Jaz, otuđenost i – nada

Već je podosta romana napisano o pandemiji, čini mi se. Ono što sam mogao pročitati nije sjajilo od književne zanimljivosti, a često ima i previše antiprosvetiteljskog u tematici, što nikako ne može slutiti na dobro. Zanimljivo je da se jedne te iste persone upinju da "odbrane" slobodu govora i mišljenja, što je nesumnjivo prosvetiteljska tekovina, osporavajući druge prosvetiteljske tekovine, kao što su nauka i medicina, recimo. Na takvom su talasu zajahali i poneki pisci, preživajući u beskonačnost teorije zavere, tajna društva, javne baljezgarije i slično. Srećom, knjiga koja je tema ovog teksta nije takve vrste i ipak je ovom problemu pandemije, koji nikako da zakuca na vrata prošlosti, njen autor pristupio na jedan posve drugačiji način, literarniji način, smem li reći pošteniji način. No, krenimo redom i gredom.

Sami predstavlja osmi roman zagrebačkog autora i univerzitetskog profesora Marinka Koščeca, koji pored proze piše eseje, kritičke i naučne tekstove, a za roman Netko drugi iz 2001. godine dobio je regionalnu Nagradu Meša Selimović. Roman Sami izašao je paralelno u Hrvatskoj i Srbiji, u izdanju VBZ-a, odnosno Partizanske knjige, što je svakako praksa za pozdraviti.

Radi se i vrlo opsežnom romanu, od nekih 400 stranica, a u njegovom fokusu nalazi se pre svega jedna porodica. Ipak, ovo se delo ne može nazvati nekakvom porodičnom hronikom, već je u pitanju tekst koji prevashodno obrađuje fenomen dezintegracije porodice, odnosno fragmentaciju iste na njene članove te njihovo otuđenje na što svakako upućuje i naslov romana. S jedne strane, roman funkcioniše na naturalističkoj ravni, s druge je obasjan fenomenima distopije, dezintegracije, čime je na izvestan način obojena i naša svakodnevica. Postavlja se pitanje je li autor želeo da kao razlog narušavanja celine, iliti razgradnje porodice, istakne spoljašne faktore, splet okolnosti, konstelacije ili možda ipak, unutrašnji habitus likova, njihovu imanentnu prirodu koja dovodi do toga da nisu sposobni da životne okolnosti okrenu na svoju vodenicu. Ako na sve to dodamo jednu, ne tako uzgrednu okolnost da se radnja u romanu dešava u doba korone, koja utiče na društveni život, ali i na mentalno stanje ljudi generalno, onda je jasno da se u romanu vrzmaju teme poput anksioznosti, eshatologije i smrti. Koščec nije u prvi plan stavio koronu, nije joj podario ulogu uzroka, već ju je predstavio kao simptomom posrtanja našeg društvenog poretka.

Radnju romana vode bračni par Zvonko i Marta, a u širem smislu priča dotiče život njihovih roditelja i njihove dece, dakle tri generacije, što podrazumeva da su u pripovest utkane sedamdesete, osamdesete i devedesete prošlog veka, pa sve do današnjeg dana, zapravo do 22. marta i zemljotresa u Zagrebu. Autor se foknerovski poslužio ukrštenim pripovedanjem, većim brojem naratora i fokalizatora pa nam tako događaje iz svojih uglova predstavljaju četvoro likova: Zvonko, samoproklamovani "otac porodice", srednjoškolski profesor istorije, čiji autoritet gotovo da i ne postoji kako kod kuće tako i na poslu; Marta, prevoditeljka sa više jezika, koja radi u novinama i piše kolumne s čijim se stavovima zapravo ne slaže; sin Vedran, pasivan, nesocijalan mladić koji ne može da se uklopi u realnom svetu i konstantno je na kompjuteru; te ćerka Dora koja prerano zatrudni i koja je naratološki gledano najspecifičniji lik jer njenu perspektivu saznajemo putem mejlova koje ona posthumno šalje (tako ih je programirala da stignu) bratu Vedranu, i taj je deo teksta i tehnički drugačije prikazan u italiku.

Postoji nesumnjiva veza između naratološkog odabira te poliperspektive koju Koščec koristi i atomizacije porodice ili te fragmentacije koja je osnovna tema ovog romana. Naime, svi likovi kroz koje pratimo radnju postavljeni su na način kao da im nešto suštinski nedostaje da bi bili potpuni. Zvonko kao profesor istorije (koja je latentno prisutna kroz celu knjigu) zapravo je čovek koji se na metaforičnom nivou može sa tom istorijom i uporediti. Istorija je tu, ona se nekad i ponavlja, ali se iz nje ne uči ništa. Zvonko je svestan činjenice da ispred sebe ima generaciju učenika koja u odnosu na njegovu izgleda kao da je iz druge galaksije, koja ne razume potrebu za „nepotrebnim“ znanjem,  koja ne govori istim jezikom te nije adresat poruke koju obrazovna institucija šalje. Komunikacija sa tom generacijom predstavlja govor u prazno jer se tu čitavi svetovi mimoilaze, analogni svet profesora i digitalni đaka. Kodovi komunikacije koje koriste starije generacije se ne razlikuju samo semantički u odnosu na nove, već i ontološki, filozofski. Zvonkov autoritet ne postoji zbog njegove individualnosti, što je takođe u korelaciji sa autoritetom struke koju predstavlja, predmeta koji predaje, stoga je isti u direktnoj vezi sa posrtanjem kredibiliteta istorije i nauke kao takve u današnjem svetu.

Upravo toj generaciji pripada Vedran, njegov sin kao paradigma iste, koji u taj realni svet zalazi nerado i retko, kako bi naravno pojeo nešto jer je to još uvek živom čoveku potrebno. Vedran pati od neke čudnovate bolesti koja ostaje neimenovana (ako uopšte ima ime), njegov je svet asocijalan i pun antagonizma prema ljudima, naročito prema njegovom ocu. Marta je nezadovoljna svojom pozicijom na poslu, kasnije obolijeva od raka i diže ruke od svega. Dora je nakon srednje škole i trudnoće, prekinula sve veze sa porodicom te se kasnije javlja Vedranu pomenutim posthumnim pismima.

Ako pogledamo shematski u smislu strukture naracije i strukture tematike romana, vidi se simetrija u obliku: roditelji – deca i muški – ženski. Zapravo može se konstatovati ukrštanje paralela partikularnih likova koje posmatrano pojedinačno izgleda kontrapunktski, dok se sve skupa može gledati kao jedan pravougaonik. Zvonkovoj nesigurnosti suprostavljena je Martina preduzimljivost i suvislost u rasuđivanju, Vedranovoj zatvorenosti suprostavljena je Dorina aktivnost. Ova književna istorijska inverzija u predstavljanju muških i ženskih likova (muški pasivni i ženski aktivni) svakako je jedna od interesantnijih strana romana.

Međutim, postavlja se pitanje da li je ovaj roman dosita tako pesimističan i pun beznađa? Je li njegova distopičnost zapravo samo kamičak u okeanu tekstova očaja, nemoći, neutešnosti sa izvesnom budućnošću koja proizvodi u našim glavama samo zebnju, strah, neraspoloženje i nelagodu? Ne, ovo nije retoričko pitanje, čini mi se da je Koščec nekim svojim književnim postupcima zapravo u pitanje utkao i odgovor, koji nije tako crn. Naime, najmanje je dva razloga zašto možemo ovaj roman smatrati u najmanju ruku nepesimističnim. Najpre, treba istaći jednu sasvim jasnu metaforu na kojoj autor insistira, a to je arhetip stabla. Nema tu ništa originalnog naravno, dapače. Porodica se odvajkada upoređuje sa domom, ognjištem, sigurnim prostorom i stablom, naravno. Od porodičnog drveta do porodičnih plodova, preci, potomci itd. Koščec je, međutim, tako i predstavio dotičnu disfunkcionalnu porodicu, kao grane jednog stabla, u kojoj je svaka grana posebna, specifična u svom utisku da je samostalna, a zapravo svaka je usled svoje želje za slobodom nepotpuna i duboko povezana sa ostalim granama. Porodica jeste sigurnost, ali može predstavljati i nedostatak slobode, ona može biti pećina, samim tim može biti i zatvor. Na toj tankoj niti slobode i vezanosti, ne umeju da balansiraju likovi u ovom romanu. Međutim, i pored toga, taj se nesklad ne može okarakterisati kao odsustvo porodice, već naprotiv, kao dokaz iste. Porodica ne postoji tamo gde se ne može dezintegrisati jer u tom slučaju nije ni bilo materijala za dezintegraciju. Stoga nam Koščec sugeriše da je ona još uvek tu te da je, premda modifikovana, još uvek prisutna i još uvek živa.

S druge strane, simptomatično je i "buđenje" Vedrana, koji putem šamana Cheesa uspeva da smogne snage i izađe iz bolesne ljušture. Cheese je neka vrsta zamajca, odskočne daske koja mu pomaže da prevaziđe svoj autizam, napusti gradsku sredinu i ode na selo u Gorski kotar. Ovaj se segmenat romana može posmatrati kao pobeda prirode nad civilizacijom, ali ne u smislu patetičnih dihotomija koje se trivijalno kotrljaju po medijima i javnom prostoru, već kao pobeda ljudskosti nad pikselima. Vedranov postupak je svakako svetlo na kraju tunela, koje se u tekstu javlja kao nada, kao jedan mogući ishod, uz naravno želju da to svetlo ne bude voz koji ide u našem pravcu, već izlaz.

Treba apostrofirati i sporedne likove u romanu, koji kada se pojave u pripovedačku žižu, gotovo da zauzimaju čitav prostor, postaju superiorni. To su Matija, Vedranov drug; Vedrana, Martina drugarica iz katoličkog internata; zatim Martin urednik koji je imenovan kao Glavni; potom njegova naslednica Vesna, koju napre srećemo pod imenom Zlo; te svakako najupečatljiviji gorepomenuti Šaman Cheese. Njihovo prevladavanje narativnim prostorom prouzrokovano je činjenicom da je Koščec očito u njih sabrao sve ili bar veliki deo onoga što nedostaje kod glavnih protagonista. U tom smislu Cheese primjerice odista sadrži sve elemente koje Vedranu nedostaju, ali je takođe lik koji je na ivici relanosti, katkad je vitalan lik, a katkad je upitno da li postoji, kao čitaoci nismo do kraja sigurni koja su sećanja na njega realna, a koja izmišljena.

Sve u svemu, Koščec je napisao jedno višeslojno delo, transgeneracijski roman kojim se dotakao nekih krucijalnih tema poput porodice, generacijskog jaza u današnjim okolnostima, dihotomije između civilizacije i prirode te otuđenosti. Autor je razdraganim i inventivnim stilom pisanja zapravo na svojevrstan način podcrtao razlike između onoga što se u engleskom jeziku naziva freedom i liberty. Nasuprot nesumnjivog libertyja koji nas okružuje, očit je nedostatak freedoma jer sloboda zapravo ima mnogo polivalentniju prirodu od pukog izbora proizvoda i tabova na pretraživaču.