Prvi talas

Donosimo priču "Prvi talas" Srđana Miljevića, koji je osvoji prvo mjesto na natječaju "Nastavi priču" Udruge Skribonauti. Narednih tjedana na portalu Booksa.hr objavit ćemo i priče drugonagrađene, Aide Šečić Nezirović, te Filipa Milića, koji se našao na trećem mjestu.

Prvi talas

     „Slušaj, sine, baba da ti kaže: Niko ne voli tužne ljude“.

     To mi je rekla baba Domika u kupeu voza koji se kretao ka mom prvom moru.

     Kroz koji dan napuniću sedam.

     Niti sam ja njen sin, niti ona moja baba, ali me je, kao i sve bake iz komšiluka, volela.

     Bože, ovaj ti je mali ko bubica, gde ga staviš, tu ga nađeš, govorile su o meni dok bi ispred garaža pekle papriku od koje sutradan nastaje ajvar.

    Naučio sam da pišem s pet, pa sam voleo da zapisujem ono što su govorile, iako većinu stvari nisam razumeo.

     „Znaš“, nastavila je Domika, u kupeu voza za moje prvo more, „od tuge nemaš ništa. Zato ja kod ljudi najviše cenim kad su svesni da su živi“.

     Ni ovo nisam razumeo, ali sam zapisao.

     „Ljudi ko ljudi…“, nastavlja, ali ovo ne beležim jer mi ništa ne znači. „Ja sam ti se, sine moj, u životu najviše ispričala sa životinjama.“

     Iako nisam razumeo o čemu je govorila, voleo sam da je slušam, pa sam je pitao šta znači suto u Sutomoru. Zvučalo mi je kao tužno more, to suto.

     „Ma jok“, kaže uz osmeh. „Ne postoji tužno more, samo tužni ljudi. Nego, je l’ znaš ti da plivaš?“

     „Ne znam još, ali je mama rekla da će da me nauči.“

     „Je li on, beše, rak ili lav?“, pita.

     „Na samoj granici, ali je lav“, tvrdi mama.

     „Siguran sam da ću voleti more“, dobacujem obema. „Možda sam ipak rak?“.

     „Ma nisi. Rakovi su njanjavi. Ti si mamina lavčina“.

     Hteo sam i da pitam Domiku, da je životinja, šta misli da li bi je iko usvojio, ali sam se setio razgovora s mamom pre puta. Obećao sam da ću biti dobar i da nas je komšinica pozvala u svoju kuću baš jer nisam ko druga deca.

     „Spavaj sad. Kad ustaneš bićemo na moru“.

     Bilo je ovo leto kada zapravo želiš sve, a ne očekuješ ništa. Jer, kako da znaš šta te čeka na moru koje nikad pre nisi video?

     Nisam tad rekao Domiki da moja mama ne zna da pliva.

    *

     More mi se mnogo dopalo. Nisam izlazio iz vode dok mi ne pomodre usta. Onda bih se osušio, pa lizao slanu kožu. Domika je ostajala u kući, gore u brdu, jer joj je dovoljno samo da more vidi i da je miris maslinjaka opušta. Mama je ulazila u vodu do struka, da bi u polu čučećem položaju imitirala pokrete plivanja.

     „Je l’ izgleda kao da stvarno plivam?“, pitala bi me pogledom devojčice.

     „Ali, mama, ko će mene da nauči?“

     „Ja ću“.

     „Ti ne znaš“.

     „Pa, šta. Nije to ništa teško“.

     Na plaži mi se nisu dopadala samo glasna deca. Neki dečak i njegova sestra izvukli su na pesak meduzu i pipali je grančicama. Onda se mala opekla, pa je majka prišla i počela je lupkati po guzi uz reči: Jesam ti, jesam ti, jesam ti rekla.

     A nije rekla.

     Onda je počeo da plače i brat, pa je majka nastavila: E, sad ću stvarno da vas istamburam, da bar znate što kmečite.

     „Mama, a kad ćemo da mi kupimo šlauf?“, pitao sam je kasnije tokom dana dok je pincetom čupala dlake s nogu.

     „Danas kad krenemo kući, ali ne onaj... Smejaće ti se deca“.

     „Ali meni se baš sviđa…“

     „Roze nije za dečake, smejaće ti se cela plaža“.

     Predveče smo došli u kuću na brdu, gde su nas dočekale vruće krofne.

     „Ajde da se jede, sigurno ste se istrošili od plivanja“, kaže Domika.

     Mrljavim dok mi nudi različite tegle džemova, a onda mi tiho, dok je mama u kupatilu, šapne: „Što ne jedeš?“.

     „Nisam gladan“.

     Pokazao sam na zeleni šlauf i rasplakao se.

     „Briši te suze, sutra ti je rođendan. Kad se vratite s plaže, duvaš svećice. Napraviće baba tebi tortu“.

     Mama me je samo pogledala kad je sela za sto i rekla: „Veliki dečak pa plače, ko neki ženski Petko“.

     *

     Zaplivao sam u duboko, sam. Nisam mogao da dohvatim dno, ali mi se dopao osećaj. Kao da letim. Okrenuo sam se i video skamenjenu mamu u plićaku.

     „Dobro je, bravo. Eto, sad možeš sam. Vidiš da nije teško. Aj se vrati, molim te.“

     Sutra ću ja naučiti nju da pliva, obećao sam sebi dok smo se vraćali kući. Tamo nas je čekala baba Domika, uz postavljen sto.

     „Ajde vi lepo sedite, a ja idem da donesem tortu iz frižidera. Prvo da se duvaju svećice, pa da se jede“, rekla je s uzbuđenjem koje dotad nisam video.

     I mama je bila srećna. „Eto, sad kad kreneš u školu, kad se budete upoznavali i predstavljali, možeš da kažeš da znaš da plivaš. Da si proplivao na rođendan“.

     
     Onda je baba Domika uzviknula: „Zatvori okice sad“.

     Osetio sam svetlost sveće, i čekao uputstva.

     „Znaš. Danas mi je doletela bubamara. To mi je odmalena bio znak sreće i vreme da zamislim želju. Volela bih da nekad bubamari kažem da nemam želje, to bi valjda značilo da sam spokojna. Kako god, moja je želja bubamari danas bila za jednog posebnog dečaka. I za njegovu posebnu mamu koja ga uči da je hrabri lav. I tako te je i uverila da sve možeš. Ali, zapamti, nikad nemoj zaboraviti da si ti vrlo poseban dečak (ovo ću isto zapisati u svesku). Ovo će biti naša mala tajna. A sad možeš da otvoriš oči, račiću najlepši“.

     Rasplakao sam se kad sam pred sobom video Barbi tortu, onu u kojoj se Barbi lutka stavi u koru od torte kao haljinu. Uzbuđenje je izbrisalo nastavak sećanja.

     *

     Prvog septembra mama mi je rekla da u školi ne moram da pričam o torti.

     A ni o tati.

     Prelistao sam svesku i još jednom pogledao rečenice s mora, gde je stajala jedna koja mi i dalje nije bila jasna. Izgovorila ju je baba Domika u vozu ka Beogradu.

     Razumeću je mnogo godina kasnije nakon vesti da je njeno srce sada kod Jakoba iz Belgije:

     Živa sam srce davala budalama, što ne bih mrtva kome treba.

Srđan Miljević (Beograd, 1985) završio je studije svetske književnosti i teorije književnosti na Filološkom fakultetu, te master studije menadžmenta u kulturi pri Unesko katedri, s tezom: „Umetnost iza rešetaka: participacija i recepcija kulturnih aktivnosti u kazneno-popravnim domovima u Srbiji“. Za priču „Ja, dželat“ (Festival europske kratke priče, Zagreb, 2017) osvaja drugo mesto, dok su se priče „Rat je ružna reč“ (2022) i „Nikad nisam rekao tata“ (2024) našle u finalu regionalnog Biber konkursa. Na projektu „Write the Change“ bio je mentor kreativnog pisanja mladima iz regiona. Prvu zbirku kratkih priča „Svima nam je prvi put“ objavljuje 2019. godine. Na prvom konkursu „Nastavi priču“ (Skribonauti 2021) za priču „Iza“ osvaja drugo mesto.