Uživanje u tekstu bez hepienda

Teorijske i kritičko-teorijske knjige su načelno dosadne. Možda grešim, ali mislim da širokom čitateljstvu definitivno jesu. A da budem krajnje iskren, i meni su sve više i više, posebno otkad nisam u akademskom treningu. Srećom, ima i onih koje postojano kano klisurine odolevaju tvrdnji s početka i zabavljaju vas ne samo temom koju su odabrale, a o kojoj pokušavate nešto da saznate, već pre svega načinom pripovedanja i, što je još važnije, autorefleksijom koja (uvek-već) podrazumeva autoironiju, odnosno onu svest o sopstvenoj poziciji unutar teksta i konteksta, a koja je, meni makar, uvek duhovita i svedoči o britkoj inteligenciji autora/ke, te meni makar (i ovde ću prestati da koristim ove ograde i disklejmere) uliva poverenje da se radi o osobi koja zna o čemu piše i zna šta radi.

Dylan Dog nije moj vršnjak. Nekad bih rekao nasreću, a sada to mogu samo sa žaljenjem da konstatujem. Moj generacijski izbor bili bi Zagor i Teks Viler, možda Mister No (naravno, ovo samo kada govorimo o Bonelijevim stripovima), ali Marti Misterija i Dylan Dog pojavili su se prekasno za moje stripovske formativne godine. Povrh toga, nikad nisam bio veliki poštovalac horora i naučne fantastike, premda su i whodunit i hard-boiled krimići moj prvi žanrovski izbor, te mi je u tom smislu Dylan Dog, makar s jednog aspekta, blizak. Kako bilo, čitajući knjigu Dinka Krehe Naš vršnjak Dylan Do poželeo sam da se pobliže upoznam sa ovim strip junakom, ali sam možda više požalio što sam ga propustio u svom sazrevanju pa sad moram da se vraćam na ono što sam bez imalo problema mogao pre trideset i više godina. Drugim rečima, ako je, a verujem da jeste, Krehina knjiga imala za cilj da čitaoce navede da čitaju Dylan Doga, svedočim da je jednog od njih u to ubedila počev od prve stranice.

Najpre, Kreho to radi upravo postavkom pripovedne perspektive. Mešajući ono što bismo nazvali naučnim diskursom s onim što predstavlja potpuno ličan, pripovedno-poetski tekst (na nekoliko mesta i naglašava da se radi o pripovedanju), začinjen dubokom autorefleksijom i blagoironičnim odnosom prema sebi kao naučnoj, pa i narativnoj instanci, ovaj tekst pleni svojom lakoćom, prohodnošću, dopadljivošću. Nije, naravno, Dinko Kreho prvi koji u naučni tekst ugrađuje sebe, a nije ni najradikalniji (setimo se samo Bartove S/Z), ali svakako da je praksa nastanka knjiga koje makar i u primisli pretenduju na određena naučna dostignuća potpuno drugačija. Čak i esejističke knjige, kojih nažalost sve manje ima, pokušavaju da zvuče naučnije nego što to izvorna forma zahteva. Ove opaske, moram da primetim, tiču se prevashodno ovakvih knjiga na podneblju bhsc jezika. Njima, dakle, nedostaje upravo ova hrabrost da se problematizuje sopstvena pozicija i da se ona, bude li to potrebno, u potpunosti detronizuje, izvrgne naglavačke, čak i da joj se naruga. Moguće je ovo nazvati ohološću teksta jer potpuno izrugivanje podrazumevalo bi gotovo banksyjevsku hrabrost da se delo koje ste stvorili u prvom činu komunikacije samo od sebe uništi, ali nemojmo ići tako daleko.

Činjenica da je Kreho sebe shvatio dovoljno „neozbiljno“ već mnogo govori o tome koliko je on zapravo emotivno vezan za ono o čemu piše. U suprotnom, on bi svojom naučnom pozicijom, zapravo arogancijom, pokušao da zaštiti Dylana Doga od svakovrsnih napada koji mu prete činjenicom da je upravo on postao predmet naučno-esejističkog ili samo naučnog ili samo esejističkog promišljanja. Za Dinka Krehu Dylan Dog je nepobitna činjenica ličnog (umetničkog i naučnog) razvoja, jedan od agenasa u sopstvenom Bildungsromanu, stoga mu nikakva spoljnja kritika ne može ništa, ne može da ga ospori. Rečju, Kreho i Dylan Dog spojeni su emotivnim vezama koje se takođe vrlo jasno oslikavaju kroz narativ i to je, dozvolite mi patetiku, divno.

Dalje, a to mu daje ono što bih nazvao naučnošću ili, bez namere da zvučim pejorativno, pseudo-naučnošću (opet upućujem na autorovo nepoverenje u sopstvenu naučnu poziciju), Naš vršnjak Dylan Dog odlično kontekstualizuje nastanak i pojavu ovog stripa kako u Bonelijevoj produkciji tako i u širim evropskim, kao i užim sfrjugoslovenskim i potonjim okvirima. Zašto se jedan junak pojavljuje u određeno doba, na koji način se kroz njega prelamaju Zeitgeist i/ili psihologija njegovog autora/ke jesu za one koji bi nešto više da saznaju o Dylanu Dogu dragocene informacije i vrlo su temeljno potkrepljene argumentativnim aparatom. Druga stvar koja potkrepljuje ovu kontekstualizaciju jeste lično iskustvo autora koji u trenucima kada Dylan Dog osvaja strip tržište u Jugoslaviji biva tek dečakom predškolskog uzrasta, ali da li zbog te činjenice ili uprkos njoj, postaje i ostaje jednako fasciniran ovim junakom, a potraga za njim (kako doći do stripa u bosanskoj varošici iovako relativno odsečenoj od glavnih tokova distribucije štampe, a kamoli tek usred rata koji upravo počinje i traje) i čitanje epizoda koje su mu dospele u ruke predstavljaju eskapizam, beg od odvratne stvarnosti. Utoliko je priča o Dylanu Dogu iz pera Dinka Krehe autentičnija, emotivnija, dublja jer strip predstavlja neku vrstu slamke spasa u unutar istorijskog vrtloga.

Možda bih se osmelio da uporedim ovaj doživljaj sveta s onim opisanim u maestralnoj knjizi Tajna džema od malina Karima Zaimovića takođe strip poštovaoca, izučavaoca i kritičara, te radio prezentera, ubijenog od strane četnika tokom opsade Sarajeva 1995. godine. Premda je kontekst bitno drugačiji, ipak mi se čini da se radi o istoj vrsti energije, o istoj posvećenosti, o pravom „uživanju u tekstu“ koje se jednako ubedljivo prenosi i nama, krajnjim korisnicima.

Već na samom početku knjige svakom čitaocu postaće jasno da pisanje o Dylanu Dogu nije samo izveštaj o čitanju ili (pseudo-)naučno istraživanje o tome šta je i ko je Dylan Dog, već je upravo ono što i sam naslov knjige kaže. To je priča o nama, ma ko ti imaginarni mi bili. Kreho možda više govori u ime svoje generacije – žena i muškaraca rođenih u drugoj polovini osamdesetih, ali njegovi teorijski uvidi, Tita mi, protežu se transgeneracijski i važe za sve nas koji smo se voljom ili nevoljom našli tu gde jesmo, da o nama „sude“ i „brinu“ i da nas „štite“ i uopšte na svaki način se nama „zanimaju“ čudovišta iz stripa, a da se svi mi zapravo nalazimo u ulozi „istraživača noćnih mora“ što stoji na Dylanovoj vizit-karti. Drugim rečima, i mi i Dylan Dog obreli smo se u istoj noćnoj mori iz koje izlaza nema, kao što Kreho jasno pokazuje, kada je reč o strip junaku. Zbog toga je Naš vršnjak Dylan Dog zapravo mračna knjiga, knjiga bez hepienda, knjiga koja konstatuje stanje i pokazuje kako simboličko predstavljanje stvarnosti ne može, a najčešće i neće, čak i kada hoće, da pobegne od te iste stvarnosti. Ono je pomalo mistifikuje, ono je delimično romantizuje, ono je preobličava, ali na koncu konaca to je sve ono što znamo i sve od čega zaziremo i čega se plašimo, a to, nažalost, nisu krakeni, vampiri, zombiji i zli čarobnjaci, već ljudi én general, banke, političari, bogataši i ostala kapitalistička menažerija. Sve ono, dakle, što je proizvelo i nas ovakve kakvi jesmo, ali i Dylana Doga onakvog kakav jeste. Zbog toga dylandogovski mit podrazumeva ljubav/mržnja odnos prema ocu, ali i prema majci.

Konačno, ono što je dodatna vrednost knjige, a što pokazuje da u svima nama postoji izvesna bizarna voajerska sklonost, poput one dece koja na Youtubeu gledaju gejmere kako prelaze nivoe omiljenih im igrica, leži u preporukama za određene epizode, one koje su autoru najbliže srcu ili ilustrativne po ovom ili onom kriterijumu. Naravno da sam odmah u biblioteci u kojoj radim pošao k polici sa stripovima u potrazi najpre za Dylanom Dogom, a potom za baš tim epizodama jer ako su stručnjaku dobre, moraju i meni da budu. Naravno da to nije ni tako, a ni lako. Svako od nas je manje-više jednako stručan za svaki tekst kojem prilazi otvorenih očiju, glave i srca, ali preporuka eksperta je prečica koju vredi probati. Nažalost, nisam nijednu našao slobodnu, ali strpljiv sam. Svet Dylana Doga tek mi se otkriva. Uživam u svakom novom susretu, ponovo sam strip manijak. A pronaći novu strast u ovom svetu nije mala stvar. Bez Krehine knjige to ne bi bilo moguće. Ubeđen sam da više od toga od jednog teksta i nije pristojno tražiti.