Starovremenska i svevremenska zbirka

Nagrada Prozak jedna je od najvažnijih u regionu, premda se dodeljuje samo mladim spisateljicama i piscima u Hrvatskoj. Ipak, uticaj te nagrade, a posebno oni koji su je dobili, odavno su iskoračili izvan granica nacionalne književnosti. Da pomenemo samo neke od dobitnica/dobitnika koji su svoj književni uticaj ostvarili u postjugoslovenskoj literaturi: Olja Savičević Ivančević, Marko Gregur, Enver Krivac, Tea Tulić, Tanja Mravak, Luiza Bouharoua, Nikola Leskovar... Spisak je impozantan i svakako mu treba dodati i splitsku autorku Marinu Gudelj i njenu zbirku pripovedaka Fantomska bol koja se kao knjiga u junu ove, najgore od svih godina, našla pred čitaocima u nakladi Jesenski i Turk.

Fantomska bol boluje od svih onih bolesti od kojih boluju prve zbirke priča koje su nastale u nekom "konkursnom" okviru. To znači da ostavlja dojam da je skrpljena zbrda-zdola, da je neujednačena idejno i stilski, da priče variraju tematski, dužinom, konačno, kvalitetom – drugim rečima kao da su autorka i izdavač bili su priterani rokovima da završe zbirku "nasilno", e kako bi se ona pojavila pred čitaocima, a takva vrsta nasilja se uvek oseti. Sve ovo ne znači da su priče unutar zbirke loše, štaviše. Neke od njih su odista remek dela i to apsolutno ohrabruje. Nije se Marina Gudelj slučajno našla ovenčana pobedničkim prstenom unikatne izrade, štaviše, zaslužila ga je potpuno svojim talentom. Problem koji je nastao između pojedinačnih priča i zbirke tipičan je i lako rešiv, ali je za to rešenje nedostajalo vreme i to nije nepoznat problem kad su ovakve zbirke priča u pitanju.

Ono što je možda poetički vrlo upečatljivo jeste da ovako mlada autorica piše na izvestan način starovremski i o temama koje kao da su protomodernističke.

Možda se to vidi u ponajboljoj priči u zbirci ikoničnog naziva Vještica. Radi se o ispovesti devojčice koja je proglašena "višticom" u malom selu na otoku i koja te svoje "moći" postaje svesna relativno kasno, odnosno u trenutku u kojem se pripoveda priča, kada je ona već odavno s otoka oterana. Ne samo da smo lišeni svega onoga što bi prosečna milenijalska devojčica imala da kaže na bilo koju temu, pa i na temu veštičarenja, nego je ono zapravo vezano za prirodu i prirodne cikluse, zarobljeno u devetnaestom ili bilo kom ranijem veku, kao i život na izolovanom mestu, kakvo je selo na otoku. Utoliko je priča uverljivija, premda postoji čitalački osećaj da je napisana najkasnije sedamdesetih godina dvadesetog stoleća, a možda i mnogo ranije.

Svesno bežanje od savremenih tema jedna je od poetičkih konstanti rukopisa Marine Gudelj i ona, pretpostavljam, dolazi iz uverenja da književnosti nije mesto na društvenim mrežama, ali i da se ona bavi temama koje su večne, koje su univerzalne, koje su, ako hoćemo, oduvek postojale unutar ljudske zajednice. I to je, naravno, tačno, ali ne treba zaboraviti da su i društvene mreže samo oblik pojavnosti ljudske zajednice, i lične i kolektivne (psiho)patologije. Sadržaj je, nažalost, isti, samo je pakovanje malo šarenije i dolazi u obliku koji je naizgled "bezbedniji" jer je udaljen i "virtualan". Ono što hoću da kažem je da je „veštičarenje“ prisutno i na društvenim mrežama, devojčice su proglašavane "višticama" na dalmatinskom otoku, u Salemu, tokom mračnog srednjeg veka, ali i na viber grupama, instagramu i/ili tik-toku. Potreba da se različitost kazni i "unormali", da se podvede pod naše i poznato, stara je koliko i ljudska zajednica, a svako iskakanje će se kazniti merama koje su društveno "prihvatljive" već prema prirodi transgresije. To što će "vištici" oduzeti telence i tako izazvati osvetnički niz, samo je pojavnost koja je karakteristična za otočki život. I još i ovo da dodam, lepota pomenute priče nije isključivo u jezičkoj izvrsnosti i staromodnosti koju je Marina Gudelj tako lako i precizno pogodila, već upravo u čitalačkom zadovoljstvu da se zadovolje sopstveni nagoni za osvetom jer je detetu oduzet prijatelj, jer je poredak poremećen uplitanjem ljubomorne majke, jer se ljudsko biće umešalo tamo gde ne bi smelo da se meša – u zakon prirode.

Druga priča koju bismo mogli da podvedemo pod vrlo sličan poetički model je i naslovna. Ona takođe govori o važnoj temi koja se u Vještici nagoveštavala, a ovde dolazi do punog izražaja, a to je ženska solidarnost. Žena sama, poput protagonistice priče ili njene sestre Patricije, nije u mogućnosti da se odupre moćnim silama patrijarhata. Ona će pre ili kasnije da poklekne pred nasiljem, bilo ono fizičko ili mentalno, ali upravo tetka Draga koja prima svoju sestričinu u svoj dom, pravi je primer ženskog udruživanja i osnaživanja. Tek pojačana svojim prijateljicama s kojima šije, pije, kuva, karta, druguje ona može da pomogne da se stvari dovedu u red. Kad Tim potroši svu zajedničku ušteđevinu na glupi projekat video-igrice, protagonistici ne preostaje ništa drugo nego da se pridruži teta Dragoj i ženama i da u njima potraži osnaženje i utehu.

Opet je Marina Gudelj namerno antisavremena – projekat virtuelne sreće i bogatstva koji je trebalo da donese video-igrica suprotstavlja se šnajderaju protagonistice. Radi se o starom zanatu, vrlo opipljivom i izuzetno napornom koji se pritom izvodi na "singerici" mašini koja ima svoju (književnu) istoriju, ali donosi mali premda stabilan prihod. Istovremeno, kontakt sa svetom protagonistica ostvaruje preko radija, a ne preko neke društvene mreže. Drugim rečima, vrednosti koje ona predstavlja nalaze se duboko u dvadesetom veku, a one koje zastupa Tim (koji se zapravo zove Ante, ali je to ime starinsko) savremene su i lažne. Još jedan dokaz za protagonističinu okrenutost unazad je i njen osećaj da postoji mogućnost da ušeta u Maneov Doručak na travi koji jeste sukob savremenog/civilizacijskog i prirodnog. Na tom čuvenom platnu postoji jasna podela na mušku, civilizacijsku stranu i žensku, prirodnu. Marina Gudelj je jasno na "anticivilizacijskoj" strani, naravno u onom smislu u kom civilizacija predstavlja lažni tehnološki napredak koji nastaje nauštrb i ne obazirući se na slabije i one u manjini.

Prava je šteta što nisu sve priče jednako dobre i zanimljive. Prva priča Lee koja otvara zbirku pokazuje ono što su tipične slabosti – povišena retorika koja prerasta u kič, nasilno izvedene poente koje naglo završavaju priču, nedosledna i loše povezana epizodičnost koja bi trebalo da ima gradativnu funkciju, a zapravo je nema. Drugim rečima, bez ove priče za koju sam ubeđen da pripada ranoj fazi pisanja Marine Gudelj, zbirka bi mogla da postoji, ništa joj se ne bi dogodilo, ne bi izgubila na arhitektonici, jedino bi imala koju hiljadu slovnih mesta manje, a to, premda izdavački kriterijum, nije dovoljan razlog da nešto ostane, odnosno ne ostane u zbirci. Slično je i sa poslednjom pričom koja ima i element fantastike u sebi, a koja funkcioniše kao dosetka, a ne kao priča.

Ipak, kada se bavi odnosima među likovima, najbolje među ženama, Marina Gudelj zaista pokazuje raskošan talenat koji će svoje pravo lice pokazati nadamo se u drugoj zbirci.

Još neke od priča koje zaslužuju da ih se pomene u tekstu su Ljudi na uglu ulice, pokraj prodavaonice pića, Žensko, možda i Grupna terapija. Ove priče funkcionišu kao nekakva protofeministička proza koja nije napisana s tezom, već pokazuje koliko su njeni ženski likovi moćni, duboki i lepi. Često su same priče lošije od svojih likova, ali zaista, babu koja kupuje knjige, čita ih i o njima vodi tajni avanturistički dnevnik, teško da će ijedan čitalac da zaboravi, kao i osobu koja laže o svom identitetu kako bi se uklopila u ekipu i zadovoljila svoju tek stečenu prijateljicu.

Fantomska bol je knjiga koja ima svoje blistave momente i ozbiljan potencijal. Ima naravno i priličan broj mana, ali se one lako daju ispraviti ukoliko autorka bude radila, a posebno bez pritiska. Savremeno izdavaštvo pati od lažnog "diktata tržišta" koji se takvim pokazao upravo ove godine kad je većina "formativnih događaja sezone" poput Sajma knjiga ili Interlibera otkazana. Zbog toga su pritisci koji izdavači vrše na autore lažni i trebalo bi s tom praksom prestati. Marini Gudelj želimo da odvaga svoju sledeću zbirku pažljivo i da nikuda ne žuri. U tom slučaju uspeh ne bi trebalo da izostane.