Uvijek korak dalje

Gde počinje, a gde se završava književno umetničko delo pitanje je koje se nužno postavlja svaki put kad se dohvatimo čitanja. Naravno, ovo u jednakoj meri važi za roman, kao i za druge književne rodove, ali činjenica je da je u modernizmu, kao i u postmodernizmu, došlo do gubitka vere u narativ per se, a posebno u onaj zatvoren, zaokružen i dovršen. Od tog trenutka imamo mnogo više problema s formom nego dok su se narativi završavali kao bajke, onim „i živeli su srećno do kraja života“.

Međutim, Zoran Roško, nakon romana Ljepota jede ljude (2011.) i Minus sapiens (2017.), u svom je poslednjem romanu Bogart i Seranoga otišao i korak dalje. On ne samo da uspešno pokazuje nepoverenje u formu kao takvu, već se njegova sumnja prebacuje i na nivo rečenice. Stoga one dosledno u čitavom romanu počinju tačkom i velikim slovom, a nemaju završetak, odnosno njihov kraj označen je početkom naredne rečenice. Na osnovu ovoga moguće je pretpostaviti nekoliko stvari: da se tekst odvija unazad pa da je njegov kraj zapravo u njegovom početku; da je svaki iskaz u ovom tekstu nepouzdan jer nije konačan; da je ideja rečenice napuštena kao takva i da ona ne nosi smisao, a da se on mora tražiti negde drugde, odnosno da je u čitavom romanu odbačen klasičan način čitanja i poimanja stvari. Ključna pitanja su, stoga, gde je smisao (rečenice, pasusa, epizode, romana), na koji način je odbačen u svakom pojedinačnom slučaju i zbog čega?

Po cenu da budem dosadan, moram da ponovim stvari koje mi se čine tačnim, a tiču se naše percepcije i čitalačkog iskustva. Mi, čitaoci odrasli na tradiciji zapadnog kanona, tekst (i ne samo tekst, ali zadržimo se na njemu) organizujemo po dva principa: hronologije i uzročno-posledičnih veza. Čak i kad je napisan onako kako je napisan Roškov roman, čitaoci će pokušati da mu daju logiku na koju su/smo osuđeni. Ako ta logika omane, pokušaće da traže neku drugu. U tom smislu naš se mozak ponaša kao svaka (veštačka) inteligencija: radi po principima manjeg utroška energije i pokušaja i greške. Ako, dakle, ne nalazimo dovoljno informacija da uzročno-posledično i hronološki povežemo narativ, pokušavamo to da učinimo po nekom drugačijem principu organizacije. Znamo za analogiju, znamo za metaforu, znamo za parabolu, ali bojim se da su i ovi načini organizacije teksta jalovi, odnosno da se tekst poput jegulje migolji među našim mentalnim prstima. Treći nivo (premda ne mora da bude tako, možda je ovo drugi, a prethodno opisano treći) bio bi organizacija teksta po žanrovskim modelima koje poznajemo, ali i tu će se Roškov roman odupreti jednostavnim rešenjima – on zaista jeste neka vrsta, hajmo reći, hard-boiled krimića ili noir romana, ali su metastaze, ako je dopušten ovaj medicinski izraz, kojima je žanrovska matrica izložena toliko duboke i komplikovane (ili toliko plitke i jednostavne) da ih nije moguće organizovati u smislenu celinu.

Postoji ipak nešto što nam može pomoći da se lakše krećemo kroz narativ – to je stvoreni svet. Premda su fikcionalni svetovi unapred limitirani na "Potemkinova sela", odnosno kulise, jer se njihova arhitektura zasniva na nekoliko detalja, oni pisci koji uspeju da pomenute detalje dobro izaberu, uspevaju da budu uverljivi, odnosno da igraju po onim pravilima koje je Aristotel podveo pod verovatno i moguće. U tom smislu, u Bogartu i Seranogi stvoreni svet nekako uspeva da deluje uverljivo. Rekao sam ovo oprezno samo stoga što se on protejski menja, prateći narativ, ali svejedno, atmosfera koja je stvorena i koja dominira mene lično podseća na scenografiju Blade Runnera, originalnog iz 1982. Na vlasti su algoritmi, veštačka inteligencija koja je vaskrsnula ljude i sad od njih radi šta i kako god hoće. Razlog za ovo uskrsnuće leži u činjenici da ljudi jedini mogu stvari da osete. I to je možda ključna auto- i metapoetička poruka romana. Literatura ne treba da se shvata intelektom, ne treba u njoj tražiti logiku nego je treba, da upotrebim postojeću metaforu, osetiti stomakom, treba je doživeti emotivno. Pravi susret s umetnošću i u tom se potpuno slažem s Roškom, odnosno njegovim troimenim junakom Bogartom/Seranogom/Bergmanom, jeste emotivni susret koji nije moguće rekreirati niti ga je moguće inteligibilno poimati. On je neponovljiv i svakom se događa na različit način. Stoga je roman Bogart i Seranoga  moguće čitati i kao ilustraciju ove teze. Posebno stoga što ga i nije moguće spoznati na drugačiji način. On se opire svakom promišljanju, ne samo stoga što se junaci pretapaju jedni u druge pa ne znate ko je ko, ko je koga ubio, ko je kome otac, ko je živ i stvaran (unutar stvorenog sveta, dakako), a ko je algoritam, odnosno veštačka inteligencija.

Narativ treba čitati po scenama. Na početku svake stoji naslov koji objašnjava koji likovi u njoj učestvuju. A zatim se treba prepustiti jezičkim majstorijama. Nije to uvek lako zato što, kako već rekoh, naš um traži da zadovolji sopstvena ograničenja, traži zakon kojem će se podjarmiti, ali ako uspete da transcendentirate tu potrebu, onda ćete moći da uživate u slobodnom nizu asocijacija koje roman donosi rekreirajući neke od klišea kako iz istorije književnosti, tako i iz istorije filma. Jedna od njegovih najvećih vrlina zapravo leži u tome što vam se sve čini nekako poznato, ali se onda u jednom trenutku okrene i pomeri taman toliko da sve deluje nekako novo. Zbog toga je jedna od čestih stilskih figura u narativu zeugma u kojoj jedan glagol ima dva ili više objekata koji su naizgled nepovezani i nespojivi. Koristeći upravo ovu figuru, Roško je tekstu omogućio da skače, pravi kaskade, da sinkopira tako da čitaoca vodi u onom pravcu u kojem podrazumevani autor to želi. Druga „omiljena“ figura je paradoks, šta takođe nije ni najmanje neočekivano s obzirom na to da radnja i likovi ne uspevaju da zadrže jedan, stalan identitet, nego se neprekidno pretapaju i postaju neko drugi.

I zeugma i paradoks ne svedoče samo o retoričkom i/ili stilskom umeću Zorana Roška. One su tu da iznesu na sebi ili da u sebe uključe vrlo jasno izveden Weltanschauung. Naime, svet u kojem živimo (neka mi bude oprošteno, ali književnost govori isključivo o svetu u kojem nastaje, ne o prošlosti, ne o budućnosti, nego o onome ovde i sada) lišen je čvrstih identiteta. Drugim rečima, svako od nas ih poseduje pregršt i to nema veze samo s društvenim mrežama i virtualnom stvarnošću, već se tiče i naših drugih društvenih uloga, onih koje se odvijaju u opipljivom svetu kojim dominiraju naše potrebe za jelom i odmorom. Namerno kažem opipljivom jer pridev „stvaran“ više nije differentia specifica u našem odnosu prema svetu/svetovima. Upravo ova fluidnost identiteta ilustrovana je rastakanjem rečenice kao osnovne ćelije smisla unutar narativa. Neko ko je istovremeno i jedno i mnoštvo drugog i drugačijeg ne mora da prati pravila ortografije. Konačno, svesni smo koliko se ona menjaju pod uticajem društvenih mreža i uopšte pisane komunikacije na internetu. Stoga je Zoran Roško mogao, a možda je i trebalo da ode još korak dalje, da potpuno napusti koncept ortografije i da pusti jezik da se sam izbori za odgovarajući izraz.

Moglo bi se pomisliti da se Bogart i Seranoga čita sporo i s izvesnom teškoćom, ali iskustvo je upravo suprotno. Kroz narativ se leti, on obiluje žanrovskim matricama koje su tu samo da bi bile izneverene, ali na izvestan način podseća na televizijske forme i/ili filmove koje su snimili članovi Letećeg cirkusa Monty Pythona. Konstrukcija njihovih skečeva upravo je takva da vas metodom slobodnih asocijacija odvede na neočekivano mesto, istovremeno koristeći priliku da kritikuje savremeno društvo. Kod Roška takvih satiričnih ili društveno-kritičkih upliva nema mnogo, ali njegov je cilj nešto drugo. On progovara o odnosu prema umetnosti, ali i o vrlo važnom, ključnom rekao bih, pitanju identiteta.

Vojvođanski neoavangardni pesnik Vojislav Despotov govorio je kosmos, štasmos, zaštosmos, a ta pitanja postavlja i zagrebački neo- ili postnaderalista Zoran Roško. Dok čekamo odgovore na ova pitanja, možemo da uživamo u tekstualnim bravurama Bogarta i Seranoge, bez preterane potrebe da ih shvatimo i na taj način ograničimo unutar sopstvenog uma. Prosto im se treba prepustiti. Kajanje ovde nije opcija.