KRITIKA 131: Borivoj Radaković

Pozorišna predstava ili knjiga

Jasno je zbog čega ima sve manje knjiga u kojima se objavljuju drame. Razlika između teksta i njegovog postavljanja na pozorišne daske ponekad je tolika da je prosto glupo štampati nešto što u svom postvarenju nije ni nalik onome što je napisano. Ova velika razlika između teksta i predstave je istorijski relativno nova, odnosno ona se javlja negde na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, kada pisac postaje manje važna figura u nastajanju predstave od reditelja, koji dobija neverovatnu slobodu da tekst prekraja, dopisuje scene važne za njegovu rediteljsku viziju, krati one koje su suvišne. Možda je to i logično jer je tekst samo jedan deo sinkretizma koji vlada u pozorištu i više je puta pokazano da čak i od banalnih komada može da se napravi odlična predstava, ali i da i najbolji tekst može da bude upropašten od strane reditelja.

Kritičarski odnos prema dramskom tekstu kao zaokruženoj književnoj-umetničkoj celini mora da zanemari činjenicu da će on u jednom trenutku postati predstava, ali je pitanje koliko je autor/ka koji/a piše u mogućnosti da se od ovakve slutnje odbrani, odnosno koliko je moguće pisati književni/dramski tekst kada je vaš cilj da se od tog teksta jednog dana napravi pozorišna predstava. Drugim rečima, koliki su ustupci koje će autor/ka praviti unapred znajući i pogađajući ono što će reditelj, a zatim i publika, koja svakako nije manje važan faktor u autorovoj/kinoj svesti, želeti da napravi od teksta. Nije uopšte teško videti koliki su unapred učinjeni ustupci koje je dramski pisac/spisateljica ponudio/la reditelju, posebno kada se ima u vidu kakva je pozorišna publika, odnosno, šire gledano, ko su konzumenti kulture u društvu u kojem tekst nastaje.

Koliko je amaterizma u Amaterima

Amateri su komedija Borivoja Radakovića ukoričena u knjižicu koju je štampao VBZ i kao takvi imaju sve mane onoga što predstavlja dugogodišnja saradnja pisca sa rediteljem (1), ali i podilaženje ukusu publike, te stvaranje pozorišnog hita: mnogo seksa, minimalno i nadasve oprezno socijalne satire, malo komedije karaktera, malo komedije situacije i očekivane replike na uobičajenim mestima. Minimalistički koncept u kojem se prate klasicistička uputstva o jedinstvu vremena, mesta i radnje takođe govori o tome da je sve unapred dogovoreno, ispostavlja se da je reditelj bio i scenograf i da se radi o naručenom tekstu na kojem je rađeno upravo onoliko koliko je bilo potebno da se on upriliči za večernju zabavu srednjeg sloja u Zagrebu ili bilo gde drugde na ovim prostorima, ali da budemo iskreni i mnogo, mnogo šire.

Dva poznanika, Grga i Krap da bi zaradili dodatni novac, pokušavaju da snime autentični hrvatski pornić i u to ime angažuju Kuku, lokalnog jurodivca blago zaostalog u razvoju, ali izuzetno obdarenog u međunožju i Stelu, prostitutku. Naravno da nijedan od muških likova nije učestvovao u nekom sličnom poduhvatu i nema niti snimateljsko, niti rediteljsko, niti glumačko iskustvo, dok je jedino Stela tu prava profesionalka i žena koja je tušta i tma takvih tipova preturila preko glave.

Šta je smešno?

Komično/smešno bi trebalo da nastane već iz činjenice da se pornić snima u stanu Grgine tete koja je otputovala u Kanadu, a koji nećak čuva i u njemu zaliva cveće, te shodno tome što je u pitanju matora veštica koja ima oko za svaki detalj, u stanu ne sme ništa da bude pomereno. U redu, možda je to zaista i smešna situacija kada se odigra na sceni, jer ima prilike da se napravi dobar glumački geg, ali tekstualno to sve deluje prilično slabo. Tekst  nudi obilje prilika za glumačke gegove, ali to nije njegova prednost, naprotiv. Na primer kada Kuka prikazuje veličinu svoje alatke, pretpostavljam da dolazi do salve smeha u sali, ali se tu radi o, doduše zdravom, ali banalnom smehu.

Tekst nudi razvoj likova kada se otkriju dodatne motivacije iza njihovog ponašanja, odnosno želje da snime porno film: Grga želi da se osveti ženi, koja ga bespoštedno vara sa nekim kamiondžijom, a Krap je mizogin čije su skrivene želje da ponizi ženski rod sasvim u suprotnosti sa njegovim ponašanjem prema sopstvenoj supruzi. Međutim, te dodatne motivacije se slabo istražuju, a čak se komedija i završava napuštanjem tih podzemnih motivacija koje bi mogle lako da okrenu komediju u tragediju jer, na koncu, tu smo da se zabavimo, da se nasmejemo, a ne da istražujemo ljudsku psihu.

Naravno da ovakve uzdržanosti vode i do slabljenja osnovne logike likova. Prosto nije za poverovati da će Krap da pusti svojih hiljadu i više eura da se odšetaju zajedno sa Stelom, a da nije ništa snimljeno, ili da nije došlo do nekog odnosa. Naime, u pitanju je sitna duša, banalna kao i svaki pritajeni nasilnik, a pri tom u odnosu sa sopstvenom ženom manji od makova zrna. Malo je verovatno da bi se stvari u stvarnosti tako završile. Drugim rečima, Radaković ovde blago odstupa od Aristotelovog logičnog zahteva za verovatnim i mogućim. Ovo nije jednino mesto na kojem se to dešava i zbog toga čitav tekst gubi na kvalitetu.

Pokušavajući da u jednu labavu tekstualnu konstrukciju ubaci malo živosti i da joj da na težini, Radaković se odlučio za relativno tabuiziranu temu pornografije, a posebno domaće pornografske produkcije. Međutim, i u tome je stao na pola puta. Uspešno je kreirao tipsku situaciju u kojoj se snimaju domaći pornići (nečiji stan, loša oprema, neprofesionalni glumci), ali to je kraj. Ni trunke nekog tekstualnog promišljanja o pornografizaciji društva, o problemu preterane dostupnosti pornografije, na koncu, o granici pornografije koja se menja iz dana u dan jer ono što je nekada sablažnjivalo i smatralo se 'pornografijom', sada je uobičajen sadržaj naših prime time TV programa. To znači da su u drami Amateri pornografija i snimanje pornografskog filma samo dekor za jednu običnu komediju koja meša komediju situacije i komediju karaktera i ništa više od toga. Pornografija je ovde iskorištena da bi glumica scenom prošetala u negližeu i da bi se publika smejala klasičnim prijapskim šalama, poznatim još od Aristofana.

Da je seks manje provokativan i tržišno isplativ, zaplet komedije se mogao vrteti i oko nečeg drugog. U čitavoj priči, dakle, nije smešno to što dva tipa pokušavaju da snime pornografski film, već upravo to što nevešti Krap i Grga pokušavaju da do love dođu na lak način. Da se radilo o uvozu jeftine kineske robe i problemima sa distribucijom, sve je moglo da izgleda veoma slično, ali ne bi bilo tako zanimljivo za gledanje. Pored toga, kad se zrelo razmisli, ko još veruje da od pornografije može da se zaradi kada je ima jednim klikom dostupne na internetu, što samo dodatno opterećuje ionako slabu motivaciju Radakovićevog teksta.

Naručeni stereotipi

Amateri se, poput svake komedije, u velikoj meri koriste steretipovima, ali to za književnu vrednost nekog teksta nikako nije dobro. Posebno smeta činjenica što Stela govori sa akcentom koji je čak prenaglašen. To bi trebalo da doprinese komici, ali suštinski ukazuje na prilično razrađene mehanizme koje Radaković koristi. Obespravljene žene bez obrazovanja imaju najveće šanse da postanu prostituke – to je svakako sociološka činjenica, karakteristična za sva društva. Međutim, koristiti šablon u kojem će žena koja govori s izrazito bosanskim akcentom biti kurva i očekivati da se publika u pozorištu KNAP smeje tome ne govori najpozitivnije o mašti pisca, bez obzira što je ona na kraju nadmudrila sve i odnela i jare i pare. U jednom tenutku se čak čini da će Radaković da zagrebe ispod površine i da pusti Stelu da kaže nešto više o svojoj sudbini, sudbini izbegle žene koja je pred razularenim ratnicima/silovateljima pobegla u Zagreb u potrazi za skloništem, ali se on ipak uzdržava i to je još jedna u nizu propuštenih šansi.

Ima u tekstu još sasvim dovoljno stereotipa, svaki lik je izgrađen na jednom – Krap je pritajeni nasilnik, nacionalista, mizogin, vešt majstor i veliki lažov; Grga je njegova suprotnost -  odgajan u partizanskoj tradiciji, tolerantan, smotan; Kuka najviše liči na životinju koja govori. Svi su oni, dakole, lako prepoznatljivi i duboko učaureni u svojim početnim pozicijama koje neće napustit ni na kraju drame. I ova plošnost likova (da upotrebim termin iz teorije romana) smešta Amatere u bulevarsko pozorište koje će se zadovoljiti jednom vrstom populizma – onim što je Piter Bruk u Praznom prostoru nazvao mrtvačkim teatrom.

Glavni problem drame je u stvari problem naručenog teksta koji je morao da zadovolji velika očekivanja, sa određenom težinom i sa unapred zadatim očekivanjima reditelja i publike. Pisanje po narudžbini, čak i tematski uslovljeno, jedan je od dobrih načina da književnici prodaju svoje tekstove i da čak i pristojno zarade, međutim ako neprekidno sputavate sve ono što mislite da možete i treba da kažete, ako sami sebi sečete misli i rečenice, onda je takvo pisanje unapred osuđeno na propast. Čini se da je tekst koji je Radaković zamislio potpuno drugačiji od onog koji je dao kako konačan proizvod. Taj trenutak u kojem se tekst lomi da li da iz komedije pređe u jednu ozbiljnu psihološku, čak i društvenu dramu i u kome se konačna odluka donosi u korist publike toliko je očigledan da nam ne ostaje ništa drugo nego da žalimo za propuštenom šansom.

(1) Petar Veček, reditalj i scenograf predstave preminuo je na dan premijere. Inače Radakoviće je sa njim sarađivao i na još jednoj hit predstavi Dobro došli u plavi pakao. 

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.