'Skriveno': Igra pogađanja nauštrb razrade

Debitantska zbirka priča Skriveno Ozrena Majerića, fotografa iz Zagreba, polazi od premise da je „sve povezano“, kako čitamo u jednom od epigrafa knjige. S jednom pričom iz ove knjige, pod nazivom „Nasljeđe“, autor je 2018. ušao u finale FEKP-ovog konkursa, ali za čitaoca knjige „Nasljeđe“ je više od priče – ili manje, kako se uzme, jer Skriveno se u praksi čita kao roman. Kako kaže epigraf, sve je ovde povezano, vezama znatno čvršćim nego što je to uobičajeno u jednoj zbirci, mada sve priče nastoje da funkcionišu i zasebno. Da li one u tome uspevaju ili ne, čitalac koji Skriveno čita od početka do kraja zapravo ne može da proceni – a ovo je važno naglasiti zbog utiska koji knjiga po čitanju ostavlja.

Svakako, pojedinačne priče strukturalno su zaokružene poentom koja se odnosi na upravo pročitanu radnju, ma koliko, u nekim slučajevima, svedenu. Priča „Buđenje“, recimo, u kojoj Elena čita „rukopis“ svog bivšeg dečka Patrika u kome se pominje njena „obožavana crna mačka“, završava pogledom pripovedačice na „potpuno bijelu“ mačku na „hrpi muških bokserica“ (str. 191-194). Priča ima svega nekoliko stranica koje se mahom sastoje upravo iz Patrikovog rukopisa. Da li je brzopotezna poenta o promeni partnera, ali sličnosti navika, dovoljna da ovaj kratki tekst učini pričom koja se može čitati nezavisno od zbirke u kojoj se nalazi? Kao što rekoh, to praktično nije moguće proceniti, jer mi tekst obogaćujemo detaljima poznatim iz prethodnih priča. „Buđenje“ je za nas tek poglavlje šire radnje o Eleni i njenom novom partneru Davidu, a oboje su deo i nekih drugih radnji, čiji su protagonisti neki drugi junaci, koji su onda sami deo neke treće radnje. I tako dalje. A Patrik? Osim što se pojavljuje kao svedok nekih drugih partnerskih odnosa, za njega sumnjamo da „piše“ upravo ovu knjigu koju čitamo, Skriveno, jer je rukopis koji Elena čita možda „odlomak ljubavnog romana“ (str. 192). Ali – možda i nije tako, a o tome više kasnije.

Značenje pojedinačnog poglavlja/priče, dakle, obogaćuje značenje drugih, i, na kraju, knjiga kao celina govori o onome što je „skriveno“, zapravo, o emocijama, o ljudskim odnosima i njihovoj nezgodnoj, bolnoj isprepletenosti. U isprepletenost ljudskih života generalno, ali i života stanovnika jedne ulice konkretno, dobijamo uvid pričom koja zbirku otvara. Njen naziv, „Ljubav“, mada se odnosi na ono što počinje da oseća njen pripovedač (Elenin novi, tačnije, budući dečko), u stvari šire zahvata katalog glavnih junaka zbirke koji se ovde „okupljaju“, makar samo tako što su spomenuti, na sahrani jednog od njih.

Kako ćemo uskoro još bolje shvatiti, puno je tu bivših, budućih i prevarenih partnera, slomljenih srca, filmskih zapleta i (ne)srećnih krajeva. Ono što znamo u prvoj priči širiće se i horizontalno i vertikalno, i to u oba pravca: idemo u prošlost i u budućnost, a sporedni junaci ubrzo postaju protagonisti. Ono što iznenađuje – i što, u konačnici, presudno određuje ovu zbirku – jeste zaista veliki broj sudbina koje pratimo, i njihova gotovo potpuna isprepletenost.

Skriveno od čitalaca traži ogromnu posvećenost, a kada kažem ogromnu, to nije hiperbola, jer nezadrživo grananje sudbina/veza u svim pravcima čini da postaje vrlo teško pratiti ko je tu kome šta. Ko je koga gde i kada upoznao, ko koga prevario s čijim prijateljem, čiji je dečko fotograf, a čiji navijač, koja je junakinja u vezi sa starijim, a koja sa od sebe mnogo mlađim muškarcem, i čija se bivša na kraju zamonaši – samo su neka od pitanja koja vam se do kraja knjige vrte glavom. Da pokušam da pojednostavim: Majerić radnju ne ograničava samo na „bivšu devojku“, već u nju uključuje i onu pre bivše – kao i sve one između (Skriveno se, logično, bavi onim što je inače skriveno). Veliki broj likova rasplinjava tekst koji sve te sudbine ne može da obradi. Ova knjiga nije nekakav Rat i mir, klasično realistički ispripovedana priča koja može da obuhvati nebrojene sudbine, pa, ako treba, i sudbinu čitave nacije. Majerićeve priče svedene su, modernističke, a njihova radnja je namerno mistifikovana, krupni događaji predstavljaju se detaljima, implikacijama. U takvu formu, preobimno zamišljena sadržina jednostavno ne može da stane.

Situaciju dodatno otežava nekoliko stvari. Osim što ne znamo o kojim ćemo junacima sledeće čitati, mi takođe ne znamo u kojoj tački vremena ćemo ih zateći. U smeni prošlosti i budućnosti, kao i smeni protagonista iz priče u priču, teško je pronaći doslednost. Prva priča, suprotno epigrafu koji kaže da je „početak kraj, a kraj početak“, nije ni kraj ni početak (osim za Elenu i Davida), čitaćemo i šta se dešava posle, a priču o događaju koji vodi ka samoubistvu onog kog u prvoj priči sahranjuju, čitamo, iznenađujuće, vrlo rano. Ono što je, dakle, moglo služiti kao centar, u stvari kao centar ne služi, svi su događaji i vremena ravnopravni, a čitalac ostaje bez uzemljenja. Osim toga, zbirka sadrži relativno veliki broj atmosferičnih priča koje obimnu sadržinu (sve te sudbine) tek neznatno predočavaju. To znači da ta sadržina ima čak i manje od dvesta stranica, koliko knjiga sadrži, da bude predočena.

Na primer, u priči „Grad za umiranje“, pripovedač s kamerom prati stranca koji dovodi svog oca na mesto na kojem će umreti, a usput zapaža razlike između „našeg“ i „njihovog“ odnosa prema smrti (atmosferične priče uglavnom se dešavaju u Indiji ili Maroku). Da, jedna od tema ove knjige je i smrt. Ali, može li se, kroz ovako zamišljenu formu, progovoriti i na temu smrti, i na temu kulturoloških razlika, i na temu ljubavi u svim njenim veoma brojnim manifestacijama (imamo ovde i muškarca koji za „partnerku“ ima lutku)? A gde su tek teme pedofilije, crkve, fašizma, homoseksualnosti, odnosa roditelja i dece, voajerizma, kojih se knjiga takođe dotiče? Može se govoriti i o smrti i o ljubavi, naravno, ali priča „Potreba“, na primer, o muškarcu koji za partnerku ima lutku, suvišna je jer ta komplikovana tema ovde postoji samo kao deo kataloga „skrivenog“, isto kao i pedofilija ili voajerizam, umesto da zaista bude obrađena.

Skriveno ima brojne pripovedače, kao i pripovedanje u različitim licima. Ko, kada i zbog čega pripoveda u prvom, a kome dopada treće lice, ne može se razlučiti, a umesto osvežavajućeg utiska formalne raznolikosti, mi zapravo dobijamo samo – glavobolju. Variranje u pripovedačkim licima nema nikakav efekat već i zbog toga što je tekst, ko god da ga pripoveda (ili „misli“) od ovih brojnih junaka, uvek potpuno isti. Zasićuju ga nepotrebne, često sentimentalne metafore: „kutiju s budućim omletom zadržao je u ruci“ (str. 56), „nalet vozila puštenih sa semaforskog lanca“ (65), debele grane „koje su se ispred nas povremeno grlile“ (146), šoljice čaja od kamilice koje „poziraju“ na tacni (162) – primera je na svakoj stranici po nekoliko. „Grane koje se grle“ pojavljuju se u trenutku dinamične, gotovo trilerske radnje, do krajnosti nepotrebno – adekvatnije bi bilo da je tekst tekao bez ikakvih poetizacija, naročito takvih koje o toj radnji ništa ne govore. „Budući omlet“ kao perifraza za sveža jaja služi da oneobiči tekst, ali oneobičavanje ovde samo postaje distrakcija – zaista nema potrebe oneobičavati nešto toliko nebitno i toliko usputno. Metafora bi trebalo da nam kaže nešto o svetu, ali, u Skrivenom, metafora je samo stilski manir koji vrlo brzo prestaje da bude zanimljiv. Ponekad je i logički neprecizna. Slično je i s „poentama“ pojedinačnih priča, koje često deluju iznuđeno, i služe da „misle“ umesto nas. „Svi smo mi emigranti“ (str. 180), zaključuje Roman na kraju priče „Ožiljci“, videvši neke migrante na televiziji. Ali ne, zapravo nismo.

Autor se svakako trudi da čitaocu praćenje teksta olakša. Priča, mada uvek započinje tako da ne znamo o kome (i „kada“) je reč, na kraju uvek sadrži ime onih o kojima se radi. U priči „Sigurnost“, na primer, mada bismo shvatili da je Ivan i dalje Lorenin muž već zbog načina na koji je pomenuta njegova majka, mi ipak čitamo „Ivan“, više puta izgovoreno. Često se koriste i drugi trikovi, poput inicijala u naslovnoj priči, kada Lorena zamišlja svoju smrt na porođaju prenesenu u novinama. U telefonskim (ili pak običnim) razgovorima govornici se jedno drugom ponekad obraćaju imenom, tako upadljivo da je jasno kako to čine upravo zbog čitalaca. Ali, sve ovo ne znači puno, jer, na kraju knjige, mi imamo jasnu predstavu o retko kojoj sudbini, budući da nas stalna prebacivanja iz ovog u ono vreme, niz „skrivenih“ događaja o kojima tek naslućujemo i izrazito isprepleteni odnosi među velikim brojem junaka čine nesigurnima da išta zaključimo.

Moglo bi se reći: to je zbirka priča, shvatanje celine je samo bonus. Ali ove priče su međusobno povezane doslovno prema postulatu ako je puška u jednom činu na zidu, u sledećem mora opaliti, što efektivno onemogućava da se fokusiramo na pojedinačnu priču. „Majka i sin imaju stotine oblika, setio sam se Marije i Domagoja, njegove odjeće na dvorištu i cesti, kiše koja ispire njihov odnos, briše i mijenja sve ono što su stvorili“ (str. 36, kurziv dodat), prepričava drugu priču zbirke jedan junak, uvlačeći nas dalje u ovaj roman, umesto da nas makar pusti da veze sami napravimo. Povezivanje priča, odnosno, „romaneskno“ čitanje, nije samo jedna od opcija, mogućnost; forma knjige od nas to povezivanje silovito zahteva. 

Napokon, kao još jedan element ove zbirke imamo i metafikcionalna poigravanja povezana s gorepomenutim Patrikom i njegovim „rukopisom“. Neko kao da ovu knjigu već čita, ili kao da je barem počeo da je piše. Ne znam. Ali ono što je izvesno jeste da, kao i nedavno u Ulici jorgovana Karmele Špoljarić, teksta u Skrivenom ima premalo za svu sadržinu i postupke koje pokušava da obuhvati. Možda je ovde u stvari tačnije reći da je sadržine u svakom slučaju previše, i da bi bilo bolje koncentrisati se na manji broj sudbina/tema, i pustiti tekst, kao i čitaoca, da diše. O Majerićevim temama i o sudbinama njegovih junaka mi želimo da čitamo, a najviše im se približavamo u nešto dužim pričama, poput „Divljih konja“, „Skrivenog“ i „Sigurnosti“. Ali u ove teme i sudbine tek se zagrebalo zbog potrebe da se preveliki broj života uveže u koherentnu sliku, kao i potrebe da se progovori o svemu što se smatra važnim. Verujem da je autor posvetio veliku pažnju predliterarnoj konstrukciji ovih odnosa, kako međuljudskih, tako i metaforičkih – ali čitalac želi njihovu razradu, a ne igru pogađanja nauštrb razrade, nauštrb suštine.

Nastojeći da svedenom formom obradi ogroman komad stvarnosti, zbirka priča Skriveno naposletku podleže megalomanskoj zamisli koja njome upravlja, zamisli zanimljivoj, ali previše invazivnoj – kako za knjigu, tako i za čitaoca.