KRITIKA 135: Ante Tomić

FORSIRANJE ROMANA-REKLAME
 

Punoglavci (Naklada Ljevak, 2011.) su roman o nenajavljenom i prekonoćnom odrastanju koje je dvanaestogodišnju Alenku zadesilo na raspustu u gradiću B. kod bake i dede. Tu je sve: prva simpatija (ona pogrešna), druga simpatija (ona koja se pamti kao prva), porodični stresovi koji se na koncu razrešavaju, susreti (i sukobi) sa Drugim i drugačijim, dečačka družina oko tvenovske vatre na reci i jedna devojčica u tom društvu (uvek ta jedna!) kojoj se leta 1975. godine "možda dogodilo sve važno što se trebalo dogoditi". Ravna i jednostavna priča, uz rutinski tomićevski intro pre svakog poglavlja i epilog koji docrtava karaktere decenijama kasnije, može se odrediti kao ostvarenje nadomak solidnog. Pripovedački štedljiv, roman odstupa od tipične proze Ante Tomića koja pogađa u sredu, pa tako ostavlja utisak radne verzije ili nekog skraćenog izdanja Readers Digesta koje, uskraćeno baš za autorski pečat, pruža samo neophodne fabularne informacije. Kao da se pisac nije dovoljno dao tekstu, a sigurna sam da to nema mnogo veze sa spisateljskim zamorom ili nemarom.

Ako odlučimo da Punoglavce čitamo kao roman za adolescente neće nam smetati narativna plošnost, možda će čak biti i preporučljiva za čitače-početnike. Ali postoji taj problem s godinama: zašto bi adolescentima bila interesantna pretpubertetska pripovedanja, zbunjenosti i otkrića? Tinejdžeri najpre uzimaju u ruke ono što njihov uzrast prevazilazi bar za nekoliko godina (Alenka čita Avanturiste Harolda Robinsa i kaže da za knjigu upravo nema gore preporuke od toga da je "lijepa, poučna i upravo za djevojčice moje dobi") i generaciji koja raste bilo bi pristojnije ponuditi nešto drugo iz radionice Ante Tomića. Ako zanemarimo ovu potencijalnu hormonsku nezainteresovanost, Punoglavci bi se još i mogli ugurati među književnost za mlade, ali bi u tom slučaju bilo mnogo bolje da je ovaj roman napisan bar 30 godina ranije, kada nije bilo potrebno objašnjavati ko su Sandokan i Sirimavo Bandaranaike, i koliko su te figure sedamdesetih godina XX veka bile crtica iz opšteg obrazovanja. Nedorečenost statičnih motiva samo ih čini nevidljivim. Pisac uključuje te aluzije kao da ne postoji vremenska distanca, ili kao da piše za svoje vršnjake, a to samo donosi još više muke pri ubacivanju Punoglavaca u odeljak sa A-literaturom.

Ali jedna vrsta A-literature zasigurno jesu. Advertajzing, kao svaka ozbiljna industrija, koristi sve raspoložive modele plasiranja svojih usluga. Oko se naviklo na poznate etikete u mizanscenima filmskih ostvarenja, muzičkih spotova i scenskih nastupa, ali to je drugačija priča. U ovim slučajevima se sponzor ne meša u sadržaj, već samo zahteva mesto na površini za svoj logo, dok se poneka rešenja mogu bez zadrške tretirati i kao čist umetnički rezultat, bez obzira na namenu. Netradicionalnim, gerilskim metodama najčešće pribegavaju neprofitne organizacije i naravno da ta vrsta aktivizma više prija duhu od korporativnih poruka pod hipsterski rezigniranom šminkom. Ipak, ti su izrazi najtešnje povezani sa vizuelnim identitetom, a kada dođemo do (ili se vratimo na) reč, stvari su komplikovanije i angažman mnogo zahtevniji. Prozni tekst noveletskih dimenzija ima razvijeniji nervni sistem od kratke poruke, ma koliko inteligentna i koncentrovana bila. Tako dolazimo do pitanja da li je kolaboracija advertajzinga i književnosti moguća. I čemu to uopšte služi?

Analize i interpretacije romana koji je pisan po narudžbini Podravke (i prvobitno objavljen pod naslovom Vegeta blues 2009. godine) prati obavezno negodovanje. Tačno je, neka struja prođe svaki put kada se u Punoglavcima pile začini 'vegetom' i bela kafa sipa u šolje sa crvenim srcima. Iako bi se u hrvatskim romanima hrani ionako dodavala 'vegeta' a deca jela 'čokolino', sama činjenica da je tekst nastao pod Podravkinim sponzorstvom, te da je stoga i dekorisan zadatim motivima, usmerava čitanje po zakonima tržišta i eksperimentalni žanr nužno nameće dioptriju za čitanje. Mislim da je to tema koju ovo izdanje sobom nosi i da je bitnije od rasprave o kompoziciji, naraciji i ostalim -cijama.

Literatura kao medij ne uspeva da apsorbuje reklamnu poruku u dovoljnoj meri da nam se ona približi neopaženo i eventualno ispuni zadatak izazivanja želje. Na jednom mestu u romanu Čovek u mraku Pol Oster kaže da nas knjige prisiljavaju da vežbamo inteligenciju i imaginaciju, dok se film može gledati – i u njemu čak uživati – u stanju bezumne pasivnosti. Fakat. Dok nam u filmovima hektolitri 'koka-kole' promiču ne izazivajući veću iritaciju, pokazalo se da na papiru svaki Podravkin proizvod, bio on savršeno strukturalno uklopljen ili baš nasilno uguran u situaciju, stvara nepoverenje u čitavu priču. A pošto već od prvih stranica znamo da se nećemo načitati dobre proze koju smo očekivali, mislim da bi bilo korisno da se pozabavimo upravo ovim aspektom uspelosti Tomićevog romana.

A prilika ima dosta. Jednostavno – jesti se mora. Često rabljena poruka koju nam šalju  proizvođači konzervirane hrane jeste da njihovi produkti olakšavaju svakodnevicu savremenoj domaćici. Na stranu sad feminističke teorije i patrijarhalne zamisli šta bi jednakost polova trebalo da bude, to je neka druga, za Punoglavce prevelika priča. Ali je konstanta. Možda se nije imalo gde – od praznih kofica marmelade pravljeni su tegovi, 'vegeta' švercovana u SSSR, zemljaci iz nerazvijenih brdskih oblasti postali bogatiji za saznanje kako na ovom belom svetu postoji supa u kocki – a u Podravkinoj kuhinji ipak najviše ima zimnice i gotovih jela. Za te je rezone zadužen stari Karlo, antikomunista, kućni cinik i hejter po vokaciji, te mu ova funkcija priliči više nego ikome. Njegova teza da je gotova hrana "veliko pojačanje u borbi za ženska prava" i vrhunski doprinos emancipaciji žena, dok se one pak ne žele odreći najjačeg sredstva ucene, prečesto se provlači i podvlači. Dok Karlo deklamuje, radnja stoji, kao što film čeka da prođu reklame. I tu je trebalo ostaviti malo više prostora nesponzorisanim sižejnim elementima da prodišu. A s druge strane, njegova blebetanja daju vitaminske doze humora (Domaće je uvek bolje od industrijskog. Domaći džem, domaće kobasice, domaće vino, domaće kisele paprike... Samo čekam da netko u šupi sastavi domaći avion i krene me uvjeravati da je bolji od Boeingova...) za koji smo ostali vidno uskraćeni.

Konačno, kada bi trebalo reći o čemu su Punoglavci zapravo, ceo roman – simbolički, značenjski i fabularno – staje u scenu u kojoj Karlo pomoću supe u kocki objašnjava Alenki kako se dogodio Veliki prasak i iz jedne tačke neizmerne gustine nastalo sve što postoji. Ovo je taj čvor koji obe tendencije, marketinšku i literarnu, veže u dobro obrađen centralni motiv Velikog Trenutka kao prelomnog događaja u formativnim godinama. I podržava tezu da od punoglavca začas nastane neka krupnija zverka, čija je stešnjena suština samo čekala pogodne uslove da se razvije do punog oblika.

Punoglavci me ostavljaju uverenom da je sinergija marketinga i umetničke proze nesumnjivo problematična. Ne znam koliko je privreda na gubitku, ali književnost sigurno ne dobija puno. Ali kada se sve sabere, mislim da je Ante Tomić pošteno obavio posao. Norma je ispunjena, a konačno rešenje, uprkos tome što pisac ipak nije dao više od 'dvije žličice' snage, pameti i humora, ipak nije nečitljivo. Da je sa Podravkom, umesto ovog, sklopio dogovor kao kopirajter, verovatno bi morao da dâ teži tovar, prošvercovan iz literarnog i životnog iskustva, kompresuje ga kao supu u kocki i dostavi pravo na ekrane. I potom mirno uživao u anonimnosti.

Za kraj priče o marketinškim modelima izražavanja pogledajte jedan raritet s početka prošlog veka, kinematografsko ostvarenje iz 1926. godine, stroga i opsežna demonstracija uzroka i posledice u oglasnom prostoru. Hičkokovsko spuštanje na mesto zbivanja, nadrealni efekti i dramatična neizvesnost do srećnog kraja. Reklamni spektakl kakav niste očekivali. Žanr i po!

Jasna Dimitrijević

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu.