Kopanje po vlastitim emocijama

Putopis je jedan od najstarijih žanrova u književnosti. Od Epa o Gilgamešu naovamo, neprekinutom niti, književnost opisuje svet oko sebe, nova lica i krajeve, pokušava da dočara svojim slušaocima/čitaocima mesta koja oni nisu u stanju da vide, koja služe da im se raspali mašta, da ih se fascinira, da se, konačno, otvore prostori u narativu za različita fantastična događanja i dešavanja, ona koja su moguća samo ne-ovde, na drugom i drugačijem mestu, izvan rutine svakodnevnice. Zahvaljujući Google Earthu i drugim live servisima, danas je putopis potpuno drugačiji žanr. Ne možete više da obmanjujete niti fascinirate bilo koga, ali se zato otvara prostor da se oslikavaju unutrašnje promene koje se dešavaju na drugim mestima, gde je autor/ka gost, putnik-namernik ili turista. Ono što se dešava na putu ne dešava se kod kuće i u tome se krije intriga i suština tekstualne dramaturgije. Još nešto mi se čini važnim, bivanje na putu je često prilika da se usmeri izvanjski pogled na ono što smo ostavili krenuvši na put. Tako se pisanje s puta zapravo usmerava na pisanje o rodnom mestu/zemlji te sebi i čitaocima tamo, a ne sebi ovde s mesta na kojem se i o kojem se piše.

Tatjana Gromača je nedavno objavila zbirku svojih putopisnih tekstova Berlin, Pula, Varšava koji su inače čitani na Trećem programu Hrvatskog radija, a knjiga se našla i u finalu Nagrade Kamov. Moglo bi se reći da je zbirka podeljena u dve celine – jednu čine tekstovi koji za svoju temu imaju pojedine gradove u Evropi, a drugu tekstovi koji se tiču Istre i, konkretnije, Pule u kojoj autorka živi, pa oni tako i ne potpadaju pod putopis per se, već više liče na beleške iz šetnji, s tim da se može argumentovano tvrditi da su i hodanja po gradu i okolini nekakva putovanja. Međutim, ono što ovu knjigu putopisa čini neobičnijom jeste što je dobar deo tekstova nastao po sećanju.

Naravno da je svaki tekst nastao u procesu re-kreacije doživljenog na izvestan način jer postoji vreme između samog događaja i zapisa, čak iako je povremeno zanemarljivo kratko. Ipak, u slučaju Tatjane Gromače ovo vreme je neočekivano dugo, pa se, na primer, zapis o Varšavi temelji na odmaku od tridesetak godina, a i ostali tekstovi koji pripadaju prvoj grupi zasnivaju se na neočekivano dugim vremenskim razmacima između doživljenog i zapisa. Na taj način, a i u skladu s onim izrečenim ranije da čitaoce u vreme Google Eartha i Trip Advisora zaista nije moguće obavestiti o nečem novom, posebno kad su u pitanju mesta koje je spisateljica posetila, tekstovi su mnogo više zapisi o sebi u vremenu i prostoru nego o gradovima i mestima.

Nema u njima ničeg od onog što je prvi paradigmatični putopis, Pausanijin Opis Helade, sadržavao, premda se kasnije utvrdilo da je dobri Pausanija veliki deo svojih opisa zapravo izmislio i/ili temeljio na onome što je čuo i pročitao. Tatjana Gromača, pak, ništa ne izmišlja, jer ništa o tim gradovima i ne piše, pa čak vrlo malo govori i o sopstvenom doživljaju konkretnih lokaliteta. Ona piše o doživljaju sebe iz tih gradova i iz tog vremena. Tako se opis puta pretvara u opis sebe s puta pa se i čitava zbirka pretvara u hibridne tekstove na raskršću putopisa, poezije i eseja.

Ovakvu tvrdnju o hibridnosti tekstova potkrepljuje i činjenica da autorka sebe zamišlja na mestima različitim od onih na kojima se trenutno nalazi. Na primer, u tekstu o Švedskoj ona sebe vidi u Rusiji, a u tekstu o Barseloni u Americi što ukazuje na suštinsku izmeštenost ili izglobljenost iz sveta koja je karakteristična i za druge njene prozne i poetske tekstove. Ovo može da ukazuje i na položaj autorke/spisateljice/književnosti u poretku sveta u kojem ona ne zauzima adekvatno mesto u smislu validacije, odnosno današnji svet književnost i književne delatnike, kao i umetnike, doživljava kao lezileboviće i zgubidane, te u ekonomiji kasnog kapitalizma i kao suvišne. Međutim, ova želja da se uvek bude negde gde trenutno nisi može da ukazuje i na konstantno nezadovoljstvo, prazninu unutar bića koju ni u jednom trenutku nije moguće ispuniti.

Kao da su putovanja i odlasci izvedeni na silu, kao da ju je neko primoravao da se na njih odvaži i sad se tih putovanja seća kao svojevrsnog mučenja koje se u jednom trenutku, srećom, završilo. Kao ilustracija ovog osećanja mogu da posluže i česte opozicije između Evrope i Balkana koji, ma koliko bio krvav i nasilan ipak ima duha, duše i strasti u odnosu na mehanicizam zapadnog sveta u kojem je čak i nasilje nekako uređeno i hladno. Koliko god ova eurofobija delovala kao neka vrsta ideološkog uprošćavanja, kao ideja dostojna odbacivanja i prezira, u konstelaciji sveta u kojem autorka sebe prikazuje, ona je zapravo spasonosna jer joj pomaže da preživi teške napade depresije koji je spopadaju u Berlinu, Pragu, Amsterdamu, Barseloni, zapravo u svim evropskim gradovima o kojima piše.

A opet, eurofobija proizilazi i iz zaista istančanog osećaja za ljudsku patnju koju autorica poseduje, ali i osećaja licemerja koji je proganja kad su u pitanju žrtve organizovanog političkog nasilja u velikim evropskim državama. Boraveći u Poljskoj, ona ne može, a da ne oseti naslage patnje i odsustva saosećanja koje su preživeli Jevreji u ovoj zemlji tokom Drugog svetskog rata i ćutanja kojim su na njihovo stradanje odgovorili Poljaci. U tom smislu su putopisi Tatjane Gromače saobrazni sa putopisnim kolumnama koje je za Booksa.hr pisala Daša Drndić o svom boravku u Albaniji, ali i onim delovima iz njenih romana, počev od Umiranja u Torontu pa sve do EEG koji se bave određenim državama i njihovim odnosom prema različitim žrtvama.

Svet definitivno nije veselo mesto, ali ujedinjena Evropa u svom blagostanju, posebno počev od 1990. godine naovamo, zapravo krije mračne tajne kojih je Tatjana Gromača itekako svesna, te je u tom smislu balkanska poslovična preteranost kako u ljubavi tako i u mržnji zapravo manje licemerna od uglađenosti evropske hipokrizije. Da ne bude da je predstavljam kao nekakvu obožavateljku Balkana, nije ni našim krajevima ostala dužna, pravilno identifikujući ovdašnji mentalitet kao slugeranjski, a našu istoriju kao istoriju sluganjstva, odbijajući, ipak, da nas nazove kolonizovanim subjektima, što definitivno jesmo i iz čega, konačno, proističe i niz problema koji su karakteristični za političku i svaku drugu kulturu podneblja.

Konačno, iz istih razloga može se činiti kao da Gromača zapravo i nije putovala, nego je samo čitala o Amsterdamu, Pragu, Budimpešti. Međutim, to je svesna odluka – ne ponavljati opšta mesta bedekera, već naprosto ići za jednim osećajem, za intuicijom koja često može i da vara, te njih tekstualno ispitati. Zbog toga i duga nesigurna rečenica u kojoj se često ne zna kuda je pošla, a ni kuda je došla. Ova prividna neveštost, zapravo je odraz autorkine sopstvene nesigurnosti kada je u pitanju samoanaliza, odnosno kopanje po sopstvenim emocijama koje su se javljale u onim trenucima kada bi obilazila prostor o kojem piše. I još nešto, u ovim tekstovima nema likova, osim kao sporednih, u njima su oni kaogod i prostori nebitni. Oni su samo kulisa za ono što se njoj događa, oni su okidači njenih asocijacija i emocija.

Stvari se donekle menjaju kada se radi o tekstovima u kojima se piše o Istri i Puli. To su prostori koji joj pripadaju, u njima ona nije stranac, to su prostori života i ljubavi te se atmosfera u tekstovima značajno menja. Tatjana Gromača sebi dopušta čak i povremeni osećaj vedrine, optimizma. Život nije sav doom i gloom kad je Istra u pitanju. Naravno, teško da bi postojao iko na svetu ko je boravio tamo i nije osetio makar trunčicu čarobne istarske lepote, bez obzira da li se radilo o moru (Poreč, Pula) ili o takozvanom inlandu (Pazin, Motovun). Istra deluje kao maksimum koji se može dobiti od života. Možda nije mnogo, ali je svakako više od sveg ostalog ponuđenog. Čak se i pulske plaže i arhitektura doimaju grandioznim i o njima piše s autentičnom ljubavlju i znanjem koje se tek povremeno otkriva.

Tatjana Gromača napisala je knjigu kroz koju se čitalac probija teže nego što bi se moglo zamisliti u odnosu na naslov i horizont očekivanja. Ipak, nagrada sledi. Kad se probijete kroz licemerje Evrope, izbićete na more, prošetati pulskim Lungomareom sve do plaže Valkane i sve će se promeniti. Spašće sa vas sva ljaga i hipokrizija sveta. Doći ćete do spokoja koji nam je svima potreban. Nisam siguran da bih se ponovo vratio ovim tekstovima, ali put ka moru nikad nije bio lak.