'Život u topu kojeg nema': Dobra autofikcija, malčice kasno

Pred kraj romana Život u topu kojeg nema, autofikcionalni alter ego autora Nenada Stipanića, Neon, čije ime aludira na autorov prethodni roman Bogovi neona, pijuckajući već ohlađeni kapućino u jednom berlinskom kafiću, završava svoj rukopis i pita se: „jesam li siguran da je ovo roman o tome kako ratovi prošlosti određuju živote budućim generacijama? I kako ratovi, u kojima protagonisti nisu fizički bili uključeni kao vojnici ili civili, ubijaju i sakate njihove obitelji još godinama kasnije?“ (str. 153-4). Priznajem, veoma me je iznenadilo ovo tako konkretno i prilično ambiciozno željeno tumačenje. Jasno, sam Neon postavlja pitanje upravo kako bi ukazao da u njegov potvrdan odgovor sumnja, ali za mene je bila neočekivana čak i daleka mogućnost da neko shvati Život u topu kojeg nema kao roman kakvim ga to pitanje opisuje.

Junak se 2024. godine nalazi, dakle, u Berlinu, gde jača ultradesničarska stranka AfD, a tridesetak godina ranije čitava njegova država (ona koja se raspala) snosila je posledice istih tendencija. Uz to, junakov deda, koji je, s bakom, obeležio njegovo detinjstvo, bio je traumatizovan onim prethodnim ratom, upozoravajući unuka da, šta god činio, ne sme nikad ići da živi u Nemačku (ironično, kako će pokazati sudbina). Postoji neka logika u ovom nizu, a ona je ojačana i malim ratnim bildung procesima kroz koji prolazi kako Neon, koji je nekada žudeo za pozivom u vojsku, a onda počeo da čita Karlosa Kastanedu, tako i Neonov poznanik Arči, simpatičan, pomalo čudan tip. Neon, zapravo, do fronta nikada nije stigao (na to aludira naslov romana), ali Arči jeste, a njegova reakcija daje jednu veoma upečatljivu antiratnu poruku. Uletevši usplahireno u Neonov dom, upitan šta se desilo, Arči odgovara: „Pa gore se puca. Eksplozije su svuda, ono... praska, lete geleri, ljudi, mrtvi, ranjeni...“ Neonov otac, koji je takođe bio na ratištu, na to uzdahne i kaže: „A da, puca se“ (str. 77).

Sam Neon, kako rekoh, nikada neće stići do fronta – pozvan prvo na obuku u Pulu, „naučivši“ rukovanje topovima koje zajedno s ostalim vojnicima i zapovednikom doslovno samo zamišlja, kao i šatore koje „rasklapa“, jer je vojska siromašna a topovi i šatori su potrebniji na ratištu, on će biti prevremeno otpušten iz vojske kada mu utvrde anksiozno-depresivni poremećaj. Trenutke neprijatne stvarnosti Neon će zamenjivati maštom, ili pak prisećanjem, s čim započinje tako što gurne prste „u“ glavu. Iz teksta shvatamo da je Neon više puta pokušao da izvrši samoubistvo; kod njega psihičke poteškoće počinju s učiteljicom koja ga izoluje i tuče, a nastavljaju se kada nije u mogućnosti da upiše školu koju želi (istoriju ili umetnost), i tako dalje, kroz rat. Ali nema za depresiju konkretnog razloga, kao što implicira i junak sam, a narativ prelazi preko ove potencijalno bitne teme (suicidalnost) vrlo brzo i površno, tako da nam se ona čini kao puki izraz junakove senzitivnosti. U prvom planu ostaje, nazovimo ga tako, avanturistički sloj dešavanja, akcija u kojoj do izražaja dolazi autorova pripovedačka umešnost.

U kontekstu junakovog/autorovog željenog tumačenja sopstvenog dela, prema kojem je glavni interpretativni okvir rat, bitno je napomenuti da je „motiv“ nasilne učiteljice možda moguće pronaći u njenoj sopstvenoj ratnoj traumi. Isto tako, na drugom vremenskom polu ovog romana, sadašnjem, kada junak uđe u bizaran i na vreme zaustavljen konflikt sa „našima“ u jednom berlinskom lokalu, ti „naši“ su iz Sarajeva, u kojem junak, kako im kaže, nikada nije bio, i čitav događaj se naposletku čita u ključu tenzičnih posleratnih odnosa. Na kraju krajeva, i činjenica da se junak u svojim pedesetim godinama obreo u poziciji gastarbajtera bez sigurnog prebivališta u vezi je s ratom, odnosno tranzicijom.

No sve je ovo kalemljenje raznolikih elemenata radnje na željenu interpretaciju. Jer, narativ se ipak gradi autorskom voljom, što je upravo ono što književnost razlikuje od stvarnog života, u koji ponekad učitavamo poente koje ne postoje, ili romantično predviđamo ishode koji se neće ostvariti. U slučaju Života u topu kojeg nema, sve i da autor/junak eksplicitno tokom romana (a ne samo u onom pitanju na poslednjim stranicama) želi da nas uputi u (anti)ratno čitanje, njegov sopstveni tekst bi mu izmicao. Ako roman i počinje kao vrlo koherentna skoro-pa-fikcija, kako u blurbu napominje i urednik Kruno Lokotar, s jasnim interpretativnim smerom i suvereno, vremenski odmereno se krećući ka sadašnjosti, vrlo brzo ta struktura labavi, vremensko pomicanje prestaje da bude dosledno (na kraju preskačemo 25 godina), a segmenti junakovog života koji se prikazuju postaju manje krucijalni, a više anegdotalni.

Tako imamo poglavlje u kojem junak iz burom zahvaćenog mora spasava dve devojčice, što poslednja stranica poglavlja predstavlja kao trenutak njegove obnovljene želje za životom („znao sam samo jedno – tog dana, sve što je trebalo biti spašeno, spašeno je“ [str. 130]), a to je interpretacija koju bez eksplicitnog autorovog objašnjenja ne bismo shvatili. Zatim imamo anegdotu u kojoj junak vozi ženinu majku i rođaku, dakle, starije gospođe, na vikendicu, s usputnim zaustavljanjem da se kupi ogromna količina vina. Zaista simpatična i zabavna, ova anegdota vrlo je površno uklopljena u autorovu berlinsku sadašnjost: kao što je autor tokom preseljenja pratio utakmicu na radiju, tako je onomad on sam poput spikera prenosio rođaki, koja nije mogla da gleda od uzbuđenja, kretnje svoje punice, kada se činilo da prodavac nije kod kuće, i da će gospođe ostati bez vina. Kako rekoh, simpatično, i efektno oblikovano u priču. Ali, kako ste shvatili već i sami, čvrstina strukture ovog ipak kratkog romana (oko 150 stranica) već je davno popustila. Jednom kada smo napustili nostalgičnu udaljenost detinjstva, ovaj tekst se pretvorio u pravu autofikciju, u tom smislu što se njegovom glavnom temom, ali i glavnom interpretacijom, ispostavlja prosto celina dosadašnjeg života autora/junaka kao samosvrhoviti narativ koji se doživljava a priori literarno relevantnim. Istinsko jedinstvo radnji daje samo činjenica da tu radnju proživljava jedan isti čovek, odnosno junak.

Nenad Stipanić nesumnjivo dobro piše; da to nije tako, ovu knjigu bih, s obzirom na njenu temu, vrlo brzo odložila. Priznajem da sam nerado okrenula stranicu s uvodnog berlinskog poglavlja na ono koje se dešava u Senju 1980. godine. Ali reč ovde nije samo o mojim interesovanjima ili generacijskoj pripadnosti. Mada se gotovo nijedan element ovog romana ne doživljava kao opšte mesto u samom tekstu, i to upravo zbog autorovog spisateljskog talenta, on je ipak sačinjen od toposa autofikcije muškaraca rođenih oko 1970. godine. Od začudnih ali simpatičnih bake i deke, Zagora i prvog pogleda na golo žensko telo, preko vojničkog žara ugašenog naivnom literaturom (sori, fanovi Kastanede) i apsurdnostima samog ratovanja, zatim prvog stidljivog zaljubljivanja i ljubavnih neuspeha, pa do benda The Cure, neodređenih aluzija na „suvišne misli, kajanje, predbacivanje i promišljanje“ (str. 9) i uverenja da je šank „oltar, svetinja koja pripada onome tko vjeruje u njega i njegov sadržaj“ (str.141), sve smo to negde već pročitali. Ironično, najviše se kao opšte mesto u samom tekstu manifestuje upravo gotovo neizostavan element svake autofikcije: pisanje kao identitet. Spisateljske ambicije mladog Neona inače se jedva pominju. Upravo zato je kraj romana (i kraj uvodnog poglavlja), ispričan u formi autorovog kucanja poslednjih stranica rukopisa, nepotreban „naklon“ autofikciji kao žanru. Ovaj naklon implicira da je čitav prethodni tekst, dakle – čitav prethodni život, vodio do trenutka u kojem naš junak piše, pisanjem sublimira proživljeno, slaže ga u smislen narativ. To je ono što konačno ukida svaku iluziju o tome da je posredi roman o takvoj širokoj, ali konkretnoj, politički relevantnoj temi kao što je određenost života budućih generacija ratovima prošlosti.

Drugim rečima: finalni naklon autofikciji pokazuje ono što smo i inače slutili, da je šira društvena tema samo prizma kroz koju junak/autor nastoji, ali ne potpuno uspešno, da učini univerzalno relevantnim jedan konkretan život. No može li stvarno biti relevantno nešto što već uveliko i u tolikom broju postoji? Najprostije rečeno – u rukama imamo još jednu mušku autofikciju pisca srednje generacije s naših prostora. U kontekstu autorovih prethodnih dela, naglasila bih da ovde nije reč o fikciji s autobiografskim elementima, već o prozi koja je presudno strukturalno određena autobiografskim narativom, dakle, reč je nesumnjivo o žanru autofikcije. Stipanić nije pretenciozan, pa ni kad se radi o temi postajanja piscem; Život u topu kojeg nema je topla knjiga, „najčešće jednostavno dirljiva“, kako kaže Lokotar. Odsustvo pretencioznosti i zanatska umešnost smeštaju je u bolje primerke autofikcije.

Utoliko više mi je žao što ovaj roman ipak dolazi malčice kasno – dosta je Zagora, ljudi moji, a usudiću se da kažem da je dosta i The Cure-a (kao identitetskog motiva u književnosti). Mada relativno zabavan kada jednom u njega uronite i korektno napisan, iz perspektive književnosti kao umetnosti, ali i krajnje prizemne perspektive čitaoca koji bira sledeće štivo u masi izdanja, Život u topu kojeg nema je, nažalost, roman na temeljan način nezanimljiv.