

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu.