KRITIKA 147: Ivana Šojat-Kuči

RUKE ZLA

Zbirke pripovedaka su kao albumi popularne muzike. Za nas koji smo rasli u vreme gramofonskih ploča, tačno se znalo koja pesma otvara prvu stranu, koja je, dakle, A1, a koja zatvara drugu, odnosno koja je B5. U ta vremena prvo su se objavljivale ploče pa se onda sa njih skidao hit singl. Upravo zbog toga nikada se nije znalo koja će od pesama biti najuspešnija jer se ukusi producenata i menadžera nisu poklapali sa ukusima publike. Danas je situacija obrnuta, prvo se lansira hit singl, po mogućstvu dva i tek onda se na osnovu toga sklapa album koji biva podređen onome što je unapred pušteno u etar kao ultimativni hit. Zato je sve manje ploča, sve je više hitova, odnosno pesama. Kada to uporedimo sa zbirkama pripovedaka videćemo da je i u njihovom slučaju sve manje zbirki koje bi trebalo da dišu kao jedno, da imaju zajedničku ideju vodilju. Poput albuma sklepanog oko hita u kojem nema povezujućih niti ili se one više ne vide jer je unapred već emitovana numera sve zaklonila svojom veličinom koja je neretko krajnje sumnjiva, tako i knjige priča imaju jednu ili dve dobre pripovetke a ostatak ostane u senci tih poznatih, po kojima se često zbirke i zovu. Ipak, dešava se i obratno. Naime, pišu se zbirke sa tezom, one koje bi trebalo da imaju gotovo romanesknu strukturu, ali ideja celine često nadvlada pojedinačne priče i rezultat bude krajnje neuverljiv, odnosno od svega ostane samo teza, a priče polako padnu u zaborav.

Ruke Azazelove (Fraktura, 2011.) je najnovija knjiga Ivane Šojat Kuči, izvanredne osiječke spisateljice i prevoditeljice. Radi se o zbirci od devet pripovedaka koja je ime dobila po prvoj i najdužoj u knjizi, ali koja ima nameru da funkcioniše kao tematska celina, bez obzira na to što ostale priče naprosto nisu dosegle nivo naslovne. 'Ruke Azazelove' je novela koja opisuje život muzičara-korepetitora u senci dominantne majke. Pripovedanje počinje u trenutku kada je majka mrtva, kada je suočavanje sa nemoći da se išta promeni u životu konačno. Polako se odmotava slika jedne sistematske torture koju je Slavko, narator, preživljavao, a koja se samo uvećavala kako je majka, provincijalna operska pevačica, starila i gubila svoje pevačke sposobnosti, ali i lepotu i šarm. Najveličanstveniji momenti u narativu tiču se upravo autoironije kojom protagonista i pripovedač opisuje svoju situaciju 'starog djevca', čoveka koji se žrtvovao za roditeljsku ljubav. Koristeći se subjektivnim vremenom, onim dakle koje se kreće putem asocijacija i njemu strogo podređenom perspektivom, priča se pred nama ne odmotava linearno i na taj način daje nam priliku da se upoznamo i sa svetom provincijskog pozorišta, ali i prokletstvom malog grada u kojem suvereno vlada ono što je Radomir Konstantinović zvao 'filozofijom palanke'. Slavko, koji je svojoj majci služio kao supstitucija i kao poligon na kojem će ispraviti sve nepravde koje su joj tokom života učinjene, koji će biti i poslednje čvrsto uporište i oslonac za njen upropašteni život i koji će joj, što je vrhunac njenog tlačenja, biti ultimativna publika žrtva je koja nije uspela da se otrgne, koja je prepoznala zavodljive ruke Azazelove, ali nije smogla snage da im se odupre. Na kraju priče, kada je sve gotovo, kada tlačitelja više nema, nema ni želje da se stvari promene, štaviše.

Ivana Šojat-Kuči pokušala je da kroz čitavu zbirku prenese ovu temu zlostavljanja, bilo fizičkog bilo psihičkog, i da varirajući odnose između žrtve i nasilnika, između pojedinca i kolektiva, između Nas i Drugog da jedan presek patologije kojom su obojeni međuljudski odnosi. U svakoj od priča postoji strana koja je ugnjetavana, bila to žena-supruga, kao u pričama 'Majka' ili 'Natrag' ili dete, najčešće sin kao u pripovetkama 'Ruke Azazelove', 'Popravak' ili 'Klackalica' ili ćerka kao u priči 'Kao otac'. U tom smislu treba tumačiti i naslovnu metaforu kao uvek pružene ruke zla. Naime, u naslovnoj priči Slavko sanja Azazela. Radi se o demonu koji je iz hebrejske tradicije u kojoj se ne smatra otelovljenjem zla, prešao u hrišćansku u kojoj dobija svoja zlokobna obeležja, prvenstveno stoga što je predstavljan kao uspravljeni jarac, životinja koja je par excellence pratilja đavola. U snu, Azazel Slavka poziva svojim kao sneg belim rukama. Ova metafora za čiste i zavodljive ruke zla kojima Slavkova majka uvlači sina u mračni vrtlog sopstvenog neuspelog života, odnosno za roditeljske/prijateljske dlanove "Beskrajno bijele. Kao snijeg na mesečini." koji će pratiti i uništavati protagoniste narednih priča, strukturalna je i glavni je zamajac pripovedaka. Jednako kao što su lokalni Nemci pobijeni komšijskim rukama pa se sada vraćaju i proganjaju novouseljene stanare kuće u priči 'Iz Gehene vraćeni', tako je i božja/roditeljska ruka ona od koje se a priori očekuje da je dobra "Bog je dobar otac", kaže pijana dvadesetogodišnjakinja, ali ispostavlja se da su oni koji bi nam po prirodi stvari morali želeti dobro, u stvari oni koji nas uništavaju, a mi ne možemo učiniti ništa da im se suprotstavimo.

Ovako ukratko izgleda zajednička potka na koju se sve priče naslanjaju. I u tom smislu se zbirka zaista može videti kao celina, kao devet poglavlja zajedničke povesti, da parafraziram Danila Kiša. Ipak, priče su zaista neujednačene i pokazuje se da Ivani Šojat-Kuči mnogo više odgovara duža forma. Naime, pripovetka 'Ruke Azazelove' joj dopušta da se razmaše, da slobodnije uđe u psihologiju likova, da otkrije njihove motivacije, da im kroz ironiju i autorironiju podari dubinu. U većini ostalih priča, likovi su plošni, situacije već viđene, njihova motivacija tipska, bez obzira na mračne i mučne sudbine. Pored toga, spistaljica kao da je u par navrata prekoračila granicu i zabasala u teritoriju u kojoj se književnost ne oseća dobro, drugim rečima kao da je prešla granice melodrame i ušla u zabran patetike.

Uzmimo, na primer, pripovetku 'Kao otac' u kojoj se na jednoj pijanoj proslavi dvadesetog rođendana otkriva istorija porodičnog nasilja. Narativ koketira sa starim motivima na kojima je Dostojevski izgradio svoju poznu poetiku o (ne)pravednosti Boga. Iako je priča zapravo o majci i njenom pristajanju, odnosno trpljenju i opravdavanju nasilja zarad 'mira u kući', što se ističe poentom priče u kojoj majka plače nad umrlim ocem 'kao da je pokopala dijete', stiče se utisak kao da je ta teza prenaglašena, odnosno da je ona prosto svojom Istinom pojela svu literarnost priče koja je slabo motivisana. Naime, priča kao da istupa iz onih okvira koje je Aristotel definisao kao pravilo verovatnog i mogućeg jer je teško zamisliti tri pijane studentkinje koje filozofiraju o Bogu, a onda iznebuha proživljavamo priču o nasilju u porodici, pri čemu nema ni reči o onom sukobu koji bi morao biti pravi, suštinski sukob između majke koja dopušta i toleriše nasilje i ćerke koja to nasilje trpi kako zarad sebe tako i zarad mira u kući koji joj je nametnut ponašanjem majke.

Sličan mehanizam u kojem pouka priče nadvladava njenu zabavnost, da iskoristimo poznatu Horacijevu misao o književnosti koja je slatka i korisna, dulce et utile, može se videti i u priči 'Popravak'. Siže priče predstavlja razgovor između gospođe Zlate, psihološkinje popravnog doma za maloletne delikvente i jednog štićenika, Maria. Fabula je naravno mnogo šira i podrazumeva čitav splet teških sociopsiholoških, odnosno socipatoloških okolnosti koje su ga naterale na ubistvo majke koja ga je maltretirala, izbacivala na ulicu, terala da prosi i slično. Narativ je konstruisan tako da slušamo četiri glasa. Gospođa Zlatin koji predstavlja jedan nivo stvarnosti, Mariov koji joj odgovara poslušno i trpeljivo, zatim njegov koji u sebi govori ono što zaista misli i četvrti koji predstavlja reminiscencije na njegov život iz kojeg saznajemo njegovu tragičnu priču. Maltretiranje koje za nesretnog momka nikako ne prestaje jer ga i u domu muče stariji štićenici, prosto ne bi smelo da se završi patetičnom rečenicom, onom koja se pojavljuje u glasu za koji pretpostavljamo da govori istinu i koji ni u ironiji ne bi trebalo da izgovori rečenicu "Htio bih biti nečiji sin!" jer se time prelazi granica između književnosti i preteranog patosa. Naravno da je teško balansirati na tankoj ivici koja literaturu deli od prenaglašene melodrame u ovako teškom i mučnom narativu, ali upravo se na tim mestima, u tako složenim pripovednim situacijama prepoznaju vrhunske autorke/autori.

Knjiga Ruke Azazelove tako ostaje nedovršena konstrukcija. S jedne strane imamo jednu izuzetno upečatljivu priču, odlično vođenu sa odlično izabranom perspektivom i sjajnim temporalnim rasporedom građe koja u ukupnom zbiru daje zanimljiv i psihološki uverljiv narativ začinjen jetkom ironijom. S druge strane imamo osam priča koje svojom snagom u značajnoj meri podbacuju i ne uspevaju da budu podjednako ubedljive. Osnovna ideja koja je započeta u naslovnoj pripoveci odista ostaje prepoznatljiva do kraja, ali to jednostavno nije dovoljno. Ivana Šojat-Kuči može mnogo više u šta nas je već uverila sjajnim romanom Unterstadt.

Vladimir Arsenić
foto: Selom (flickr)

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.