KRITIKA 139: Zoran Krušvar

ANĐELKO U 'HLADNOJ' POSTMODERNISTIČKOJ ZAJEBANCIJI

Omaž bez poente

Pravljenje omaža nekom autoru/ki od strane drugog autora/ke, kada je reč o književnosti, moguće je izvršiti na nekoliko načina. Obično je u pitanju sam način i manir pisanja (nečiji stil) koji se u celosti ili na momente kopira, potpuno ili delimično oponašanje tuđe (inovativne i koherentne) vizije sveta, kao i posveta preko imitacije i preuzimanja određenih tema, motiva ili likova prisutnih u nečijem tekstu/opusu. Takođe, omaž se može naći u citatima i aluzijama, bilo skrivenim ili otvorenim unutar jednog teksta, koji preko njih stupa u intertekstualnu relaciju sa drugim tekstom. Ređe, on se može svesti na običnu deklaraciju, putem koje se odaje počast nekome ili nečemu. A upravo nas na to i upućuje sam naslov romana Kamov se vraća kući (Mentor i Udruga Mladih 'Akcija', 2010) autora Zorana Krušvara, koji kako ćemo dalje pokazati u tekstu neće uspeti da prevaziđe nivo deklarativnog.

Već posle nekoliko pročitanih stranica nailazimo na Janka Polića Kamova (u romanu sporednog junaka), apartnu (neshvaćenu za života) i ekcentričnu figuru hrvatskog modernističkog pesnika/prozaiste s kraja 19. i početka 20. veka, baš u trenutku kada se sprema da se vrati među žive, u današnju Hrvatsku, tačnije u grad Rijeku. Naravno, odmah se da pretpostaviti da će i Rijeka imati svoj udeo u priči, pominjanjem određenih toponima (crkve sv. Vida, spomenika Janka Polića Kamova, nekadašnje fabrike 'Torpedo', Industrijske ulice, itd.). Kako dalje napredujemo, s uvođenjem protagoniste Anđelka, Krušvarov omaž Kamovu zadobija obrise pastiša (u jednoj od epizoda romana i sam junak Kamov postaje koautor Krušvarovog teksta), a zapravo se formira putem autorovog parodijskog poigravanja sa Kamovljevim romanom Isušena kaljuža. Posebno sa njegovim prvim delom 'Na dnu', u kojem Kamov pripoveda u trećem licu o junaku Arsenu (nekoj vrsti piskarala) i njegovim unutrašnjim 'avanturama' svesti u stanju rasapa. Međutim, bez obzira na to što se u Krušvarovom romanu nalaze opšte poznate i prepoznatljive reference na ceo Kamovljev opus (citira se Kamovljeva pesme 'Job', junaci glume pesničke konstrukcije poput "Silovat ću te, bijela hartijo" iz pesme 'Preludij', navode se delovi Kamovljeve biografije, kad je kao gimnazijalac došao na ideju da se sa novcem sakupljenim iz inostranstva podigne oružana revolucija u Hrvatskoj, itd.), pitanje šta se dobija Krušvarovim povlačenjem paralele u odnosu na Isušenu kažljužu, ostaje ključnim.

Krušvarov junak Anđelko, nije ništa drugo do 'papirni junak', protagonista sa velikim 'P', odnosno puka literarna konstrukcija. Njegov karakter i psihološki profil gotovo da ne postoji, što je donekle motivisano Kamovljevim ulaskom u njegovo telo i stalnim pokušajima da u potpunosti zauzme njegovu svest (nažalost ovo zauzimanje Anđelkove svesti je slabo iskorišćeno; Anđelko je tokom čitavog romana malko ošamućen i rešen da se po prvi put, ni sam ne znajući zašto 'konfrontira' sa svetom?!). Međutim, i pre Kamovljevog dolaska na Zemlju, Anđelko je bio opisan kao devetnaestogodišnji beskičmenjak-naivko (identičan junaku crtanog filma u kojem se vidi intervencija četkicom i glas crtača/naratora), besposličar koji ide gore-dole duž rječkih ulica. On je 'prazna stranica', tabula rasa u službi autorovog ličnog eksperimenta – kreiranja proznog teksta sa 'više krajeva' (u romanu ih je ukupno 12, s tim što je 13-ti ostavljen čitaocu da ga ispiše, i na taj način kako sam Krušvar kaže u svom uputu postane 'koautor'). Međutim, ovakvi i tome slični metatesktualni izleti (komentari) kojima se razbija iluzija pripovedanja odavno prisutni u prozi starih majstora (npr. Didroovom Fatalisti Žaku), u Krušvarovom slučaju neće doprineti kompleksnosti ili duhovitosti dela. Tačnije, oni neće dovesti ni do zrnca humora, već će proizvesti efekat ubitačne dosade usled mehaničkog nizanja i umnožavanja apsurdnih situacija.

U osnovi zapleta romana, nalazi se Anđelkova potraga za Perom – galebom sa slomnjenim krilom. Igrom zle kobi, Anđelko postaje instrument spiritističke seanse ("Entitet kojeg nije bio ni svjestan skvrčio mu se usred sinaptičkih pukotina") dve uduvane studentkinje/veštice-amaterke Sare i Karin, koje slučajno uspevaju da prizovu duh Janka Polića Kamova (koji se oglašava svojim stihovima preko šuma radio-talasa) u Anđelkovo telo. Nastavljajući borbu sa različitim preprekama pri rešavanju svog zadatka – 'mutiranim ciplima' iz Mrtvog kanala, monstrumom rječkog podzemlja pod imenom 'Preokret' (plodom Kamovljevog obljubljivanja morskog čudovišta), šestomesečnim preživljavanjem na 'jestivom donjem rublju' u zaključanom skladištu, vanzemaljcima i njihovim analnim testiranjima, robotom 'Deus ex Machinom' (Božom), grupom lažnih satanista, itd. – Anđelko više puta u romanu umire i isto toliko puta biva vraćen u život (ukoliko se odlučimo za linearno čitanje); a sve to, da bi Kamov imao prilike da vaskrsne – spava sa svojom praunukom Sarom posle 100 godina apstinencije, zadobivši Anđelkovu svest, i to baš u trenutku kada je Anđelko pokušao da izgubi nevinost sa Sarom. Zapravo, radnja romana Kamov se vraća kući počiva na povezivanju apsurdnih situacija i dijaloga, koji za svoju centralnu figuru imaju junaka Anđelka – antipoda Arseniju Toplaku iz Isušene kaljuže; odnosno, Anđelko je Arsenijev parodijski dvojnik, kao što je Krušvarov roman parodična inverzija Kamovog. Mazohističko poniranje individue u predele vlastite mračne podsvesti (kojem prethode isti takvi imoralni činovi suvišnog čoveka za kojeg ne postoji nikakav moral, sem neizmerne patnje i bola), kod Krušvara se pretvara u susret dvostruko fiktivnog junaka sa repertoarom fantastičnog – okultnog, magijskog, abnormalnog, neljudskog, zaumnog, itd. – inspirisanim prozom H.F. Lavkrafta, kojem Krušvar takođe pravi omaž (kako i sam priznaje u tekstu). Ali, iz ovog duplog omaža nije jasno šta je autor hteo da kaže svojom knjigom, tj. koja je njegova poruka. Apsurd često ustupa mesto fantastici, gubeći svoj potencijal kao mesto 'preloma' svakodnevice, dok fantastika ostaje u subliterarnim okvirima Lavkraftovog wired ficton-a.                       

Infantilna postmoderna

Zašto se Krušvar u svojoj knjizi više ne bavi današnjom Hrvatskom? Na mnogim mestima u romanu spominje se nekakva 'recesija'. Bolnica je primorana da svoje krevete iznajmljuje turistima, policija takođe nema mesta za one koji nisu turisti. Niko ne pije skupo vino. U jednoj epizodi junakinja Karin se preoblači u Jadranku Kosor i dolazi u policijsku stanicu (da bi pomogla Anđelku), dokazujući svoj novi identitet preko metalnog znaka za marku automobila Mecedes, koji je zakačila za svoj rever: "Pogledaj me u oči! Ja sam Jadranka Kosor, premijerka! Pogledaj kako veliki broš imam! Vidi kako svjetluca!" U jednoj slabijoj epizodi (travestiji čuvene scene iz filma Kazablanka) italijanski pesnik D' Anuncijo sedeći za istim stolom sa Če Gevarom, konstatuje kako treba dozvoliti delu 'varvarskih Hrvata' da izgrade radni logor za homoseksualce, ali van Rijeke. Međutim, to su jedne od retkih referenci na društvenu stvarnost koje mogu da se pronađu u romanu Kamov se vraća kući – omažu čoveku, za kojeg je ta ista Hrvatska bila 'žalosni i bolesni samostan' – mrtvo mesto, odnosno mesto bez duha: jedna siromašna, stišnjena, malograđanska i provincijalna sredina, bez ikakve perspektive; zemlja iz koje treba što pre otići. Bilo bi interesantno pisati (odnosno spekulisati) o tome kakva bi bila Kamovljeva vizura danas (ako se već na početku teksta kaže da je Kamov pratio sve šta se dešavalo u Hrvatskoj za vreme svog odsustva, i ako već na sredini romana zatičemo Kamova kako piše za lap-topom). Inače, ovaj tekst nema nikakvog smisla – umesto Kamova da se u Krušvarovom romanu nađe bilo koji drugi pisac, knjiga bi nastavila da proizvodi isti efekat odusustva poruke. Pa čak i ukoliko ovu bledu literarnu parodiju na stvaralaštvo dva pisca (Kamova i Lavkrafta), smestimo u žanr neke kvazi teen-age avangardne literature.

Irena Javorski 

***

Irena Javorski (1983., Beograd) – diplomirala Filološki fakultet u Beogradu, na grupi za Opštu književnost sa teorijom književnosti. Piše prozu i književnu kritiku. Vodila i muzički uređivala (imrovizovana muzika, free jazz, elektronika...) emisiju iz kulture i književnosti, na radiju Novi Radio Beograd.