Iza šutnje su planine kojima teče usamljena reka

Nakon dve objavljene zbirke priča, mostarski autor Adnan Repeša posvećuje se dužoj formi dok i dalje zadržava poetičnost prisutnu u svojim prvim delima. Svojta, objavljena 2019. godine Repešin je roman prvenac, a već ove godine stiže nam njegov naslednik pod naslovom Iza šutnje su planine. Već sam naslov ovog romana suptilno nagoveštava njegov neopterećeni stil, kao i neobičnu strukturu. Mada Repešina proza u ovoj knjizi većim delom naizgled teče kao mirna reka u kakvoj dolini, teren kojim ona prolazi se menja, ubrzavajući je i otkrivajući tek naznake planina koje nepažljivoj čitateljki mogu ostati izvan domašaja.

Narator romana Iza šutnje su planine vraća se u svoje davno prošlo detinjstvo – vodi nas u Hercegovinu, nešto pre i za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. On pokušava da pronađe sebe bivšeg, da se priseti onoga što je proživljeno i zaokruženo (kao što nagoveštava citat iz Islednika Dragana Velikića na samom početku knjige), a što ga ipak vuče da ponovo otvori nečitku beležnicu. Umesto strmoglavog skoka u prošlost, on nas polako uvodi u svoja sećanja, često suptilno preplićući sadašnje i prošlo vreme – kao da vremenom kristališe svoje uspomene neprestano se vraćajući u sadašnjost u pokušaju da pomiri dve verzije sopstvenog bića. U početku vrludajući od jedne do druge epizode kroz kratka poglavlja, naizgled bez naročito jasne povezanosti, autor vremenom sve čvršće vezuje opisane događaje, ubrzavajući tok svog teksta i izoštravajući svoje pripovedanje. Međutim, Repeša često sam sebe prekida i izlazi iz same pripovesti, ne dozvoljavajući čitaocu da u potpunosti uroni u tekst i dugo u njemu ostane, jer naglas razmišlja o tome kada će se kom sećanju vratiti ili je li neku digresiju mogao preskočiti („A sad iz ove skrajnute priče koju sam olako mogao i prešutjeti, nastavljamo dalje“). Iako je ovakav postupak možda u skladu sa strukturom i temom romana, čini se bespotrebnim, a i kao pomalo lenj način da se čitalac podseti na vremensku distancu između pripovedača i njegovih sećanja.

Ova distanca suptilnije je i lepše istaknuta razmišljanjima o smrti kojima se narator često vraća. Ona su s jedne strane kontrast detinjstvu o kome piše, a s druge strane jasan podsetnik na vremensku udaljenost glavnog pripovednog toka od autorove sadašnjosti. Kroz kulise tog detinjstva povremeno izbija crnilo, nekada sasvim nevidljivo, a nekada samo nejasno dečjem umu i iskristalisano tek u ovim prisećanjima. I pored svog poetičnog i emocionalno nabijenog stila, autor uspeva da racionalno pristupi pitanjima detinjih sećanja bez nespretnih pokušaja da se i tonom svog pripovedanja vrati u detinjstvo; vrlo je jasno postavljen narator u odnosu na prošlost o kojoj govori. Uprkos tome, on uspeva da isprepleće detinja shvatanja sveta u kome je nekada živeo s naknadnom pameću odrasle osobe, tako uostalom i ispunjavajući ono što je zacrtao – da podseti sebe ko je u vlastitom sećanju.

Mada poglavlja romana jesu kratka i u početku epizodična, tako da se čini da mnoga od njih mogu postojati kao priče za sebe (što je uostalom možda i uticaj početaka Repešinog spisateljskog stvaralaštva) i da roman na svakom mestu može biti prekinut, on neumitno teče ka onome što treba da naiđe i još malo dalje, ka svom logičnom kraju ne zastajući dok sećanja nisu zaokružena i tišina se ponovo ne vrati, ni trenutak prerano ili prekasno. Tada konačno iz poslednjih rečenica i iza svih planina izbija usamljenost, samo nagoveštena u prethodnim poglavljima u kojima se čini da je glavni junak stalno okružen ljudima. Nalik sopstvenim sećanjima koja se često menjaju kada se u našoj glavi iznova odvijaju, čitateljka tada može doći u iskušenje da se vrati onim prethodno pročitanim, ponukana efektnim završetkom koji ovog puta metaforički nagoveštava smrt. Melanholični fragmenti čvrsto se povezuju i dobijaju novu vrednost, možda ne tako lako uočljivu pri čitanju prvih poglavlja, ali strpljenje pažljivog čitaoca biva nagrađeno.

Milica Joksimović

Tekst je nastao na Bookstanovoj radionici za mlade književne kritičare, čiji je voditelj bio Nenad Veličković, a tema je bila 'Kritika i književni zanat'.